МАРТ
Кад ми дође да идем,
много морам да идем.
Није важно куда ћу.
Није важно докле ћу.
Дошло ми је да идем
и ја идем као луд
– унутра у мене.
Ветар ми је гудало.
Ја сам виолина.
Ветар свира на мени
у „Е“ жицу кад плачем,
у „Е“ жицу кад певам,
у „Е“ жицу кад сањам,
јер ја немам другу жицу
осим „Е“
– унутра у мене.
За траву се табанима хватам
да ме ветар никуд не одува.
Ал’ кад дође да идем,
страшно морам да идем.
Није важно куда ћу.
Није важно зашто ћу.
Крв се сва у жеравицу претвори.
Небо дланом поравнава путеве.
Широко ме кише заобилазе.
Обува ми сунце жуте ципеле.
Кад ми тако страшно много дође
само идем, идем као луд
– унутра у мене.
Мирослав Мика Антић
Из књиге: Гарави сокак