- Член од
- 24 април 2014
- Мислења
- 106
- Поени од реакции
- 110
Svakoga dana
sve više ostajemo sami.
Ni reč,
ni dodir,
ni pogled što odnosi strah.
Ti i ja smo kao deca
zaspala u travi
dok vreme nam klizi kroz lica
i miluje nas.
Samo ti i ja
i poslednji treptaji neba.
Samo ti i ja…
Da li smo isti kao pre?
Odlaze ljudi
mi ne znamo gde.
Sve manje svoji,
a sve više sami,
da li smo zajedno ponekad?
Ne slutiš koliko
volim te danas,
ni šta se iza moga
i tvog lica krije,
vekovi se tope i
umiru za nas,
sećanje na nešto
što bilo je, a nije…
Штета што остана само како "необјавени стихови"...
sve više ostajemo sami.
Ni reč,
ni dodir,
ni pogled što odnosi strah.
Ti i ja smo kao deca
zaspala u travi
dok vreme nam klizi kroz lica
i miluje nas.
Samo ti i ja
i poslednji treptaji neba.
Samo ti i ja…
Da li smo isti kao pre?
Odlaze ljudi
mi ne znamo gde.
Sve manje svoji,
a sve više sami,
da li smo zajedno ponekad?
Ne slutiš koliko
volim te danas,
ni šta se iza moga
i tvog lica krije,
vekovi se tope i
umiru za nas,
sećanje na nešto
što bilo je, a nije…
Штета што остана само како "необјавени стихови"...