Роберт Елси е веќе откриен на форумов со неговите лажни интерпретации и подметнувања на „Албанци“ каде претходно не постоеле.
Неговата објективност е под знак прашалник, со оглед на неговата (не)пристрасна замешаност во Балканските конфликти:
In the mid 1980s, Robert Elsie worked for the
German Ministry for Foreign Affairs in Bonn, where he served as a
translator and interpreter. In the 1990s and the early years of the 21st century, Elsie was active as a
freelance conference interpreter for Albanian and took part in many high-level negotiations (German government, European Union, United Nations, NATO, Council of Europe, etc.). Beginning in 2002, he worked primarily for ICTY (the
International Tribunal for the Former Yugoslavia) in
The Hague, where he was simultaneous interpreter for the
trial of Slobodan Milosevic and other detainees. He has been active for this
United Nations organization since that time.
http://www.elsie.de/en/bio.html
Што се однесува на песните, мислам дека не разбираш за што се пее, односно кои се Арбанасите во нив:
Особиту народ сваки
крипост има, с ком се дичи,
коју даје Бог пријаки.
Мудри кажу ове ричи.
А краљује сва рабреност
у
народу словинскому,
снага, јакост и срченост
у
војнику рватскому.
Александро то свидочи,
краљ велики свега свита,
сваком носећ он прид очи
диловања племенита,
која вазда указаше
Словињани витезови;
и зато се зовијаше
славни јаки народ ови.
При нег умри, њим остави
допушћења благодарна,
узноси ји, фали, слави
рад јунаштва веле харна.
Кара, прити и проклиње,
ко б' опсова народ ови,
и свакога још заклиње,
да за њима зло не слови.
Оставља јим бановине
све од мора латинскога
и државе јоштер ине
од Балтика леденога,
да њиово има бити,
од старине како бише,
и нико се нејма прити;
Александро то хотише.
Сва велика Сармација
од старине њиова је,
славна Босна, Далмација
илиричка држава је.
Московија, Полонија,
Бохемија, Унгарија,
сва богата Славонија
и витежка Булгарија,
словинске су те државе,
давно које освојише,
и пуно се они славе,
јер народе придобише.
Лигонија, Аланија,
равна Лика и Крбава,
још и липа Арбанија
илиричка јест држава.
Плодна земља Померанска
и Горија још сувише,
бановина а и Крањска
славног пука вазда бише.
Њиова је дидовина
Србска земља и Русија,
у истину још старина
Татарија и Прусија.
У билому граду свому,
Александрија ки се зазва,
свему
пуку словинскому
љубезниву поздрав назва.
Благослов јим још остави
Марте, Јова и Плутона,
своји богов', које слави,
да јим даду свака она,
која од њи просит буду
и у дневу и у ноћи,
да јим није труд залуду,
биће њима у помоћи.
Једанајест свитли бана
с азнадаром ту бијаше,
од источни када страна
њи монарка поздрављаше.
За свидочит биху звани
свему свиту, славни пуче,
уписани гори бани,
како мудри то нас уче,
да т' је ова оставио
Александро, син Филипа,
тер је тебе прославио
благодарства дилећ липа.
Рад јунаштва и вирности
твоји стари, земљо славна,
имала си части дости
у истину још одавна.
Весели се, мајко јака
илирички витезова,
да си пуна ти јунака,
свитли бана и кнезова.
Липу срићу тер не куни,
јер племића и господе
градови су твоји пуни,
у поштењу сваком оде,
брез којизи ти би била
ка и брез душе мртво тило,
тамна, мрачна и немила;
то би ти се догодило.
Пространо се небо гизда,
јер је свитло и пристало,
ал да није на њем звизда,
у тамности све б' остало.
Тако ни ти нигда не би
часна била ни угодна,
да господе нејм' у теби,
јер б' остала сва неплодна.
За обичај у теби је,
да свак једнак оће бити;
неприлично у себи је
још о тому помислити.
Александро умирући,
знам очито, не кти тога:
своје царство њим дајући
именова достојнога.
Ни у рају, ди су свети,
сви једнаци могу бити;
ни у паклу још проклети
исту сржбу буду пити.
Апостоли јер су већи
него свети мученици,
сву истину ваља рећи,
од свитовњи свеченици.
А Луцифер жешћу има
од остали муку доли,
особиту сржбу прима,
јер се зове краљ охоли.
К ведру небу ну погледај
тер крипости види сваке,
свитле звизде тер разгледај,
видићеш ји неједнаке.
По свој земљи прошетај се,
слишај моја говорења,
у разуму не сметај се,
већ промисли сва створења,
и лизућа и плазућа,
свита звири свакојаке,
сва летућа и пловућа,
угледаћеш свуда таке.
Врста свака љути змија
старешине своје штује,
до земље се свака свија,
звиздук краља када чује.
Бог је тако поставио,
да разликост има бити;
од вика је оставио,
ти се зато нејмаш прити.
Слиди кратко указање од старих краља словинских и догађаји који се у стара вримена згодише у државам словинским, из различитих књига извађени и на свитлост постављени
Први краљ илирички зваше се именом Илирик, од кога се Словињани Илирици прозваше.
Посли овога многи владаше, али њиова имена књиге с којим се ја служим, не мећу.
На 3522. по створењу свита Фарани Далматини населише оток Вис.
На 3606. по створењу свита владаше словинским државам краљ Брадилио, Словинац, који имаде жесток рат с
Филипом, краљем од Мацедоније, кога Брадилио доби и под харач подложи.
На 3629. Глауцио и Клито, син реченога краља Брадилија, краљеваше у држави словинској,
и ове Александро Велики, син краља Филипа, јако облада и придоби.
На 3655. Деметрио гласовити би учињен краљ од словинских бановина.
На 3685. Влахаху словинским државам Брем и Болг, херцези олити дуке, Словинци, и ови поробише грчку земљу.
На 3726. Агран, Плеуратов син, би учињен краљ словински. Ови краљ пуно снажан бише и зато подложи многе бановине. Имадише сто нава од боја, с којизим оде против Етолом, разби и пороби њиову државу, пак напунивши речене бродове свакога богатства, славодобитник поврати се у земљу словинску.
На 3732. Умри краљ Агрон, и његова жена Теута поче владати словинским државам.
На 3733. Биху послани римски поклисари Луциос и Кајо краљици Теути, да је моле нека би покарала своје подложнике који чињаху много зла Латином по мору; али пуна женске охолости чинила их је погрдно смакнути.
На 3734. Краљица Теута послала је војску на Скендерце, освоји град Драчево, Корчулу и многе друге. Ђенера прид војском бише Димитар Фаранин, који се изневири Теути и са свом војском придружи Римљаном, који поробише сву Далмацију и освојише краљество Теутино.
На 3743. Димитар Фаранин, владалац од војске словинске, војева је по мору и поробио грчке државе. Ови је имао за жену Тритеуту, Пине, краља словинскога, матер.
На 3744. Римљани освојише Фар на отоку и Димал, мисто јако у Далмацији.
На 3745.
Сердилаида, краљ словински, диже војску и пороби Мацедонију, да му није платио Филип, краљ мацедонски, потрошке за помоћ коју му је био послао супрот Етолом и Лацедемоном.
На 3762.
Филип, краљ мацедонски, хотијући придобити Сердилаиду, краља словинскога, и његово краљество подложити, би од реченога Сердилаиде придобивен и истиран из земље словинске.
На 3773. Краљева је у словинским државам Плеурат, Словинац, и ови пороби грчку земљу до Коринта.
На 3781. Краљева је над Словинцим краљ Генцио.
На 3784. Генцио, краљ словински, по наговору
Персеја, краља мацедонскога, учини се непријатељ Римљана, који с великом војском дођоше у Далмацију тер му многе градове освојише, најпосли Скадар у кога се бише затворија. И тада краљество словинско и мацедонско под област Римљана паде.
На 3840. Други Словињани, звани Ардијеји и Палари, ударише на Словинце далматинске, који се биху Римљаном подложили, тер их непријатељски поробише.
На 3900. Пераштани Далматини дигнули се јесу супроћ Римљаном.
На 3901. Далматини горњи ударише на Либурнеже Котарце, којизим град Промин освојише. Дођоше Римљани на помоћ Либурнежем, које Далматини придобише, ђенерала римскога и сву његову војску исикоше.
На 3920. По смрти Јулија Цесара Далматини Словинци римскога заповидништва јарам свргоше, које Бебиус, римски војвода, покорити хотијући, он и сва његова војска од Далматина би побијена. Али опет Римљани већу војску послаше у Далмацију, која веће од педесет годишта ш њимам се бијући, најпосли од Римљана придобивени остадоше Далматини.
На 3926. Дигоше се Посавци супроћ Римљаном, пуно вримена ш њима бој бише; али дође цесар Аугуст с војском и подсиде столно мисто посавско Сигечицу, коју у двајест дана на силу освоји. Отолем се дили у Далмацију, разби војску краља далматинскога, Тутима именом, и освоји му велики град Промин.
На 3927. Цесар Аугуст опет с војском дође у Далмацију, и зарад велика глада, који тада у Далмацији бише, цесару се подложише, давши му харач и у тутију алити у поручанство седам стотина младића.
На 3948. Даци Придунајци робили јесу Словинце, а Далматини дигоше се протива Римљаном.
--- надополнето: Sep 5, 2011 12:36 PM ---
Термините Србин, Бугарин, Грк, Арбан/Арван, Македонец и Влав, меѓусебно се заменувале во различните интерпретации, како резултат на тогашните прилики и моментални влијанија.
Затоа долг период под Охридската Архиепископија и Самоил, Црногорците, Србите и Албанците се декларирале како Македонци. Термин кој повеќе упатувал на нивната црковна припадност, отколку етничко потекло.
Ист е случајот подоцна, со употребата на Србин, како ознака за Православен или Бугар ознака за Словен од страна на гркојзичните.
Арванаси биле нарекувани најчесто католичките припадници, во претходните постови приложив и дополнителна потврда за тоа.
--- надополнето: Sep 5, 2011 12:54 PM ---
Колку да назначиме уште еднаш:
Since the end of communism in Albania there has been a wave of immigration into Arbëreshë villages by
Kosovars and
Shqiptar Albanians.
Many differences are apparent between the new immigrants and the old diaspora in these villages,
but there is still a sense of familiarity between them, who refer to each other as
Jemi të gjithë Kushërinj edhe Gjaku jin i shprishur, ma na jemi arbëreshët e ata janë shkjiptarët. (we are all cousins and our blood is scattered, but we are the arbëreshë and they are the shqiptarë)
http://en.wikipedia.org/wiki/Arbëreshë
Книгата се однесува на Словенските Кралеви, а тука спаѓа и Скендербег како по мајка Словен.
Арбанасите си се Арбанаси по јазик различни од сите други народи, а за Католичките комунитети е познато дека биле наркувани Латински. Во Прилеп постоело до 19 век Латинска црква, која што Блаже Конески ја поврзува со Албанскиот национален елемент. Затоа денес и фаците на Прилепчаните се 90% поразлични од сите фаци на други Македонци. Во Прилеп ќе се почуствуваш како да се наоѓаш во Тетово или Гостивар.
Ако имаш друг документ односно, превод од хрониките на Музака, а не веќе „разоткриениот„ Елси, слободно постирај, сакам да видам што пишува во однос на Албанците и неговиот вујко Скендербег.
Иначе да лаже Елзи, ама не и архивите на султанот:
Преведена од страна на Академик Александар Матевски „Македонија и соседните области во хрониките на Беда Ул-Векаи“ од Коџа Хусеин 1328-1491.
Дека Турците знаеле кој се Арбанасите а кои не се Арбанасите ни покажуваат тука:
Значи сепак на кај се знаеше која е Румелија и кои се Ромеите/Румелиите, а кои се Арбанасите во текстот претставени како Албанци. Ништо страшно.
--- надополнето: Sep 5, 2011 1:36 PM ---
Иначе Брату, јас не ти го постирав Андреа Качич Миочич да ми кажеш дека зборува за Македонците и за Филипа, туку да ти кажам дека Србите опеале песни за Скендербег, а некои Македонски шарлатани ги сквернавеле и ги видоизменувале.
Како оваа:
Son sonila Voislava kralica
son sonila od son se isplasila
Mi rodila bela luta zmija
So kriljata Epir pokrivala
So glavata carigrad dopirala
Kako zmija glava mu vrtela
Take zivi Turci mi g’ltala
Se chudeje epirski vojvodi
sho je ova chudo nevideno
Malo kralce, s kruna na cheloto
Se radveshe Ivanova roda
Brakja , sestri i si bratuchedi
Sho se rodi dete zvezdajlija…
Mu kladoja ime Gospodovo
Georgija – ime hristijansko
Makedonsko – slavno biblijansko….
А оригиналот како беше?
--- надополнето: Sep 5, 2011 1:37 PM ---
Санак снила Војсава краљица,
вирна љуба краља од Епира,
по имену Иве Кастриота,
санак снила, у санку видила,
да је љута змаја породила:
крила су му Епир покривала,
к Цариграду глава допирала,
која живе Турке прождираше.
Када ли се од сна пробудила,
у њојзи је чедо проплакало;
сузицам је лице обливала,
Ивану је санак повидила.
Кад је Иван љубу разумио,
липо јој је санак томачио:
„Сто си, љубо, у санку видила,
да си љута змаја породила,
то ћеш родит голема јунака,
којино ће цару додијати.
Што ли крилим Епир покриваше,
то ће бранит све краљество наше.
Што л’ ј’ у теби чедо проплакало
нејако ће бити одведено,
за њиме ћеш сузе проливати,
али ће се дите избавити.“
Још не прође недилица дана,
породила Војсава краљица
липо чедо, прија невиђено,
зламенито, прија нерођено.
На челу му од круне зламење,
а на руци од бријетке ћорде.
Чудила се епирска господа
гледајући по њему зламења.
Мајка чини велико весеље,
свога сина шаље на крштење,
липо му је име поставила,
липо име, Јуре дите младо.
Када ли је дите понаресло,
Војсави је лоша срића била:
Арбанију Турци поробише,
од Ивана арач запиташе
и четири у тутину сина:
Репосија прворођенога,
Константина и Савишу млада,
Јуру дите, синка најмлађега.
Ивану се друго не могаше,
јер му бише Мурат додијао,
већ му даје благо небројено
и четири у тутију сина.
За њимам је мајка излазила,
сва у црно бише обучена,
од жалости косе разплитала,
било лишце сузам обливала.
Да је кому послушати било,
како цвили Јуре, дите младо!
Фаташе се мајци о грјоцу,
сузе ронећ мајци говораше:
“Остај з Богом, мила мајко моја!
Видиш ли ме, видим ли те веће…
И фала ти на млику билому,
с којим си ме, мајко, задојила.“
Мајка синка липо целиваше,
сузе рони тер му говораше:
„Оди з Богом, драго дите моје,
не приврни свете вире твоје!“
То изусти, на земљицу паде,
а Турци јој синке поведоше
прико равне земље Арбаније,
сва четири цару дароваше.
Кад је царе Јуру разгледао,
зламење је на њем угледао:
бритку сабљу на десници руци,
свитлу круну на глави јунашкој.
Гоји њега у двору билому.
Када ли је дите понаресло,
не бијаше такога јунака
у Турчина ни у каурина.
Он на мејдан често излазаше,
на мејдану главе одсицаше,
по ваздан се џилиташе с Турцим
тер ји често с коња обараше.
Малено је вриме постајало,
мајка њему билу књигу пише
да му бише бабо приминуо
у Кројану, граду бијелому.
Турци њему отеше краљество,
оста јадна Војсава краљица
и брез краља и брез краљевине,
брез господства и брез бановине.
Мислио се Кастриотић Јуре,
како би се цару измакао,
сиротицу мајку походио
и своје се круне добавио.
Али му је срића прискочила:
ударише унгарске катане,
поробише цареве државе,
прид њимам је војевода Јанко.
Кад је Мурат гласе разумио,
силену је војску сакупио,
пак је даје Кастриотић Јурју
тер је њему царе бесидио:
“Вирна слуго, Кастриотић Јуре!
Што год имам у двору јунака,
млади паша, ага и спаија,
нада тебе не имам јунака,
који ће ми прид војском изаћи
Баш од Качич Миочич. Искрено тука е и проблемот со историјата и докажувањето. Не ми е гајле дали си ти Македонец или не, и дали воопшто имаш врска со Античките Македонци. Кога зборуваме за Скендербег, зборуваме за Скендербег.
