Ваша поезија!

Емотивна невиталност

Сакам да напишам песна
што кога ќе се рабудам утре
да ја најдам закачена на завесите
(ќе скока по мене како кутре.)
Песна - пријател, да ја носам во заден џеб.
Да имам кому да се потпрам
кога нештата стануваат зелени
и не можам да гледам од зависта туѓа.
Брзам да го завршам факултетот
за да добијам нервни завршетоци
што имаат корен во неволјата
и да си го замислам животот.
Што ќе ми е мене смисла
кога во песните барам оддишка...?
Каде е мојата тајна скривница...?

Во некоја пивница.
И онака таму разговорите се пожолтени
а зеленилото чека да се оствари.
 
:pipi:Колачиња, ветер, деца на цвеќето... ние:pipi:

Се чувствувам како ќесичка чај,
полна со лековитост и мед.
Се растварам во водата од тушот,
која се разлева низ моите облини.
Ме сакаш, зар не?

Лице со разлеана насмевка
и без трунка шминка,
те дочекува на секоја станица
од твојот сон.
Ме сакаш, нели?

Јадам колачиња, мрсам мустаќ
со разни пити, качамаци...
Те гледам со зеленките очиња
како се смешкаш додека јадам.
Прасе си, велиш? Знам, велам.
И упорно се смејам со полна уста.
Ме сакаш таква, знам.

Стоиме фатени за раце.
Моите се мрсни од бурекот.
Ми се пие вода.
За рака, како дете,
ме водиш до фонтаната...
се шетаме во паркот.
Знам дека ти значам.

И ти велам по стоти пат,
да земеме кола и да одиме некаде далеку,
цел ден да јадеме и да се излежуваме
на тревата-постелата.
На светот сме сами,
во душата ветрот не гали.
Хипици на светот
со комбе полно цвеќиња и љубов,
најадени и напиени, наспиени и весели,
талкаме низ светот.
Се сакаме зар не?
 
Спротивни

Стоиме на истата страна од улицата,
ме гледаш те гледам.
Рој ливчиња во разни бои
не обвиваат и креваат
до небото и погоре.

Дождот лие и ги мие
прозорците кои плачат
за нови видици и светли утра
зачинети со љубов и носталгија
по нешто дамнешно и древно.

Огнот гори меѓу нас,
не разгорува и одбива
еден од друг, стоиме
соочени како непријатели
додека го играме
последното танго во Скопје.

Да, ние сме две хуморески,
две кукли со кои управува некој
од горе додека ја играме
претставата „живот во двојка“.

Го сакаме целиот свет освен
оној другиот. Ги гушкаме
столбовите на животот
славејќи го успехот што
не сме заедно.
Ти сакаш, јас не.
Ти молиш, јас презирам.
Ти ме гледаш, јас мижам.
Ти се смееш, јас се мрштам.
Не оди никако.

Ја мразиш вистината, ја сакаш лагата.
Спротивни сме иако
стоиме на истата страна од улицата.
 
Прашак за пециво

Тесто месам и се тресам дали ќе ми стасаа,
а пет пари за пециво, јас немам во каса.
Море така ќе го месам ич не ми е гајле,
ако треба нека стасува дури до сабајле.

Но друго зборот мене луѓе... а, што сакав да кажам?
корка лепче немам јас, ајвар да си мажам.
А и ова со пецивото преку главата ми дојде,
абе денес ништо од рака, мене да ми појде.

Ама ако јас упорно, тесто ќе си месам,
а за прашак за пециво ич и не се тресам.
Па што и мора пециво, јас во тесто да си ставам,
ако не ми стаса убаво, камен ќе го правам.

И со него по душмани силно ќе си мавам,
ќе им речам: на ручајте! таков леб јас правам.
Нека видат како е, за пет пари кога страдам,
зар не им е срам...за пециво јас пари да крадам.
 
Ode for the one who dared


Where does it go from here on in?
this twilight - but a nervous delay
wouldn't you like to stay another second?
before this silence gets in your way
watch consequence,draped in flowing irony
with suspense,in it's most brutal renditionsmurdering
every passing second slowly
we all talk but it's all the same
us poster boys for caricatures of an ignorant sin
rescue us,for we have sinned a dream,
and it's devouring us from deep within
take no chances son,fate is deadly,
it orchestrates a dilemma in a mesmerizing medley
remember,for all it takes is memory
to forget that the future is frivolous and fake
let all your fires sleep in peace inside
abandon all those who are better left alone
the pathological liar in you is an excellent guide,
when you're traveling through emotions obscure and unknown
the world is not worthy of your tears,my child,
but it's changed by your anguish,and pain however mild
pick your questions with effortless care,
dare,for all you can do is dare,
and when the night snatches all blankets of hope,
wrench your lungs dry and throw punches in the air
then relax,because from there on in,
it's all despair,
it's all despair.
 
Дамата што ги чека Музите

Прекрасно е кога
Музите ќе те посетат дома.
На врата ѕвонат.
Со глобализаторски оброк в раце
Со чиста насмевка што дозволува да ја земеш за себе.
Прекрасно.
И еве го, тој доаѓа.
Неговиот автомобил има боја на водопад или небо во август.
Кога ливадите се меѓу дното и врвот.
Ми доаѓа на гости.
Ми легнува во вдлабнатоста на креветот.
Јадеме гушкања припиени еден до друг.
Мириса на омекнувач од алиштата на радијаторот.
Уште еден круг.
Спирални зони на среќата.
Колку подлабоко влегуваме
толку и се пошарени ќошињата.
Музите ме посетуваат дома.
Го носат него и неговиот фотоапарат.
А јас во домашни влечки со срциња
го чекам пред куќниот праг.

Има малку смешна завршница песнава нели?
Но содржи љубов и не ја фрлајте во задните процепи на умот.
Може да ви затреба.
 
Ја најдов уз буричкање низ комп ... Летово е пишана ... Поема во 4 станци . ( итс булшит и ноу )

Татнежи ( За .... )
1 . Думање
Некаде таму ..
Вечерва . Безсрамно заведуваш некого
Некаде таму вечерва .
Не си моја , како што никогаш не си била
Некаде таму
Вечерва некој безрамно од мене те краде

2. Несудено – Непростено
Пеколна ноќ .
Асфалтот сеуште пулсира од дневната жега
И не се стишува жештината ... ни надвор ни внатре
Мисли летаат
Дал судено ми било по тебе да страдам
Дал простено ке ми е се што не направив .
Мирно е , од жегата сите се скриле .
А душава во ноќта вилнее
Ко за дождови да моли
Да ја исплакнат од она кое е непростено
Или можеби не судено

3. Бладање
Од жегата неможам да заспиам
Битисувам некаде мегу сонот и јавето .
И како во полу сон или мираж
Се појавуваш пред мене
И свири некој таму чардаш
А ти играш развихрена како стихиа
Од косите твои распуштени ветрови се дигаат
Од фустите урагани ...
Во бујните коси додека вилнееш
Лицето ти се крие .
И од време навреме ке запреш и погледнеш
Низ темните каскади
Тргнувам да пријдам и да те земам .
Ги ставам рацете врз струкот и ја запирам бурата
Но кога погледнувам на горе
Лицето е туѓо , не твое .
Лицето е на сакоја жена која не си ти .

4. ДОждот доаѓа .
Гледам на хоризонтот облаци ...
Како ноќва да не беше доволно тешка ...
Сега уште и бура .
Една внатре , една надвор .
Се бербати се .. и сликите се измешуваат ,
И соништата запираат
Чекам бура .
 
  • Ми се допаѓа
Reactions: ada
Спротивни

Стоиме на истата страна од улицата,
ме гледаш те гледам.
Рој ливчиња во разни бои
не обвиваат и креваат
до небото и погоре.

Дождот лие и ги мие
прозорците кои плачат
за нови видици и светли утра
зачинети со љубов и носталгија
по нешто дамнешно и древно.

Огнот гори меѓу нас,
не разгорува и одбива
еден од друг, стоиме
соочени како непријатели
додека го играме
последното танго во Скопје.

Да, ние сме две хуморески,
две кукли со кои управува некој
од горе додека ја играме
претставата „живот во двојка“.

Го сакаме целиот свет освен
оној другиот. Ги гушкаме
столбовите на животот
славејќи го успехот што
не сме заедно.
Ти сакаш, јас не.
Ти молиш, јас презирам.
Ти ме гледаш, јас мижам.
Ти се смееш, јас се мрштам.
Не оди никако.

Ја мразиш вистината, ја сакаш лагата.
Спротивни сме иако
стоиме на истата страна од улицата.
 
Ленка по физика

Седиме не час ние седмина
на кајгана жмиеме петмина
Rudess на табла одговара
Ленка ан катедра си блада

Досега шест набројав
а реков дека сме седмина
и сега се чудам ли чудам
кого заборавив да спомнам?

А па да ми текна сега
тоа е нашата интелектуалка
тоа е вондеркидот Тинче
која со Анјштајн сега си пише!

И што јас сега да правам
Rudess одговори за 5ка
останав уште јас на штикла
но среќа родителското вчера си мина.

Се радувам сега со последнава строфа
ќе ѕвони таман кога ќе постирам
ќе одам во теретана тегови да дигам
и после дома неред да гледам!
 
Мртва/жива марионета

„Отвори ги очите,“
Торбите се шетаат заедно со господарката,
од нив се шири и звук и миризба,
протекува малку течност низ ткаенината
и сите очи се вперени во носачката,
рацете и ги гушкаат плодовите на мислата,
а колковите се нишкаат во ритамот на квечерината,
зарем не е прекрасна сликата?

„погледни ги ѕвездите“
Се растураат бисерите намачкани со амброзија по улицата,
трговците и минувачите ги бркаат топчињата,
ги гледаат во нив очите на денешницата,
оние што ги изгубиле,
синовите, ќерките, љубовниците
ги заборавиле некаде по ќошињата.

„и насмевни се!“
Носачката клекнува да плаче
врз истурените соништа,
публиката се загрева и ракоплеска,
во туѓи очи трагедијата
е секогаш комедија,
така гласна, така одвратна.
 
Шубидуби

Забегав
зошто шалот ми е во шарени бои
и ми кажува оди десно
а јас одам лево
и обратно.
Носам кило емоции на врат
не знам кој ми ги врзал
А, па да, боите се дел од нас.
Шизнав денес од умор
ми ја снема и менѓушката
патем потрошив пари на глупости
и колоквиумот беше предвидувачки.
Дома супа и мјаукање со љубовта
ни чоколадо ете не помага.
Едноставно сум шубидуби деј
и сакам да сум во себеизолир
Сама со себе
како во матка бебе.
Заштитено од светот.
Од лицемерите.
И од случајните профитерски улични продавачи на ДВДија.
Ммм, а па зарем не ви се случило.
Да ви се гади од сите.
Само затоа што имате циклус на животот.
Преполн како шарена кошница со играчки.
Што и да избереш ќе те забавува!
До моментот на папсаност кога
уморот те совладува.
Тек тогаш
јадеш гаден чипс
читаш Свет и Скандал
ги фрлаш влечките во ќошот од собата.
И се претопуваш со околината.
Шубидуби Day.
 
Врска:back:


Сакам да ме будиш
Среде ноќ
Да ти мјаукам
По телефон
Зошто тогаш
Далечината е близина
И нашите гласови
се љубовна поплава.
Сакам да пливам во неа
низ сон.
Додека ти ми кажуваш
Убавини на тон.
Зошто
тогаш
само зборовите
знаат колку е прекрасно да бидат изустени.
 
Ја вдишуваше неговата пот
Ги пиеше неговите очи
Земајќи парче од неговата душа.
Убивајќи ја љубовта
Создаваше нешто сосема старо, древно
И единствено (можеби слично на љубов).
Неизмерно љубеше и губеше
Му се предаваше целосно,
Но сепак успеа да ја задржи за себе
Својата љубов! :pipi::pipi::pipi::pipi::pipi:
 
"Жив мртовец" - драма за Скопје

Смогот е завеса
за оваа публика
што не знае да цени
знае само лошо да критикува.
Се вовлекува во туѓи задници
без да има сопствени умствени одредници.
Заборава која, каде е и од каде дошла
заробена
во сопствената туѓост и гадење.

Градов е сив и мрднат.
Со манијакални острови од болка и сиромаштија.
Евтина музика и презачадени локали.
Верна на себе копија.
Ме инспиририра крваво.
И се погодува секогаш да е недела.
Зошто тогаш нели, еднаш се вели
и не се работи
ами се блаботи.
Дека смогот е завеса
за оваа публика
што лепи мастики на седиштата
и вреска на сцените што живот значат.
Ма дај.
Скопје е урбан мит.
Ние го прераскажуваме.
А тоа НЕ живее.
Само во уста кога ќе го ставиш...
Вкусот предава вистина
со двете раце обете кренати високо.
Ниска култура
за високи соништа.
Заебани моменти за она што не очекува.
Целосна автореконструкција
зошто инаку...
Ништо не е пострашно од Жив мртовец.


За Скопје
 
Мое/ничие

Моја поезија, моја мизерија
Наша трагедија, ваша визија
Денес давење, а утре крвава смрт
Благословен од севишниот во горчлива крв

Сите отрови вријат низ моите вени
А црниот парфем се уште го чуствувам низ зимскиот ветер
Додека гнијам во алкохол и дрога, во гроб сум влезен но со туѓа нога
Се надевам дека мирно спиеш, додека невидливите слуги ти го вбризгуваат мојот живот во твојата глава.
Насмевката ме убива, намсевката е куршум...но кај мене е пиштолот, дали сам, дали заедно?

Како што доаѓа крајот, така го гледам новиот почеток
Не сте тука, но не сум ни јас
Сите сте исти, проклети мравки кој се размножуваат, а тие очи веќе никогаш нема да ме остават гол на овој ладен живот.
Дејството заврши, громот удри, пиштолот испука, ѓаволот се насмевна...ново проклетсво се роди.
Збогум.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom