Култот кон Работата

Кој е поблиску до робување, оној кој цело битисување му е подредено на работата, некои добри 12-15 од 24 часа или оној кој троши минимално време околу тоа без да компромитира здравје, исхрана, становање, облека и све што е потребно?
Ако тој што тоа го прави и го сака, тогаш не компромитира ништо, едноставно си ужива во животот. Додека тој што троши минимално време, и тоа минимално го мрази и го прави против својата воља. Кога ќе ги споредиш овие 2 типа на луѓе, секако дека понесреќен е оној кој прави нешто без да сака. Па макар било тоа и најмининално.
 
Постојат 2 видови на луѓе. Оние кои немаат никаква амбиција за напредок, кои го работат тоа што го работат колку да донесат леб дома, без никаква љубов без никаков ентузијазам. Задоволни се со малку, веруваат дека доколку работат повеќе ќе се несреќни и претежно гледаат на работата бајаги негативно. Слично како што робовите ја гледале својата работа.

И вториот тип на луѓе се луѓе за кои првиот тип на луѓе работат. Тие уствари и го ствараат мајндсетот на првиот тип на луѓе, знаејќи дека не може секој да биде повисоко на скалилото. Па затоа они смислуваат бајки дека нив во нивните јахти уствари им е многу досадно и дека се они тие кои се робови на работата. Исто така они измислуваат бајки дека не ти е потребно многу за среќа, само е доволно да имаш за јадење и тоа е тоа.

Генерално тие 2 типа на луѓе ги нарекувам робови и робовладетели.
Niti edniot tip niti drugiot se klasificira vo robovi i robovladeteli.
Prvite kur gi boli dali imalo pari na smetka za plati, danoci i sto ti znam jas. Gledaat da zavrsi rabotno vreme i toa so najmalce vlozen trud i posle toa slobodni aktivnosti. Drugite samo mislat kako povekje pari da napravat i vremeto pretezno taka im vrvi. Imaat pari, biznisi ama nemaat rajat niti pak znaat da se opustat. Glumat boemi i elita odejki neznam kade za neznam sto.
 
Niti edniot tip niti drugiot se klasificira vo robovi i robovladeteli.
Prvite kur gi boli dali imalo pari na smetka za plati, danoci i sto ti znam jas. Gledaat da zavrsi rabotno vreme i toa so najmalce vlozen trud i posle toa slobodni aktivnosti. Drugite samo mislat kako povekje pari da napravat i vremeto pretezno taka im vrvi. Imaat pari, biznisi ama nemaat rajat niti pak znaat da se opustat. Glumat boemi i elita odejki neznam kade za neznam sto.
Не би се сложил тука, ама долга и широка е таа. Дали се опушташ или не не зависи од тоа дали си работник или бизнисмен, туку каков човек си.
 
Не би се сложил тука, ама долга и широка е таа. Дали се опушташ или не не зависи од тоа дали си работник или бизнисмен, туку каков човек си.
Ima ima, vervaj mi.
Jas odam na odmor, gasam mob i kur ne mi cue za nisto. Ednostavno ne me interesira, ne e na tatka so se veli, ne sum akcioner. Zamenliv sum, sekoj e zamenliv.
Od druga strana rabotodavcite moi odat na odmor. Frcat meilovi, viberi, gmail. Ova vaka, ona vaka, tamu ona, vamu ova. I taka do kraj na rabotno vreme posle mrak. Neka se odmorat i tie malce, neka pouzivaat.
 
Ima ima, vervaj mi.
Jas odam na odmor, gasam mob i kur ne mi cue za nisto. Ednostavno ne me interesira, ne e na tatka so se veli, ne sum akcioner. Zamenliv sum, sekoj e zamenliv.
Od druga strana rabotodavcite moi odat na odmor. Frcat meilovi, viberi, gmail. Ova vaka, ona vaka, tamu ona, vamu ova. I taka do kraj na rabotno vreme posle mrak. Neka se odmorat i tie malce, neka pouzivaat.
Работодавците можат цела година да се на одмор, па макар фрчеле мејлови и вибери. Работникот е тие 10 дена на одмор и тоа е тоа.
 
Чувството што го имам после успешно завршена долга и напорна работа е непроценливо. Ми дава исполнетост и сатисфакција како ништо друго во животот. Нормално ако се претера не чини ама понекогаш е тешко да се контролираш и да речеш „доста е за денес“.
 
Работодавците можат цела година да се на одмор, па макар фрчеле мејлови и вибери. Работникот е тие 10 дена на одмор и тоа е тоа.
Izgleda ne me sfati bas.
Ne frcat meilovi od mene tuku kon mene.
 
Izgleda ne me sfati bas.
Ne frcat meilovi od mene tuku kon mene.
Владе, те сваќам што сакаш да кажеш. Ама прво зависи од човекот, а второ некои луѓе уживаат во работа. Мене ми е периодично, има периоди кога ми е интересно и кога одвај чекам да седнам да работам и ништо друго не ме интересира. Има периоди кога едноставно и да седам на компјутер, ќе пишувам тука со тебе, ќе барам да читам нешто за пантурцизмот во Казахстан, одвај ќе чекам жена ми да ме викне, па макар било и за расправа или ќе одам на син ми да му се праам паметен, демек јас помудар нешто сум.

Работата за мене е важен дел од животот, а верувам и за тебе и за сите, пошто сакал-неќел мораш да работиш. За мене тоа е нешто што ме прави среќен (повеќе работното опкружување отколку самата работа), па така и на одмор да примам порака по вибер и нема да ми пречи многу. Замисли си што е за тебе нешто што сакаш да го правиш и да го правиш тоа и да заработуваш пари од тоа. Тоа е за мене работата. Сатисфакцијата за мене не се само парите, туку тоа што се осеќам исполнет од работата.
 
Во принцип имам прагматичен пристап кон работата како што опишуваш делумно. Менуваш време и труд за пари. Секако треба да има минималну услови на работа ама не дека хипстерски лаунџови со фудбалчиња би ми менувало нешто. Атмосферата да е поднослива све друго е плус. На крај колеги се колеги ако испадне некое пријателство тоа е плус. И не дека би ја величел работата дека правам ки знајт што во смисла да наоѓам некоја виша сатисфакција. Тоа се лаги да се правда некој што е на минималец и да вика не се битни парите правам нешто што ме исполнува. Блабла. Тие работи се ретки ама и воглавно добро платено и нема дилема на крај.
 
Чувството што го имам после успешно завршена долга и напорна работа е непроценливо. Ми дава исполнетост и сатисфакција како ништо друго во животот. Нормално ако се претера не чини ама понекогаш е тешко да се контролираш и да речеш „доста е за денес“.
Од една страна тоа е точно дава сатисфакција на работа ама тоа не може да функционира ако од друга страна не е ценето а тоа парично на пример или со личен напредок на работа што исто така често значи финансиски напредок.
 
Tokmu takviot odnos kon rabota e pricina zosto ste gragjani od vtor red (robovi), ama ne ochekuvam od kjaurite da sfatat.

Sok52Ll.jpg
 
Едноставно е, работата како концепт треба да ти ги овозможи основните потреби, ама ептен да ти ги овозможи, а не да работиш како коњ и пак да се мислиш како ќе го преживееш месецот, тие што сакаат да влезат во капиталистичкиот матрикс со јахти, вили, коли итн. нека повелат да си работат 18 часа дневно.
 
Голем дел од работата што човештвото ја прави денес е непотребна. Самиот систем за да продолжи да функционира на начинот на кој функционира налага на луѓето поголемиот дел од времето (стандардното 8 часовно работно време, а кај некои и повеќе) да им е окупиран правејќи нешто што не ни сакаат да го прават а не ни има смисла за нив во животот, ниту директно придонесува за општеството, за откако ќе заврши работното време и се преморени да им продава масовна култура, илузии на статус и окупираност со ирелевантни проблеми клонови на едно исто нешто во различна форма која дополнително не затупавува и не спречува да размислуваме на теми кои би го предизвикале системот таков каков што е во моментов. Работењето да се преживее не е нов концепт - тоа го правиме од секогаш, во заедници и сме го правеле онолку колку што било потребно да се задоволат физичките, социјалните и духовните потреби кои природно постојат кај нас. Вршење на некаква активност и создавање на некаков продукт со кој сме поврзани и во кој се пројавуваме е човечка работа во која се ужива. Производството е многу поинакво сега, при што многу често, особено кај масовното производство, човекот е отуѓен од она што го произведува и не се пројавува себеси во истото. Сега, значаен аспект од модерното работење и функционирање претставува одземање на можност вистински да се задоволат тие потреби со тоа што се создаваат „нови“ потреби, кои всушност не се нови туку се обид за компензирање на потребите што стварно ги имаш (ако ја купиш колава конечно ќе ја имаш врската од соништата, ако се отепаш од работа конечно ќе те ценат луѓето околу тебе итн). И тоа никогаш нема да ги задоволи реалните човечки потреби, и општествено сме заглавени во циклус, одново и одново. За корпорациите да растат (и оние на нивните чела исто така да се обидуваат да си ги компензираат незадоволените емоционални потреби преку задоволување на потреба за профит која никогаш нема да биде задоволена бидејќи постои како компензација за нешто друго).

Препорака за читање на темава: Bullshit Jobs од David Graeber
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom