У зору 15. септембра 1918. генерал Франше де Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије кренуле су у напад.
На левом армијском крилу главна колона француске 122.
дивизије, после крваве осмочасовне битке прса у прса, заузела је Добро поље и око 14.30 часова чврсто стала на његов северни гребен, где је прешла у одбрану. Њена лева колона, упркос великим напорима, није успела пре мрака да заузме Сокол, од чијег је пада зависио прелазак у напад Прве армије.
У центру, 17. колонијална дивизија је енергично кренула у напад. Њен левокрилни пук је већ у раним јутарњим часовима заузео прву линију бугарских ровова на Кравици, заробивши 937 непријатељских војника и
старешина. Али, пошто су њен средњи и деснокрилни пук остварили незнатан напредак, бугарска војска је привукла резерве и после врло снажног противнапада потисла левокрилни пук са Кравице нешто уназад, а делом га одбацила на полазне положаје, тако да је цела дивизија прешла у одбрану у висини полазног положаја.
Пун успех постигла је само Шумадијска дивизија. За мање од једног цаса, њени пукови су заузели прву линију ровова на неприступацном Ветернику, за који се веровало да је неосвојив. Настављајуци борбу у којој су главна средства били бомба и бајонет, дивизија је до 12.40 цасова заузела цео Ветерник и одмах упутила гонеће одреде према Голој рудини и Цеци Пороју,па је тако до 13 часова извршила свој дневни задатак.
Бугари су на том правцу имали два пука и снаге су биле готово изједначене. Описујући те борбе, бугарски генерал Недев рекао је да су бугарски пукови пружили снажан отпор и да су се борили 'на бајонет', али да ипак 'нису могли зауставити Србе'. Излажуци даљи развој борбе након што је Шумадијска дивизија заузела прве утврдене бугарске положаје, бугарски генерал је наставио: '...браниоци сломљени и спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши незнатне губитке, постали господари њихових положаја'.
Одушевљен чврстином српског војника маршал Франше д'Епере је, између осталог, рекао:
'То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци,трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије,најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...'
