~*~
Се нашол секој барем неколку пати во ваква ситуација, нормално кога е "закопан" во пердувите на љубовта

Партнерот го оправдувате за неговите грешки, а Вие полека полека почнувате да се губите во целата таа ситуација...Заборавате и не личите на себе, не ве препознаваат...Се менувате полека...
Почнувате да се барате себеси но тешко оди сето тоа....
Колку пати Ви се имаат случено вакви метаморфози и како сте ги пребродиле?:uvo:
Кога љубам, знам да простам, но се до една замислена граница кога веќе ми се крши срцето и повеќе не можам.
Да се изгубам сама себе во некој друг ...
Baby, I'm too lost in you
Caught in you
Lost in everything about you
So deep, I can't sleep
I can't think
I just think about the things that you do (you do)
I'm too lost in you
Да, се случило два пати во мојот живот.Првиот пат бев дете, млада, невина, неискусна, не знаев ништо и покрај него научив се.Мислев дека никогаш нема да бидам така човечна со некој друг, додека до ден денес во сон знам како се преливаат боите во неговите очи на дневна светлина.Како изгледа додека црта, како ја накривува главата.
Воздухот што го дишеше во моја близина ми беше се на светот и да, претпоставувам дека се губев во него.
Како и во некој друг, години покасно, кога ме извлече од нешто што можеше да ми го уништи животот.Некој што сеуште ме тера да треперам иако Бог знае дека не сакам.Толку длабоко да го имаш некој во себе е болно, но привилегијата да се изгубиш во нешто, во некој, е прескапоцена.
Промените ... само сум посериозна и позамислена.Ништо радикално.