Sinisa
libertad o muerte
- Член од
- 27 август 2005
- Мислења
- 661
- Поени од реакции
- 52
Према истраживањима Тоша Поповског[28] (Македонско национално малцинство во Булгарија, Грција и Албанија, Македонска књига, Скопје 1981) у Албанији живи око 45.000 Македонаца у Голом Брду, Корчанском крају, Малој Преспи и неким другим пределима данашње Албаније. У Голом Брду, по подацима М. Филиповића и П. Ивића, на левој обали Дрима, како je забележио и француски конзул Лежан око средине XIX века, боравило je словенско становништво, које je упркос исламизацији, одржало језик, обичаје и презимена.[29] У феудалном раздобљу, многи Словени који су живели у Албанији, лагано су се прикључивали силом албанској средини, а многи од њих исељавали су се у друге крајеве. Овакви исељеници настањивали су се по Полошком, Дебарском, Битољском и Преспанском крају одржавајући и даље везе са сродницима који су остали и албанизирали се.[30]
Испитивања су показала да je у селу Расоке у Дебарском крају било 49 породица потомака од досељеника из Албаније. У селу Тресонче било je 7 породица досељених из Албаније, у Лазаропољу 42, а у Требеништу 16. На југу Горњег Полога, у селу Никифорову, живе потомци словенских породица које су досељене из Лура и Мата, који се презивају Матошевци, Мацановци, Радичовци, Вељановци. Сви ови досељеници су били земљорадници и чували су свој словенски језик као средство споразумевања. Иначе словенски говор у просторима данашње Албаније имао je релативно велику традицију. Зна се, на пример да je био равноправан са арбанашким чак и у канцеларији Кастриота који су се у службене сврхе користили и словенским језиком.[31] Међутим, временом je све више потискивана ова пракса до те мере да je чак и забрањиван словенски говор на јавном месту тако да je временом замењен арбанашким.
По другом светском рату Република Македонија je, за разлику од других југословенских јединица, обратила пажњу на свој живаљ у Албанији. Уосталом, то потврђује и један докуменат из Архива Централног комитета Савеза комуниста Југославије који je на светло дана изнедрио, и љубазно ми га уступио, др Никола Гаћеша, професор Универзитета из Новог Сада (Сигнатура: АЦК CKJ. IX, 1 -I-160). Реч je о извештају у коме се говори о положају македонских села у Албанији 4. фебруара 1948. године. Из документа се види да je у то време десет села у Кочанском срезу било насељено македонским становништвом. У Врбнику, близу грчке границе било je 67 домова са 381 становником. Село Церје у истом крају имало je 19 кућа у којима je обитавало 1 74 становника. Остала села налазе се око Преспанског језера, почев од југословенске границе па до 28 километара у дубину албанске територије. Село Зрновско се налази на обали Преспанског језера. Имало je у то време 22 дома у којима je живело 148 становника. Село Леска бројило je 10 кућа са 64 становника. Село Прутац имало je 75 домова са 183 становника. Село Сулин je имало 58 кућа, од којих je било остало 25 а становници осталих су се преселили у Југославију и настанили по Македонији и Војводини. Село Глобочани, распрострто на самој обали Преспанског језера бројало je 16 кућа са 84 становника. У ствари то je био остатак од ранијих 40 кућа које су биле попаљене у току другог светског рата. Село Туминец се такође налази на обали Преспанског језера. Бројало je 35 домова у којима je живело 210 становника. Село Горица смештено je у подножју планине Галичице. Пре другог светског рата бројало je 35 домова од којих je после спаљивања у време рата остало само 23 куће у којима je живело 128 становника.
Сва ова насеља су веома сиромашна. У њима je живело македонско становништво углавном лишено било какве писмености и просвете, препуштено свом традиционалном сточарском и земљорадничком начину привређивања које je допуњавано риболовом тамо где je за то било услова. По другом светском рату прилике су се унеколико биле измениле. Свако од ових села добило je учитеља и основну школу на македонском језику коју су похађала деца из дотичног насеља. Школе су отваране по приватним кућама a учитеље je плаћала наша земља. Међутим, током 1948. године после резолуције информбироа вероватно прилике су се измениле углавном на штету наставе на македонском језику, отварања књижница и снабдевања њиховог публикованом македонском речју.
http://www.rastko.org.yu/rastko-al/zbornik1990/pvlahovic-sloveni.php
Овако је било, а каква је сада ситуација?
Испитивања су показала да je у селу Расоке у Дебарском крају било 49 породица потомака од досељеника из Албаније. У селу Тресонче било je 7 породица досељених из Албаније, у Лазаропољу 42, а у Требеништу 16. На југу Горњег Полога, у селу Никифорову, живе потомци словенских породица које су досељене из Лура и Мата, који се презивају Матошевци, Мацановци, Радичовци, Вељановци. Сви ови досељеници су били земљорадници и чували су свој словенски језик као средство споразумевања. Иначе словенски говор у просторима данашње Албаније имао je релативно велику традицију. Зна се, на пример да je био равноправан са арбанашким чак и у канцеларији Кастриота који су се у службене сврхе користили и словенским језиком.[31] Међутим, временом je све више потискивана ова пракса до те мере да je чак и забрањиван словенски говор на јавном месту тако да je временом замењен арбанашким.
По другом светском рату Република Македонија je, за разлику од других југословенских јединица, обратила пажњу на свој живаљ у Албанији. Уосталом, то потврђује и један докуменат из Архива Централног комитета Савеза комуниста Југославије који je на светло дана изнедрио, и љубазно ми га уступио, др Никола Гаћеша, професор Универзитета из Новог Сада (Сигнатура: АЦК CKJ. IX, 1 -I-160). Реч je о извештају у коме се говори о положају македонских села у Албанији 4. фебруара 1948. године. Из документа се види да je у то време десет села у Кочанском срезу било насељено македонским становништвом. У Врбнику, близу грчке границе било je 67 домова са 381 становником. Село Церје у истом крају имало je 19 кућа у којима je обитавало 1 74 становника. Остала села налазе се око Преспанског језера, почев од југословенске границе па до 28 километара у дубину албанске територије. Село Зрновско се налази на обали Преспанског језера. Имало je у то време 22 дома у којима je живело 148 становника. Село Леска бројило je 10 кућа са 64 становника. Село Прутац имало je 75 домова са 183 становника. Село Сулин je имало 58 кућа, од којих je било остало 25 а становници осталих су се преселили у Југославију и настанили по Македонији и Војводини. Село Глобочани, распрострто на самој обали Преспанског језера бројало je 16 кућа са 84 становника. У ствари то je био остатак од ранијих 40 кућа које су биле попаљене у току другог светског рата. Село Туминец се такође налази на обали Преспанског језера. Бројало je 35 домова у којима je живело 210 становника. Село Горица смештено je у подножју планине Галичице. Пре другог светског рата бројало je 35 домова од којих je после спаљивања у време рата остало само 23 куће у којима je живело 128 становника.
Сва ова насеља су веома сиромашна. У њима je живело македонско становништво углавном лишено било какве писмености и просвете, препуштено свом традиционалном сточарском и земљорадничком начину привређивања које je допуњавано риболовом тамо где je за то било услова. По другом светском рату прилике су се унеколико биле измениле. Свако од ових села добило je учитеља и основну школу на македонском језику коју су похађала деца из дотичног насеља. Школе су отваране по приватним кућама a учитеље je плаћала наша земља. Међутим, током 1948. године после резолуције информбироа вероватно прилике су се измениле углавном на штету наставе на македонском језику, отварања књижница и снабдевања њиховог публикованом македонском речју.
http://www.rastko.org.yu/rastko-al/zbornik1990/pvlahovic-sloveni.php
Овако је било, а каква је сада ситуација?
8) 
) од Гораните од Косово и Албанија