Зборувано од макотрпни искуства.
Koгa ќе си побара некој помош, тогаш ќе помагаш.
Со сила неможеш да дадеш ни мисла, не па искуство или верување.
Можеш да повториш совет, можеш да разговараш и дискутираш, можеш и да го попцуеш малку, или барем расклоцаш, why not. И твојот пат како Семоќен Спасител завршува тука !
Ако твојата помош е неколку пати игнорирана, одбиена, можеби исмеана; ќе се свртиш и фино лепо ќе одјаваш кон зајдисонцето со растопено чувство на мир.
Евентуално можеш да му ставиш до знаење дека секогаш ќе бидеш тука за него (НИКОГАШ материјално).
Да, знам дека мислата е 'Се откажав. Му свртев грб. Што ако бев поупорен? Ќе го спасев. Можеби требаше само уште малку притисок. *После ова никогаш нема да ја освојам титулата Friend of The Month.*'

Once upon a time, in a kingdom far away, i found out that it doesn't quite work like that.
What a relief.

Луѓето мораат да бидат спремни и на чисто со себе и пред себе за да ја добијат волјата која ти неможеш да ја дадеш, а богами насушно ќе им треба.
Зборувано на едно друго ниво, ниту една ситуација во која ќе се најдеме во животот не е случајна. Негова и само негова е, макар погинал, запишана ќе биде.
Зборувано на сосема трето ниво, толкавата твоја тенденција за спасување луѓе знае да биде погубна и да зборува повеќе за твојата личност отколку за неговата.
Со среќа.