Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno prečistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije. Poskidali smo odeću i skočili u vodu. Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i zgrušalo u pogašenim plićacima.
Ronili smo i tražili. Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...
U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duše. Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom moje treperave nežnosti. Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom kavez od zagrljaja. Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih. I motali smo u vodi moji dušu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od ljubavi. Da plivamo kroz večnost...
...Vredi li se upustati u tumačenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu budućnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od želja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje. U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u večnosti...
Čekanju dođe kraj ~ Miroslav Antić
Ne puštaj svakoga blizu sebe.
Prehladićeš emocije, a one se teško i sporo leče.
Istrošićeš snagu. Iscrpićeš i zadnji atom dobrote..
Pa kad dođu oni koji vrede, nećeš imati šta da im daš.
Meša Selimović
