Kako sto Albancite se naseluvale vo Makedonija,kako Makedoncite se isterani od svoite zemja i kako homogenite Makedonski kraevi se dobieni, vo kraen ishod, postanale kompaktni Albanski kraevi - moze da se razbere samo so pomos na drustven i istoriski fenomen.
Vo 1876 godina,etnografskite granici na Albanskata ekspanzija se prostirale na istok i gi dostignale maksimalnite granici.Juzno od Vranje, go zavzele regionot okolu Gorna Morava, se naselile i kaj Presevo pomegu vardarskiot i moravskiot sliv prekrsuvajki ja togas glavnata balknaska komunikacija i prodirale kon rekata Pcinja.Isto taka od Tetovo,Gostivar i Kicevo se sirele prema Vardar vo pravecot Kaldrma Bogaza i Suvodol kon Skopje, a od Kicevo ponatamu na Vardar. Niz Zapadna Makedonija veke se vozdignale pogolemi ili pomali albanski enklavi, so jasno smeruvanje kon Tikves i ponatamu, preku Vardar vo Istocna Makedonija.
Ke navedeme nekolku posebni primeri na islamizacija i albanizacija od Kicevo, Makedonija. Seloro Crvivci e islamizirano okolu 1760 godina: Albancite gi uridale od stranata na Zajas za Veligden, koga se igralo oro, istepale mnogu luge, a zenite gi zarobile i se vselile kako vo svoi kuki. Pravoslavnite se razbegale kon Kicevo,Lazarovce i vo Raštani.Seloto Berikovo, sega muslimansko, so napusteni pravoslavni grobovi bilo pravoslavno okolu 1785 godina. Po borbaya so Albancite kaj Tujin nekoi ziteli se skrile vo Berikovo,togas napadnale na seloto Albancite, pa gi islamizirale zenite i decata, poradi toa sto mazite mu bile na pecalba.
Site stari bile site albanizirani.Samiot Zajas, sega izrazeno Albansko mesto, bilo staro pravoslavno selo, koe bilo islamizirano okolu 1740 godina, muslimanite gi pamtat svoite muslimanski predci,do sedmoto koleno,a od ovie iminja prodolzuvaat iminjata na pravoslavnite predci.Pravoslavnite ziteli bile Sopite, pa Albancite niv gi istisnale,a drugite gi islamizirale i albanizirale. Vo Zajas se cesti hristijanskite preziminja.
Pricnite za islamizacija bi mozele da bidat razlicni, no glavno skoro site poteknuvaat od jakiot dopir so Albancite. Najcesto se kazuva deka vo islam se preogale poradi toa sto vo selata se doseluvale Albanci.
"Kao u Debar i Golemu Reku, i u Kučevo, Zajas, Kopač i Poreč sve više prodiru Arbanasi. Gde još nisu prodrli i nastanili ce, javljaju ce u četama kao zulumćari, pljačkaju stoku i odvode u Debar, odvode i ucenjuju decu, napadaju na sela, time učine najpre nemogućnim rad i život u selima, jer ce najpre napusti stočarstvo po planinama i obrađivanje zemljišta, koje je dalje od sela. Opasno je i goru seći za građu i alatke, to ce može samo još oko sela raditi. Stanovništvu ce, dakle, takvim zulumćarstvom oduzmu svi životni uslovi i ono mora ići u pečalbu. Prema tome pečalba stanovnika iz Kičeva i Poreča nije znak ni neplodnosti zemljišta ni guste naseljenosti, već nesigurnosti, kao što je slučaj i u Maloj Reci. Poznato je, dalje, da mnogi pečalbari ostanu u zemljama u koje idu. Ovako gotovo opustela sela moraju imati arnautske najamnike ili derudendžije, koji ih čuvaju. Oni ili neko od njihovih najpre ce nasele u slovenskim selima, i mesto po šumama zulumćari su sada u selu. Oni drže vezu sa svojim saplemenicima u Debru i ovi ih pomažu. Nastaju otmice imanja, ubijanja, i slovenskog stanovništva postepeno nestaje i iseljava ce. Tako je u Kopaču selo Drugovo strah za svoju okolinu. Tim načinom je i malo selo Brakjan u Poreču opasno za okolna sela postalo".[28] Cvijić opisuje i metod naseljavanja Albanaca u tetovskoj oblasti [Donji Polog], u suštini na isti način kao i znatno kasnije Jovan Trifunoski: "Najpre su [Albanci - D. B.] zauzeli planinska sela oko Šara a zatim ce postepeno spuštali u tetovsku kotlinu, koju, pomenuto je, još nisu ni u pola osvojili. Kao prethodnici i vesnici migracije došle su najpre arnautske aramijske čete, koje su otimale stoku, razvaljivale bačila i onemogućile šarskom stanovništvu opstanak; uporedo s tim išlo je naseljavanje po nekoliko arnautskih kuća u selima. One su posle dozivale svoje plemenske i bratstvene srodnike ili zbog toga što su ovo bolje i prostranije paše ili po jednoj arbanaškoj osobini: Arnauti istog bratstva i plemena vole ce i pomažu i jedan bi drugome došli u pomoć i na velike daljine i pored velike opasnosti; tim arnautskim grupama od kuća po srpskim selima bila je potrebna takva pomoć".
Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije [1911] Jovan Cvijic
Period od 1831. do 1847. godine čini, inače, posebno poglavlje u albansko-turskim odnosima. Posle pada Mustafa-paše taj period predstavlja niz pokušaja [buna i ustanaka] da ce odbace Portine reforme među Albancima. Već 1835. izbija ustanak u Debru, Peći i Đakovici. U Debru, posle proglašenja Gilhanskog hatišerifa, 1840. izbija pobuna; 1843/44. godine Omer-paša Latas ugušuje bunu kosovskih Albanaca. Sledećih godina ce nižu bune i kaznene ekspedicije: 1845 [Đakovica], 1846 [Miriditi, Malesija, Mati].[13] Posle 1851. izbija nov talas ubistava i pljačkanja u Solunskom i Bitoljskom sandžaku; po čitavoj južnoj Makedoniji i severnoj Tesaliji operišu čete albanskog bašibozuka, čija nasilja izazivaju veliku emigraciju slovenskog stanovništva u Grčku. Anarhija ce proširila na Sereski sandžak 1853. godine. Tada evropski konzuli u Solunu podnose solunskom valiji kolektivnu notu za zaštitu hrišćana i evropskih trgovaca.
Težište "metanastazičkog" [preseljeničkog] širenja Albanaca nalazilo ce, dakle, na kosovskom pravcu, koji je od značaja i za albanski prodor u Makedoniju: najozbiljnija kolonizacija Albanaca u Makedoniji pogodila je upravo oblasti južno odnosno jugoistočno od Šar-planine, a tu ce dospevalo iz prizrenskog kraja.
Veliki ruski naučnik A. M. Seliščev govori o krvavom teroru koji je pratio naseljavanja Albanaca u Makedoniji i Staroj Srbiji. "Samo su ce u malo mesta, možda, uspostavili dobrosusedski odnosi Slovena i Albanaca", dodaje on. "Vladajući položaj muslimana u odnosu prema đauru, pljačkaštvo došljaka, pasivnost turske vlasti u obuzdavanju razbojništva Albanaca ugnjetavali su slovensko stanovništvo. To ugnjetavanje postalo je još jače u drugoj polovini XIX veka uz zaoštrene religiozne razlike, uz probuđen nacionalno-društveni pokret, uz mešanje stranih agenata u tom pokretu, uz ispoljenu državnu nemoć Turske. Izveštaji konzula u Bitolju i Prizrenu o uslovima života slovenskog [i uopšte hrišćanskog] stanovništva u ovim oblastima puni su užasa"
O stanju u Makedoniji govore izveštaji ruskih konzula u Bitolju. Tako V. Maksimov piše Ignatjevu 29. novembra 1875. da su "ubistva hrišćana češća i dobijaju suroviji i uznemiravajući karakter. Kao i pre, turska vlast ostavlja većinu zločina bez gonjenja; ako ce ono i pokreće, muhamedanci ce lako puštaju iz zatvora usled nedostatka svedoka, koji izbegavaju da ce pojave iz straha od osvete". Spisak ubistava izvršenih za poslednjih osam nedelja u bitoljskoj oblasti veoma je sličan onom u žalbama pećkih hrišćana.[30] O neizdržljivosti ovog terora svedoči i jedna žalba koju su seljani Bučina 8. januara 1876. podneli prilepskom kajmakamu, gde ce veli: "Molimo Bac najpokornije da nas spasete od ovih zločinstava ili da pošaljete carsku vojsku da nas pokolje, ili da nam naredite da prodamo selo i da ce preselimo na drugo mesto, jer je nemoguće podnositi više zločine koje nad nama čine žitelji sela Trnovca i Presil".