Мене лично не ми сметаат дури имам тука еден комшија пријател за кого можам да кажам дека е еден од најфините луге што ги познавам но многу се интересирав последно време и пробав да навлезам во психологијата на тие луге и најдов на нет некоја критика долга 20 тина страни на која беше убаво објаснето преку научни студии и докази зошто хомосексуализмот не е наследен ниту пак е болест туку е само стекната сконост и дека голем број можат да се вратат на нивните нормални првобитно корени и да постанат хетеросексуалци . Еве дел од од него , се извинувам што е на српски но јазиците се сродни и се надевам дека ке разберете.
Да ли је хомосексуалност заиста стеченa склоност?
Ако хомосекусалност нема биолошку основу, онда мора да је у питању стечено понашање. Како Вејнрајт Черчил примећује у делу Хомосексуално понашање код мушкараца: «Не постоје сексуални инстикти код мушкараца. ... Људска сексуалност потпуно зависи од учења и условљавања. Шема сексуалног понашања појединца стиче се у контексту његових јединствених искустава, и (није) ни у ком погледу урођена или наслеђена.»67
Бел, Вејнберг и Хамерсмит у делу Сексуална оријентација убедљиво образлажу да «доживљавање хoмосексуалног узбуђења током детињства или адолесценције, и учествовање у хомосексуалним активностима гениталног типа представљају снажне индикаторе одрасле хомосексуалности у будућности.»68
Овај закључак подржава и Институт за породична истраживања из Вашингтона, који је спровео националну анкету по принципу случајног узорка, која је обухватила 4 340 одраслих. У тој анкети, 96 процената хетеросексуалних мушкараца и 97 процената хетеросексуалних жена је назначило да је њихово прво сексуално искуство било хетеросексуално. Али, 85 процената хомосексуалних мушкараца и 29 процента лезбејки изјавило је да им је прво искуство било бисексуално или хомосексуално.69
Због свега овога др ван ден Ардвег, аутор књиге Хомосексуалност и нада, примећујући да је биолошко виђење «данас неоправдано, више него икад», закључује: «По мом мишљењу, било ко ко покуша да непристрасно приступи проучавању доступне литературе о физиолошким и психолошким истраживањима, мораће да призна да је најпогоднија интерпретација хомосексуалности управо идеја о неуротичној варијанти (односно о психолошком и емотивном поремећају).» 70
И даље, наводна биолошка основа хомосексуалности није чак ни право питање:
Да ли треба да мислимо да је нешто нормално или «природно» зато што је генетско по пореклу? Шта онда да мислимо о генетским деформитетима или урођеним манама? ... Чак и кад би могло да се докаже да генетски или биолошки утицаји предиспонирају људе за хомосексуалност, то никада неће доказати да је хомосексуалност сама по себи нормална. То ће само доказати оно што већ знамо-да генетске варијације могу да утичу на будуће понашање, и да то и чине, понекад на нежељени начин. ...
Нека истраживања закључе шта год желе о узроцима; генетичко порекло не оправдава грешно понашање.71
8. Ако је хомосексуалност стечена склоност, да ли то значи да хомосексуалци могу да се промене и посатну хетеросексуалци?
Хомосексуални мушкарци и жене нису рођени као хомосексуалци, а промена је могућа. Студије доказују да и сами хомосексуалци често мењају сопствену сексуалност. У свом извештају из 1970, Кинзи институт примећује да је 84 процента хомосексуалаца барем једном променило или изменило своју сексуалну оријентацију. Даље, 32 процента хомосексуалаца је пријавило да су је мењали три пута, а 13 процената хомосексуалаца је пријавило барем пет промена.721981. Бел, Вејнберг и Хамерсмит су такође пријавили сличне бројеве.73
Ако би се показало да они који «читавог живота» упражњавају хомосексуалност, у ствари мењају своју сексуалну оријентацију, ово би задало смртни ударац тврдњама хомосексуалног покрета. Ево шта показује једно савремено истраживање о хомосексуалцима који прелазе у хетеросексуалност:
- Шварц и Мастерс (који је учествовао у Институтском извештају Мастерса и Џонсона из 1984) откривају да 79,9 процената хомосексуалаца успешно мењају своју сексуалну оријентацију у хетеросексуалност. Контрола која се вршила у току наредних шест година показала је заиста импресивну стопу од 71,6 процената.74
- Др ван ден Ардверг (1986) пријавио је стопу успеха од 65 процената.75
- Др Николоси је рекао др Анкербергу следеће када га је Анкеберг интервјуисао 1992: «До данас сам радио са 175 мушкараца, и што се тиче тврдњи о излечењу, ако ти мушкарци остану на лечењу, после неколико месеци почињу да доживљавају измене у свом животу.»76
Чак и либерални активиста, телевизијски водитељ Фил Донахју, који је некада веровао у биолошку теорију, сада говори хомосексуалцима: «Ако желите да се промените, можете да се промените.»77 Стога, не може се порећи да они хомосесуалци који желе да промене своју сексуалну оријентацију то редовно и чине. Промена може за неке бити тежа због фактора као што су мотивација, снага воље, и околности. Али, кроз стварну терапију, уз праву мотивацију и помоћ, промена је теоријски могућа, за све: «Одвикавање од хомосексуалних навика, као и одвикавање од пића, је могуће и то чине десетине хиљада људи сваке године.»78,79
Према анкети Института за породична истраживања из 1982. која је обухватала 4 340 одраслих:
- 82 процента жена које су тренутно лезбејке и 66 процената мушкараца који су тренутно хомосексуалци рекли су да су били заљубљени у особу супротног пола,
- 67 процената лезбејки и 54 процента хомосексуалаца су пријавили да их сада сексуално привлаче особе супротног пола, и
- 85 процената лезбејки и 54 процента хомосексуалаца су, као одрасли, имали сексуалне односе са неком особом супротног пола.
Чини се да не само што је више оних људи који су покушали да оставе хомосексуалност, и оставили је, од оних који остају хомосексуалци, већ се хомосексуалност тешко може сматрати непроменљивим стањем када су већину хомосексуалаца сексуално привлачиле особе супротног пола, и када је већина имала сексуалне односе са особама супротног пола.80
Др Ирвинг Бајбер истиче у Канадском журналу психијатрије: «Пратили смо стање неких (хомосексуалних) пацијената и по 10 година, и они су остајали хетеросексуалци, у потпуности.»81
Ако је велики број различитих терапеута и истраживача током година видео како хиљаде хомосексуалаца прелазе у хетеросексуалност, и ако су ово лично потврдили и хомосексуалци и њихови супружници, на основу чега може било ко да тврди да хомосексуалци никада не могу да се промене? А осим тога, какве су импликације чињенице да ми, као друштво, званично промовишемо концепт о немогућности промене?
9. Да ли 10 процената америчке популације заиста чине хомосексуалци?
Да ли је Кинзијево истраживање засновано на науци или друштвеним ставовима? Широко објављена статистика Кинзијевог института која каже да 10 процената америчке популације чине хомосексуалци није тачна и заснована је на погрешним истраживањима. Најскорије научне студије доследно показују да мање од 1 до 2 процента мушке популације чине они који су искључиво хомосексуалци. Како тврди С.А.Д. данас, 15. априла 1993. (стављен нагласак):
Идеја да 10% мушкараца чине хомосексуалци-рођена у судијама Алфреда Кинзија и популаризована од стране активиста-нестаје пред налетом нових студија.
У последњој од њих, само 2.3% америчких мушкараца од 20 до 39 година старости кажу да су у последњој деценији имали сексуални однос са особом истог пола. Они који се изјашњавају као искључиво хомосексуалци чине само 1,1 проценат.
Доктори Пол и Кирк Камерон истраживали су нову студију, «Преваленција хомосексуалности», у Психолошким извештајима (у штампи). Она сумира више од 30 анкета широм света које су обухватале «велике, уверљиво објективне узорке», и открива сличне бројеве.
Кинзи никада није изјавио да 10 процената популације чине хомосексуалци. Он је заправо рекао да је 10 процената мушкараца, између 16 и 55 година старости, имало углавном или искључиво хомосексуалне везе, у трајању од најмање три године. Само 4 процента белих мушкараца је искључиво хомосексуалне оријентације током целог живота.83
Кинзи институт се тренутно суочава са судском парницом коју је повела др Џудит Рејзман. Рејзман оптужује Кинзи Институт за резултате који су, делом, засновани на криминалним експериментима. Те експерименте су водили педофили који су, наводно, сексуално стимулисали бебе (од само два месеца старости) и децу, против њихове воље, без дозволе родитеља, чак и по 24 сата.84 Оваква «истраживања» су буквално изменила нашу нацију.
Можда би Америка требало да поцрвени од стида.
10. Како треба да разумемо то што хомосексуалци сматрају да су се одувек «осећали» другачије?
Чињеница је да велики број хомосексуалаца тврди да су одувек имали хомосексуална осећања, и да стога никада нису свесно одлучили да буду хомосексуалци. Када се разговара са хомосексуалцима, овај став се може чути толико често да је лако поверовати да је хомосексуалност нешто урођено.
.
