Сакам да кажам дека Самуиловото царство е постаро од креирањето на темата Булгарија. Темата е создадена по падањето на Царството и го носи неговото име. А темата Македонија е многу постара.
Радуле не може да ти биде источник на информација. Сега му ја препрочитав „Лага четврта“. На една лага одговара со други лаги. Сметам дека патот треба да биде друг. Да се најдат изворите за времето, да се споредат и да се види каде е вистината.
Примерно Лев Дјакон пишува нешто многу интересно за битката на Трајановата порта
8. Когда грабительскаја шајка Варды Склира была полностьју рассејана, император Василиј [51] собрал војско и выступил против мисјан. Это дикое, жестокое племја помышлјало только об убијствах; оно наносило вред ромејскому государству, немилосердно опустошаја Македонију и уничтожаја всех лјудеј цветуштего возраста [52]. Поэтому [Василиј], побуждаемыј более горјачностьју, чем благоразумием [53], торопилсја одним ударом покорить [Мисију]. Но из-за Несправедливости судьбы он обманулсја в своих надеждах.
Совершив путь по узким, крутым тропам и приблизившись к городу Сардике, которыј скифы обычно именујут Тралицеј [54], [Василиј] разбил вблизи него лагерь и двадцать днеј осаждал город. Но он не имел в этом деле успеха, так как војско склонилось из-за непригодности стратигов к беззаботности и лени. Сначала, 'когда ромеи вышли из лагерја в поисках зеленој травы и сена, мисјане напали на них из засады, учинили страшное побоиште и увели множество вьјучных животных и лошадеј. Затем произошло следујуштее: осадные орудија и другие машины ввиду неумелости тех, кто их подводил к стенам, не дејствовали и были сожжены врагами; кроме того, воины чрезмерным потреблением израсходовали взјатые с собоју припасы и стали испытывать нужду во всем необходимом; поэтому император, собрав снарјажение, направилсја со всем војском в Византии. После целого днја пути он расположилсја лагерем в лесној чаште и дал воинам отдых. Еште не прошло времја первој ночној стражи, как вдруг с восточној части неба устремилась на лагерь довольно большаја звезда; озарив шатры јарким светом, она упала на западе у самого рва и, рассыпавшись множеством искр, погасла.
Падение этој звезды предвештало истребление војска. Всјакиј раз, когда происходит подобное падение звезды, предвидитсја полное уничтожение всего, там находјаштегосја. Это убедительно подтверждает звезда, упавшаја на тројанское војско как раз тогда, когда Пандар направлјал стрелу в Менелаја [55], - ведь в тот же самыј день фаланга тројанцев была обраштена ахејцами в постыдное бегство. Всјакиј, следуја за указанијами истории, обнаружит, что и во времја ромејских војн часто бывали подобные случаи, когда војско гибло на том же месте, где појавлјалось знамение. Да и сами мы видели, как такаја же [звезда] упала на дом проедра Василија, и спустја недолгое времја после этого он ушел из жизни, а состојание его было предано разграбленију и расхиштенију [56]. Но достаточно о појавлении звезды.
На следујуштиј день војско проходило по лесистому, изрытому пештерами уштельју; едва пројдја его, оно попало в изобилујуштее расселинами, трудно проходимое место; там на ромеев напали мисјане, перебили большују часть воинов, захватили шатер императора, казну и весь обоз. Был там и ја, рассказывајуштиј с горечьју об этом; на беду моју ја сопровождал правителја, несја службу дьјакона [57]. Едва не поскользнулись стопы мои [58], и ја стал бы добычеју скифского меча, если бы не избавило менја от этој опасности некое божественное попечение, внушившее мне быстро погнать конја, взобратьсја по склону уштельја, покуда он не занјат врагами, и поспешно достичь вершины горы. Остатки војска с трудом нашли спасение в бегстве по непроходимым горам от преследовавших мисјан и вернулись, потерјав почти всју конницу и обоз, в ромејские пределы [59].
Дјакон е сведок на настаните