Како би му кажале на вашето дете дека е посвоено?

  • Креатор на темата Креатор на темата PuMbA
  • Време на започнување Време на започнување
Ќе му кажам уште од самиот почеток, кога ќе почне да разбира. Зошто да се крие, тоа е нормална работа. Ќе разговарам со детето и тоа ќе сфати. Криење никако, па тоа е цел живот да го живееш со огромна лага. на детето ќе му дадам многу љубов, разбирање и убаво ќе го воспитам , за потоа да може нормално да го свати тоа што е посвоено. Не знам на колку години би му кажала, тоа зависи од ситуацијата, но сигурно ќе биде пред пубертетот. Многу е тешко тоа да се каже , но подобро е да ти биде тешко еден ден, отколку тоа да те копка цел живот.
 
I am a bitch напиша:
Ќе му кажам уште од самиот почеток, кога ќе почне да разбира. Зошто да се крие, тоа е нормална работа. Ќе разговарам со детето и тоа ќе сфати. Криење никако, па тоа е цел живот да го живееш со огромна лага. на детето ќе му дадам многу љубов, разбирање и убаво ќе го воспитам , за потоа да може нормално да го свати тоа што е посвоено. Не знам на колку години би му кажала, тоа зависи од ситуацијата, но сигурно ќе биде пред пубертетот. Многу е тешко тоа да се каже , но подобро е да ти биде тешко еден ден, отколку тоа да те копка цел живот.

Малку е да ти дадам зелено.Бравооо!!! Токму така.
Вистината се кажува од самиот почеток,за потоа да не создава болни трауми кај децата и кај родителите.Најсоодветно е да се почне на 4-5 годишна возраст,кога почнуваат когнитивните фази во развојот на детето.Најубава форма на соопштување од секогаш биле приказните (примерени на возраста),поткрепени со слики,со многу нежност и љубов. Без страв и отворено кон сите прашања што детето ќе ги постави.
На тој начин детето ќе биде подготвено да се справи со својот „статус“,кога ќе почнат детските игри и прашања кои обично децата меѓусебе си ги поставуваат некаде околу 7-8 годишна возраст.Детето ќе биде спремно на истите да одговори,да се одбрани,а да не биде повредено и да нема чувство на вина и помала вредност.
Што е најважно, нема да го има чувството на отфрленост, напротив!
Тоа е основната причина за навремено соопштување за посвојувањето!
 
simonce* напиша:
ko 1-NIKAD NE bi mu kazala,
ko 2 100%ke go pogodi mnogu
ko 3 valjda ke ima poremetuvanja
mari напиша:
Најискрено не би му кажала зошто се знае дека тоа мн. ќе го погоди и не би му кажала никогаш..

Koга го прочитав првиот пост, сакав цела тема да ја прочитам прво, па да дадам коментар. Арно ама, овие два поста последни ги прочитав и не можев да не искоментирам веднаш. Сигурна сум дека моето мислење ќе се совпадне со мислењата на другите кои пишале на темава.

Детето има право да знае дека е посвоено, има право и да сака да ги побара и запознае вистинските родители кога позрело ќе размислува. Сепак не е лесно да се каже вакво нешто, моментот е сигурно тежок и реакциите на детето секако дека нема да се рамнодушни. Може и да се почувствува предадено затоа што не му се кажало порано или затоа што го оставиле биолошките родители. Нормално е да го погоди. Штом остануваме погодени од обична банална расправија, сигурно и за вакво соопштение.
Себично е да се молчи, а грев да се лаже. Цел живот треба да живееш со мислата дека лажеш дете кое те сака, цел живот ќе треба да живееш со грижа на совест и измачувачки мисли од типот „Што ако дознае, а јас не сум кажал/а“. Едноставно, не е фер да биде исклучено од вистината.
Подобро да му се каже, па потоа само да одлучи што ќе прави, бидејќи сигурно нема да му кажеш кога ќе има 10 години и не разбира ништо.
Нормално е родителот да се плаши дека детето ќе го остави, ќе сака да биде со вистинската мајка, но најчесто ваквите случаи имаат убав крај.

Знам за случај кога на дечко му е кажано дека е посвоен, па имаше реакции. Направи се' за да ја запознае биолошката мајка, но сфати дека не може да ја сака колку што ја сака мајката која го пораснала, одгледала и помогнала во неговото воспитување и да стане личност каква што е ден денес.
 
Treba deteto da raste so soznanieto deka e posvoeno za da mozhe istata situacija da ja prifati kako normalna pojava. Ne e ubavo da mu se prireduva na deteto shok na odredena vozrast (koja i da e). Posvojuvanjeto ne e sramno, ne e nelegalno, duri e i najhuman gest sto nekoj mozhe da go napravi zatoa nema potreba da se krie.
 
Najmnogu zalam za decata u dom,neznam zasto ama uste od mala placam koga ke slusnam nekoja ovakva prikazna.Nema opravduvanje za majkite sto gi ostavile svojte ceda se nadevam ke gorat u pekolot.
Kolku i da imam svoi deca koga bi imala uslovi mi posvoila detence,zar ima nesto poubavo?Da davas ljubov i dom na nekogo sto mu treba.

I deteto ima pravo da znae za svoite roditeli,nikogas ne bi kriela.
Uste od 6-7god bi mu kazala,togas mislam deka polesno ke go pomine seto toa.
Obicno lugeto gresat sto cekaat do 18 godini(neznam od koi pricini) bas togas decata toa go sfakaat pogresno,zamislete u kolkava zabluda se.
Normalno e deka togas ke bega od doma,ke saka da gi najde svojte vistinski roditeli,i red drugi problemi.
Sto porano toa podobro,taka nema da zivee u zabluda i vistina ke si ja nosi so sebe.
 
Детето треба да расте со таа вистина. Дека некоја друга тета го родила, но јас сум ти мама, а тато ти е тато. Не е добро тоа да се стори ниту кога детето има 3, 6 или уште полошо 18 години. Секогаш ќе биде стресно и шокантно.
 
yo man dete what`s up jas te posvoiv :pos: :pos:
se zezam ama ima pravo tanj... deteto treba da rasne so vistinata a ne kako na spanski sapunici sea znae sea neznae sea lut sea ne lut
 
Дете, ти не си мое, ти си посвоено...
 
и вие да не му кажете ќе дознае од други...кога-тогаш и тогаш ќе му биде уште потешко. Дури тогаш ке почне да прави глупости (зависи во која фаза од животот е) доколку е teen па ќе почнете да се мислите дали требало да му кажете порано, зошто не сте му кажале...
 
Сине мој/ќерко моја тато не моеше да напрајт дете па те зеде тебе од на едно место ама те сакам како да си мое
(ова ќе му го кажам ко ќе помало детенце)
 
c c c c samo da se briselo postovi(sala,so bese neseriozno bese)
Epa aj sea vaka seriozno ke mu kazam dodeka e malo za da ne zivee u zabluda deka jas sum mu bioloski tato :)
 
Mu$tRiK:P напиша:
Дете, ти не си мое, ти си посвоено...
е браво бе што убаво ќе го утешиш :ija:
 
Ќе му/и кажам дека не е мое, но дека го сакам како мое. Сепак, тоа е еден тежок момент како и за родителите, така и за детето.
 
Ke mu kazam uste koga e pomalo,no pocnuva pozrelo da razmisluva i da stanuva svesno za sebe i za mene (nas),kako roditeli. Znam deka ne bi mu bilo ubavo,ali bolje spreciti nego leciti.
A nacinot na koj bi mu kazala ke se potrudam da bide iskren,jasen,topol za sto podobro da sfati kako stojat rabotite,no deka i pokraj se,jas kako roditel si go sakam i ne me povreduva faktot sto ne e moe,no go odgleduvam kako da e.:) Ke mu kazam jasno da si znae deka go gledam so oci na majka koja go saka,bez ogled na se.:wink:
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom