Омилени смешни поговорки
- Креатор на темата Мистичен
- Време на започнување
8) 
Наташа Радио Милева Мара
Проф. Др. Маг. Мами
- Член од
- 29 април 2005
- Мислења
- 3.835
- Поени од реакции
- 1.118
На поклонет коњ забите не му се гледат.
Наташа Радио Милева Мара
Проф. Др. Маг. Мами
- Член од
- 29 април 2005
- Мислења
- 3.835
- Поени од реакции
- 1.118
Живот је такав чупав и длакав,а кад га обријеш онда је никакав.
Рано пиле рано пее,ама и рано му ја сечат главата.
Рано пиле рано пее,ама и рано му ја сечат главата.
SeaGull
Walter
- Член од
- 17 мај 2005
- Мислења
- 763
- Поени од реакции
- 9
Pa, ne e bas pogovorka, ama ...
Kraljeviж Marko i samuraji
(narodna epska pesma)
Kasno noжu pod okriljem mraka
stiže na Kosovo pet junaka,
odmah se videlo da su stranci,
ali ne Turci nego Japanci.
Na njima behu иudna odela,
na glavi nešto poput amrela,
a zboriše na jeziku stranskom,
na jeziku maternjem japanskom.
Mamuzaše svoje konje vrane,
da u selo stignu pre neg' svane,
da pristignu prije sunca jarka,
da potraže Kraljeviжa Marka,
da potraže negde Kraljeviжa
komiranog od suvišnog piжa.
Junak Marko na stolici sedi,
veж dva sata drenovinu cedi,
hoжe vinu da dolije vodu,
jer još nisu izmislili sodu.
Kad su stranci Marku dojahali
on uиini jedan napor mali,
stisnu drvo, mlaz vode poteиe,
rujno vino vodica preseиe,
od miline Marko oиi sklopi,
vrи pun vina odjedanput popi,
diže glavu i ispravi leрa,
pa pogledom seиe ispod veрa:
«Zar ste, braжo, jutros limun jeli
da vam lica malo zakiseli,
ili su vam oиni kapci pukli,
pa ste oиi toliko razvukli?»
Ovo strance veoma ražesti,
stadoše se od uvrede jesti,
pa tad jedan Marku odgovara:
«Kraljeviжu, izgled иesto vara,
i ja bih mog'o pitat, klene,
što su tvoje oиi izbuljene.»
Kraljeviж se nadu poput meha
a Japanci padoše od smeha,
te se Marko maši buzdovana
da rasturi goste iz Japana,
al' je njima do života stalo:
«Hajde, Marko, šalimo se malo,
mi smo ovde sada tebi gosti,
i nije nam ostavljati kosti.
Stigli glasi do japanskog cara
kako neko po Balkanu hara,
pa nas šalje po takvog junaka,
hoжe da mu junak padne šaka,
te on želi da ga pojapanиi
pa da s njime banиi i pijanиi.
Zbog toga smo nas pet samuraja
došli ovde iz svog zaviиaja,
nadamo se bogatome daru,
kad te, Marko, odvedemo caru.»
Presta Marko da se ljutit mršti,
pa se smeje, pljuvaиka mu pršti,
smejao se napadno i drsko,
sve je goste pljuvaиkom poprsk'o.
Tad Japanci sjahaše sa konja,
ljutito im drhti usna donja,
na иelu im iskoиiše vene,
povadiše svoje šurikene,
crveno im beše lice žuto,
zamahnuše prema Marku ljuto,
no je Marku do svojega zdravlja,
šurikene štitom zaustavlja.
Tu stadoše Japanci da skaиu,
dvoj'ca k nožu, troj'ca ka vernom maиu,
al' su, ljuti, smetnuli sa uma
da je Marko hitar kao puma,
obilazi brzo samuraje,
pa im sada iza leрa staje.
Kraljeviжu veselo brk igra,
a tad riknu gromko poput tigra.
Strah je težak Japance ophrv'o,
te skoиiše na obližnje drvo.
Junak Marko smehom se zataji
kad pogleda gde su samuraji:
«Ko bi ovo mog'o da nasluti,
da se limun posred hrasta žuti.»
Tad Japanci skoиiše sa hrasta
i boj ljuti po Kosovu nasta.
Nosiše se letnji dan do podne,
nanosiše rane neugodne,
jedan Marka za brkove vuиe,
a Kraljeviж šamarima tuиe,
al' su oni znali džiu džicu,
neko Marku rasklati vilicu,
nanese mu jako mnogo boli,
no ga Marko po glavi zasoli,
odvali mu šamarиinu jaku,
polomi mu njime kosku svaku,
a drugog je puknuo po nosu,
pustio mu crvenkastu rosu,
pa ga Marko oko drva vija,
hoжe dobro da ga isprebija.
Na treжega iz zaleta skoиi,
s dva šamara naplavi mu oиi,
иetvrtoga zviznu iza uva,
udari ga, prosto ga oduva,
petom neжe šamare da kreše
nego stao rebra da mu иeše.
Kada ih je dovoljno istuk'o,
svakoga je do konja dovuk'o,
podig'o ih do prvoga sprata
pa stavio svakog na svog ata.
Gledaju ga s konja samuraji,
svakom suza u oku se sjaji:
«More, Marko, hajde s nama kreni!»
«Samuraji, pravi ste kreteni!»
«More, Marko, postaжeš bogataš,
piješ vino i Japanke vataš!»
«Samuraji, jedite govana,
gubite se put zemlje Japana
sa porukom za japanskog cara:
boli Marka za bogatstvo kara.»
Samuraji konje obodoše
te žalosni u Japan odoše,
a Kraljeviж k'o u svakoj priиi
na svom Šarcu u dvorac otpiиi.
Marko Kraljeviж i superиukunрed
(epska narodna)
Je li ono crni gavrna sleжe,
ili lasta što nosi proleжe,
il' se komad odlomio neba,
al' je pao baš tamo gde treba.
Markov Šarac stade repom mahat',
sve promišlja ko se u taj sahat
usudio budit' gospodara
još umornog od prošlog dar-mara.
Juиe Marko samuraje svlad'o,
a onda je prilegao rado
silnim vinom naposletku s'rvan
na travicu uz neki šedrvan,
pokrio se pernim buzdovanom
i jastukom – drenevine granom
snom upravlj'o kao guvernalom
nad još jednom avanturom malom.
Snio Marko kako briše bruku
kad je djevi odsjekao ruku,
kajanja su njega najzad stigla,
u snu konac, uz konac je igla
kojom djevi on ruku prišiva,
a ruka je na njoj odmah živa.
Zadovoljan Marko djelom bješe
dok svedoci listom kesu dreše
da nagrade veštog Kraljeviжa
zbog ovoga hirurškog otkriжa.
Al' se namah rasu sanak pusti,
uzdah sjetan ispusti iz usti,
jer na javi bješe mnogo teže,
dobra volja odmah mu pobježe,
kad ugleda što sa neba stiže,
te ustade da vidi pobliže,
i pomisli: «to mi je zbog vina.»,
jer s nebesa sletaše starina
u nekakvom иudnome kostimu
tankog tkanja, prezir'o je zimu
što se noжu u kosti uvlaиi
te junaиki organizam tlaиi.
Stari иovjek gledao je našta
nogom sletjet jer mu je do plašta
koji mu se s leрa vijorio
i opasnosti izložen bio
od nekoga gadnijeg cjepanja
ako bi se dohvatio granja.
Od urlika požute sva trava:
«Ko to mene noжu uzrujava?!
pa zar i ja nemam svoje pravo
posle borbe da odspavam zdravo?!»
Al' starina što s nebesa slete
spreиi Marka da ga on omete
u zamisli koju je imao
i mirno je ispred Marka stao:
«Da ti se predstavim, takav je red,
moje je ime Superиukunрed.»
«Oj, starino, hodi svojoj kuжi,
možeš ovde bolesti navuжi,
i kakve su to na tebi prnje,
da izgledaš ne bi mog'o crnje.»
Na to starac u иudnom odjelu
pristupi još иudnijemu djelu,
kao da je kakva dobra hrana
on pojede pola šedrvana.
Gleda Marko usred mrklog mraka:
«Zar ti tako i protiv Turaka?»
«Ja za Turke ne brinem nimalo,
do tebe je, Marko, meni stalo,
meni jedna mis'o mira ne da –
možeš li na Superиukunрeda.»
Markov smeh na starca je prosipan».
«Odeven si kao neki klipan!
Zar ne vidiš da si kost i koža,
nema tebe ni za na vrh noža!»
Starac nije mog'o da izdrži,
veж pogledom cjelu šumu sprži,
iz njegovih bijesnih oиiju
svud okolo vreli zraci biju,
biju zraci, sve se od njih praši,
i to Marka pomalo uplaši.
Pokaza i on svoju jaиinu,
иaиnu nos i gromoglasno kinu,
tako uspe vatru da ugasi
te požara hrastovinu spasi.
«Sad se smiri i poиni da zboriš
zašto hoжeš sa mnom da se boriš?
Jedeš, pališ, doleжeš iz mraka,
ponašaš se baš poput ludaka!»
«Иukununuk moj жe, zvone zvona,
doжi ovdje s planete Kriptona,
on poslednji biжe stanovnik njen,
a ovjde жe ga zvati Supermen,
al' najsnažniji ne može biti
dok si, Marko, u životu i ti,
te je mene odredila sila
da se napnem iz petnijeh žila
kako bih te posl'o vjeиnom domku
i svu slavu predao potomku.»
Okrenu se starac šedrvanu,
u usta mu druga pola stanu,
starina je baš bio velikan
progut'o šedrvan k'o pelikan.
Što da иini, Marko prosto ne zna,
glavu lupa što mu nije trezna:
«Gde se ona graрevina dede,
kazuj brzo, Superиukunрede!»
Poиe starac nebu da se penje:
«To je, Marko, tek upozorenje!
Il' se ubij, ili жu ja tebe
naиiniti manjim od amebe!»
Misli Marko da nije u redu
topuzinom tuжi glavu sjedu,
al' je grijeh postojao veжi –
djevojkama ruke maиem sjeжi,
pa ostavi on moralisanje,
dovede se u trezveno stanje,
te doиeka Superиukunрeda,
udari ga buzdovanom spreda,
al' buzdovan puиe na dve pole
a starinu to i ne zabole,
no podiže Marka do dva metra,
zavitla ga poput silnog vjetra,
иas na ovu stranu, pa na onu,
video je Marko vasionu,
Kraljeviжa on poиe da bije,
mlatio ga k'o što niko nije,
ali Marko usred jake tuиe
iz potaje guje tad izvuиe,
noževima on na starca krenu,
slomiše se noževi u trenu,
pa zavapi Marko: «Jao, bože,
otkud njemu neprobojne kože!»
Tada maиem proba da udari,
al' i njega prepolovi stari.
«O, tako ti tvoje glave sjede,
imaj milost, Superиukunрede!»
Plaиe Marko i za milost moli,
starac gori, a on kleиi doli,
ali eto s neba gorske vile,
bjele ruke zavežljaj su krile,
progovara stasita i vita:
«Kraljeviжu, evo kriptonita,
kad je veжem takav jad i beda
njime ubij Superиukunрeda.»
Tada Marko zgrabi kriptonita,
kako radi, iz uputstva иita,
ubaci ga pod odjeжu starcu
i pobježe prema svome Šarcu,
a starinu popanuše pjene
od zraиenja kriptonitske stjene,
pao dolje, hvata se za gušu,
sve dok nije ispustio dušu.
«Proж' жe isto i taj tvoj potomak,
иukununuk, sa Kriptona momak.»,
zbori Marko, pogled mu od leda,
ostaviše Superиukunрeda.
Kraljeviж Marko i samuraji
(narodna epska pesma)
Kasno noжu pod okriljem mraka
stiže na Kosovo pet junaka,
odmah se videlo da su stranci,
ali ne Turci nego Japanci.
Na njima behu иudna odela,
na glavi nešto poput amrela,
a zboriše na jeziku stranskom,
na jeziku maternjem japanskom.
Mamuzaše svoje konje vrane,
da u selo stignu pre neg' svane,
da pristignu prije sunca jarka,
da potraže Kraljeviжa Marka,
da potraže negde Kraljeviжa
komiranog od suvišnog piжa.
Junak Marko na stolici sedi,
veж dva sata drenovinu cedi,
hoжe vinu da dolije vodu,
jer još nisu izmislili sodu.
Kad su stranci Marku dojahali
on uиini jedan napor mali,
stisnu drvo, mlaz vode poteиe,
rujno vino vodica preseиe,
od miline Marko oиi sklopi,
vrи pun vina odjedanput popi,
diže glavu i ispravi leрa,
pa pogledom seиe ispod veрa:
«Zar ste, braжo, jutros limun jeli
da vam lica malo zakiseli,
ili su vam oиni kapci pukli,
pa ste oиi toliko razvukli?»
Ovo strance veoma ražesti,
stadoše se od uvrede jesti,
pa tad jedan Marku odgovara:
«Kraljeviжu, izgled иesto vara,
i ja bih mog'o pitat, klene,
što su tvoje oиi izbuljene.»
Kraljeviж se nadu poput meha
a Japanci padoše od smeha,
te se Marko maši buzdovana
da rasturi goste iz Japana,
al' je njima do života stalo:
«Hajde, Marko, šalimo se malo,
mi smo ovde sada tebi gosti,
i nije nam ostavljati kosti.
Stigli glasi do japanskog cara
kako neko po Balkanu hara,
pa nas šalje po takvog junaka,
hoжe da mu junak padne šaka,
te on želi da ga pojapanиi
pa da s njime banиi i pijanиi.
Zbog toga smo nas pet samuraja
došli ovde iz svog zaviиaja,
nadamo se bogatome daru,
kad te, Marko, odvedemo caru.»
Presta Marko da se ljutit mršti,
pa se smeje, pljuvaиka mu pršti,
smejao se napadno i drsko,
sve je goste pljuvaиkom poprsk'o.
Tad Japanci sjahaše sa konja,
ljutito im drhti usna donja,
na иelu im iskoиiše vene,
povadiše svoje šurikene,
crveno im beše lice žuto,
zamahnuše prema Marku ljuto,
no je Marku do svojega zdravlja,
šurikene štitom zaustavlja.
Tu stadoše Japanci da skaиu,
dvoj'ca k nožu, troj'ca ka vernom maиu,
al' su, ljuti, smetnuli sa uma
da je Marko hitar kao puma,
obilazi brzo samuraje,
pa im sada iza leрa staje.
Kraljeviжu veselo brk igra,
a tad riknu gromko poput tigra.
Strah je težak Japance ophrv'o,
te skoиiše na obližnje drvo.
Junak Marko smehom se zataji
kad pogleda gde su samuraji:
«Ko bi ovo mog'o da nasluti,
da se limun posred hrasta žuti.»
Tad Japanci skoиiše sa hrasta
i boj ljuti po Kosovu nasta.
Nosiše se letnji dan do podne,
nanosiše rane neugodne,
jedan Marka za brkove vuиe,
a Kraljeviж šamarima tuиe,
al' su oni znali džiu džicu,
neko Marku rasklati vilicu,
nanese mu jako mnogo boli,
no ga Marko po glavi zasoli,
odvali mu šamarиinu jaku,
polomi mu njime kosku svaku,
a drugog je puknuo po nosu,
pustio mu crvenkastu rosu,
pa ga Marko oko drva vija,
hoжe dobro da ga isprebija.
Na treжega iz zaleta skoиi,
s dva šamara naplavi mu oиi,
иetvrtoga zviznu iza uva,
udari ga, prosto ga oduva,
petom neжe šamare da kreše
nego stao rebra da mu иeše.
Kada ih je dovoljno istuk'o,
svakoga je do konja dovuk'o,
podig'o ih do prvoga sprata
pa stavio svakog na svog ata.
Gledaju ga s konja samuraji,
svakom suza u oku se sjaji:
«More, Marko, hajde s nama kreni!»
«Samuraji, pravi ste kreteni!»
«More, Marko, postaжeš bogataš,
piješ vino i Japanke vataš!»
«Samuraji, jedite govana,
gubite se put zemlje Japana
sa porukom za japanskog cara:
boli Marka za bogatstvo kara.»
Samuraji konje obodoše
te žalosni u Japan odoše,
a Kraljeviж k'o u svakoj priиi
na svom Šarcu u dvorac otpiиi.
Marko Kraljeviж i superиukunрed
(epska narodna)
Je li ono crni gavrna sleжe,
ili lasta što nosi proleжe,
il' se komad odlomio neba,
al' je pao baš tamo gde treba.
Markov Šarac stade repom mahat',
sve promišlja ko se u taj sahat
usudio budit' gospodara
još umornog od prošlog dar-mara.
Juиe Marko samuraje svlad'o,
a onda je prilegao rado
silnim vinom naposletku s'rvan
na travicu uz neki šedrvan,
pokrio se pernim buzdovanom
i jastukom – drenevine granom
snom upravlj'o kao guvernalom
nad još jednom avanturom malom.
Snio Marko kako briše bruku
kad je djevi odsjekao ruku,
kajanja su njega najzad stigla,
u snu konac, uz konac je igla
kojom djevi on ruku prišiva,
a ruka je na njoj odmah živa.
Zadovoljan Marko djelom bješe
dok svedoci listom kesu dreše
da nagrade veštog Kraljeviжa
zbog ovoga hirurškog otkriжa.
Al' se namah rasu sanak pusti,
uzdah sjetan ispusti iz usti,
jer na javi bješe mnogo teže,
dobra volja odmah mu pobježe,
kad ugleda što sa neba stiže,
te ustade da vidi pobliže,
i pomisli: «to mi je zbog vina.»,
jer s nebesa sletaše starina
u nekakvom иudnome kostimu
tankog tkanja, prezir'o je zimu
što se noжu u kosti uvlaиi
te junaиki organizam tlaиi.
Stari иovjek gledao je našta
nogom sletjet jer mu je do plašta
koji mu se s leрa vijorio
i opasnosti izložen bio
od nekoga gadnijeg cjepanja
ako bi se dohvatio granja.
Od urlika požute sva trava:
«Ko to mene noжu uzrujava?!
pa zar i ja nemam svoje pravo
posle borbe da odspavam zdravo?!»
Al' starina što s nebesa slete
spreиi Marka da ga on omete
u zamisli koju je imao
i mirno je ispred Marka stao:
«Da ti se predstavim, takav je red,
moje je ime Superиukunрed.»
«Oj, starino, hodi svojoj kuжi,
možeš ovde bolesti navuжi,
i kakve su to na tebi prnje,
da izgledaš ne bi mog'o crnje.»
Na to starac u иudnom odjelu
pristupi još иudnijemu djelu,
kao da je kakva dobra hrana
on pojede pola šedrvana.
Gleda Marko usred mrklog mraka:
«Zar ti tako i protiv Turaka?»
«Ja za Turke ne brinem nimalo,
do tebe je, Marko, meni stalo,
meni jedna mis'o mira ne da –
možeš li na Superиukunрeda.»
Markov smeh na starca je prosipan».
«Odeven si kao neki klipan!
Zar ne vidiš da si kost i koža,
nema tebe ni za na vrh noža!»
Starac nije mog'o da izdrži,
veж pogledom cjelu šumu sprži,
iz njegovih bijesnih oиiju
svud okolo vreli zraci biju,
biju zraci, sve se od njih praši,
i to Marka pomalo uplaši.
Pokaza i on svoju jaиinu,
иaиnu nos i gromoglasno kinu,
tako uspe vatru da ugasi
te požara hrastovinu spasi.
«Sad se smiri i poиni da zboriš
zašto hoжeš sa mnom da se boriš?
Jedeš, pališ, doleжeš iz mraka,
ponašaš se baš poput ludaka!»
«Иukununuk moj жe, zvone zvona,
doжi ovdje s planete Kriptona,
on poslednji biжe stanovnik njen,
a ovjde жe ga zvati Supermen,
al' najsnažniji ne može biti
dok si, Marko, u životu i ti,
te je mene odredila sila
da se napnem iz petnijeh žila
kako bih te posl'o vjeиnom domku
i svu slavu predao potomku.»
Okrenu se starac šedrvanu,
u usta mu druga pola stanu,
starina je baš bio velikan
progut'o šedrvan k'o pelikan.
Što da иini, Marko prosto ne zna,
glavu lupa što mu nije trezna:
«Gde se ona graрevina dede,
kazuj brzo, Superиukunрede!»
Poиe starac nebu da se penje:
«To je, Marko, tek upozorenje!
Il' se ubij, ili жu ja tebe
naиiniti manjim od amebe!»
Misli Marko da nije u redu
topuzinom tuжi glavu sjedu,
al' je grijeh postojao veжi –
djevojkama ruke maиem sjeжi,
pa ostavi on moralisanje,
dovede se u trezveno stanje,
te doиeka Superиukunрeda,
udari ga buzdovanom spreda,
al' buzdovan puиe na dve pole
a starinu to i ne zabole,
no podiže Marka do dva metra,
zavitla ga poput silnog vjetra,
иas na ovu stranu, pa na onu,
video je Marko vasionu,
Kraljeviжa on poиe da bije,
mlatio ga k'o što niko nije,
ali Marko usred jake tuиe
iz potaje guje tad izvuиe,
noževima on na starca krenu,
slomiše se noževi u trenu,
pa zavapi Marko: «Jao, bože,
otkud njemu neprobojne kože!»
Tada maиem proba da udari,
al' i njega prepolovi stari.
«O, tako ti tvoje glave sjede,
imaj milost, Superиukunрede!»
Plaиe Marko i za milost moli,
starac gori, a on kleиi doli,
ali eto s neba gorske vile,
bjele ruke zavežljaj su krile,
progovara stasita i vita:
«Kraljeviжu, evo kriptonita,
kad je veжem takav jad i beda
njime ubij Superиukunрeda.»
Tada Marko zgrabi kriptonita,
kako radi, iz uputstva иita,
ubaci ga pod odjeжu starcu
i pobježe prema svome Šarcu,
a starinu popanuše pjene
od zraиenja kriptonitske stjene,
pao dolje, hvata se za gušu,
sve dok nije ispustio dušu.
«Proж' жe isto i taj tvoj potomak,
иukununuk, sa Kriptona momak.»,
zbori Marko, pogled mu od leda,
ostaviše Superиukunрeda.