- Член од
- 19 септември 2009
- Мислења
- 5.081
- Поени од реакции
- 4.932
Абе другар јас ти кажувам дека еден од показателите за српстото на овие простори е крсната слава како културна заоставштина од свети сава па на даље, ти ми праќаш линк во кој некои албанци славеле слава и во кој линк ти се наведува дека тие истите некогаш биле срби кои се албанизирани во османското владеење, а слава остаанало да се слави...споменуваш патеписци, еве јас ти го споменувам Арчибалд Рајс, кој пишува за ова население по културните обичаи се несомнено срби... споменуваш не изодрила ниту еден великан на српска литература, па ке ти го споменам Анѓелко Крстиќ роден во лабуништа во 1871 кој негов внук денеска живее во Скопје и по некоја случајност го познавам лично, а кога на тоа ке ги додадам и војводите родени тука јасно ке ти е дали изродиле или не... но што и да ти наведам ти не прифаќаш, не ги прифаќаш црквите и фреските како доказ, не ги прифаќаш народните преданија за крале марко и милош обилиќ како доказ, а немаа ниту еден бугарски лик за кој е створен некаков мит но ти и тоа не прифаќаш, како ни крсните слави кои во православниот свет само кај србите ги има... така да што и да ти кажам ти пу пу тоа не важи, важи Егзархијата на која народот се „приклонуваал“ а го знаеме тоа приклонување кога една црква е од Портата допуштена а другата Патријаршијата не дозволена.Па крсната слава укажува апсолутно ништо и форми на слава има и кај некои Албанци дури. Добар изговор за јадење и пиење што народот го прифатил за време на српската средновековна држава ништо помалку ништо повеќе. Не само тоа, туку повеќето села имаат и именден и слава. Индивидуално секој си го славел именденот, а фамилијарно слави. Тоа укажува дека народот си земал најдоброто од тие што владееле со него.
Не е разводнување на дискусија кога чисто логички е дека крсна слава е остаток од српското владеење, но никаков доказ не може да биде за српско потекло на тие што славеле слави особено на народ кој има сосем мала свест за етнички припадности.
Има една книга за селото Вишени во Костурско каде што селото има и слави и имендени и човекот добро објаснување дава за српските фантазии за Српство врз основа на славење слави.
Прегледај го приврзокот 308147
Индијски свадби со исти обичаи како македонските свадби од Костурско. Сега треба овде античките да рикнат Еурека! и да покажат како тоа е остаток од Александар.
За тоа колку имало и какво народно сеќавање доволно зборува фактот што патеписците народот што живее тука не го забележале како српски, самиот тој народ се приклонил кон Егзархијата која што во секој поглед е тогаш инфериорна црква во однос на Патријаршијата, а не изнедрил ниту еден великан на српската литература или народна преродба.Ем тоа, па после ни 23 години владеење на СХС не направило Срби од нив. Да докажуваш српство на дел од Македонците можеш, дека дел од македонските словени во целост ја прифатил српската национална идеја исто е факт, но дека Македонците нешто нарочито се сметале себе си за Срби и дека ова се бугаризирани Срби кои комунистите ги одвлекоа од нивното природно српсктво е потполна глупост.
edit.
АСИМИЛАЦИЈА СРБА У АЛБАНИЈИ: „Албанци“ су и у 19. веку славили славе!
„Име. Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века говори се о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима.srbin.info
Во ред, консултирај лингивист. Имам јас еден дома славист, па некои работи вака знам Тоа што ти денес повеќе разбираш српски е последица на многу други фактори, но јазичната основа е нешто сосем друго. Македонскиот и српскиот немаат ниту еден заеднички белег што би можел да ги класифицира во ист јазик.
Автоматски споено мислење:
А ова е далеку пред „окупацијата“
Кумановско-кривопаланачки устанак 1878. године
Кумановски устанак је био устанак српског народа почетком 1878. године у северној Македонији, којим је покушао да ослободи област из руку Османског царства и да се уједини са Кнежевином Србијом
У ишчекивању српске војске, почетком 1878. народ кумановског и пчињског краја се, тежећи за ослобођењем, одметао на планине Козјак и Ђерман. Међутим, Арнаути су, чувши такође српске топове, почели да пљачкају српска села и тероришу српско становништво. Тако је група од 17 Арнаута упала у кућу Србина Арсе Стојковића из села Ослара. Арса је погинуо убијајући вођу банде, а цело село се убрзо узбунило, тако да ни један Арбанас није изашао из њега. Истовремено, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета Ташка. 40 Арнаута је силовало Ташкове снаје и ћерке, док је он са синовима везан гледао срамоту. Када су се ослободили, Ташко и његови синови су узбунили Бујановац и образовали потеру. Код Челопека, Арнаути су пресренути и убијени. На збору у Куманову, народ је за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. Истог дана, устаници-четници су се спојили са српском војском под командом генерала Белимарковића. Читава Пчиња је устала у нади да ће се спојити са Србијом, али услед потписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је била принуђена да стане код Ристовца. Услед успостављања границе, турски бегови, хоџе и војници су почели да се враћају, заједно са аскерима који су успоставили турску власт. Муслимански прваци су се састали на кумановском гробљу и одлучили да убију све што је српско у целом граду. Срби су, сазнавши ово, одлучили да организују отпор, на састанку у кући проте Димитрија. На састанку је написана молба кнезу Милану да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружје за даљу борбу. Молба је пренета ђенералу Белимарковићу који је обећао две хиљаде пушака за устанике. Преплашени, аскери нису ни смели да изађу из тврђаве. Али, од пошиљке оружја није било ништа, а како су Срби на збору у Куманову одбили понуђену амнестију, Порта је успела да, преко великих сила спречи Србију да помогне устанак. Паралелно са Турцима, и Бугари су радили на сламању устанка. Бугари, добивши од Руса обећање да ће имати државу од Црног до Јадранског мора, слали су своје агенте како би обесхрабрили четнике, али и поколебали њихову националну свест. Рад им је био олакшан путем аутономне цркве, Егзархије, чији су свештеници и монаси говорили становништву да они нису Срби него Бугари, да ће сви њихови крајеви ући у састав Велике Бугарске итд. Срби, непоколебани, шаљу молбе кнезу Милану. Молбе су слали Срби из Охрида, Гњилана, Скопља, па и сами четници са Ђермана. Турска ипак одлучује, да угуши устанак у крви. Хафус-паша креће из Приштине ка Куманову са пет табора низама и са топовима. Како су устаници били типични герилци, тј. четници, доста их је изгинуло на Челопеку, а преостали су пребегли у Србију. Турци су спровели незапамћену одмазду, мушкарце су набијали на коље, жене силовали, а села палили. Велики број Српкиња је продат као робље, кобног 20. маја 1878.
Дана 15. јуна 1878. године, одржана је велика Народна Скупштина - Сабор у селу Зеленикову, југоисточно од Скопља, на којој је 5.000 највиђенијих народних представника Велешке, Тиквешке и Скопске нахије донело одлуку да затраже од кнеза Милана IV уједињење са матицом Србијом и да овај њихов захтев обзнани и на Берлинском конгресу који је почео 13. јуна. Меморандум о уједињењу дела Старе Србије и Маћедоније Србији садржао је 800 општинских, црквених и манастирских печата, као и 5000 потписа, отисака прстију и крстова. Нажалост овај Мемораднум није стигао до српског кнеза Милана јер је курир који га је носио био пријављен од стране локалног бугарашког учитеља турској жандармерији и 16. јуна на путу Скопље-Куманово био пресретнут. Настало је међусобно пушкарање и када му је нестало муниције, курир је покушао да уништи меморандум, успевши да прогута највећи део, пре него што је био убијен. Већина петиције је уништена, међутим османске власти су успеле да идентификују око 600 потписа, а 200 идентификованих потписника је одмах убијено, док су остали затворени и умрли у затвору. Нешто касније 50 таквих затвореника касније је ослобођено из османских затвора. И касније су из свих делова Маћедоније слане петиције на Берлинском конгресу (13. јуна - 13. јула 1878) у којима су се наводиле жеље Срба да би се Маћедонија требало ујединити са Србијом и да не припадне нити једној другој земљи, а пре свега Бугарској. Званично саопштење гласи:
Као Срби истинског и чистог порекла, најчистије и суштински српске земље ... Последњи пут преклињемо на коленима ... Да се на неки начин и на неки начин ослободимо ропства од пет векова, и уједињени са нашом земљом, Кнежевином Србијом, и да се сузе крви српских мученика исцеле како би и они постали корисни чланови европске заједнице народа и хришћанског света; не желимо да заменимо сурово турско ропство за изузетно оштрије и мрачније бугарско ропство, које ће бити горе и неподношљивије од оног код Турака које тренутно трпимо, па ће нас на крају приморати или да сами побијемо свој народ или напустити своју земљу, напустити наша света места, гробове и све оно што нам је драго ...