Душата не може да се поистовети ни со свест. Еве што вика неврологијата:
Sve osim same, ciste svesti pada pod ovu odrednicu. Sama svest je za sada misterija, mada mislim da ce se i ona na kraju naci na istom mestu (tj. ocekujem da ce se otkriti da je priroda materijalne organizacije usko povezana sa prirodom svesti). Dakle. Otkud ja znam da nismo duhovna bica (smrtna ili besmrtna), kojima je mozak samo orudje za koristenje u materijalnom svetu? Znam iz sledeceg niza obzervacija (dajem ih ovde ukratko, posto sam najveci deo vremena posvetio prethodnom pitanju; ali, ako te zaista zanima, mozemo u ovo uci mnogo dublje): - Doslovno svaka osobina coveka se moze promeniti kroz promene mozga, a cesto i kroz proste promene hemijske aktivnosti mozga. Mogu se izbrisati secanja, potpuno (i to cak i dugorocna, hemijski, kroz inhibiciju PKC zeta). Mogu se promeniti osnovne karakterne osobine, tako da dobar covek postane zao, da svestenik postane pedofil, da odlican ucenik postane narkoman (i to kroz neverovatno malu leziju u orbitofrontalnom korteksu). Moze se ukloniti razumevanje osnovnih koncepata sveta u kome zivimo (recimo, imas situaciju u kojoj covek nije svestan da jedna polovina sveta uopste postoji). - Ovo prethodno, samo po sebi, ne iskljucuje mogucnost postojanja nematerijalne duse. Ono sto iskljucuje postojanje nematerijalne duse je nepostojanje kompenzativne aktivnosti. Naime, ako su sve ove stvari - karakter, secanja, itd. - u stvari pohranjene u dusi, koja samo koristi mozak kao alatku, dusa bi mogla da kompenzuje nedostatak aktivnosti u okviru mozga. Na primer, uzmimo jedan (stvarni slucaj) ostecenja funkcija za kontrolu impulsa. Dobar, porodican covek dozivi saobracajnu nesrecu, u kojoj glavom snazno lupi o volan. Oporavi se posle nekoliko nedelja, naizgled bez posledica. Tri nedelje kasnije, biva uhapsen za solicitaciju - jurio je prostitutke, placajuci im za seks nekoliko putadnevno. Sta se ovde dogadja? Impuls za seksualnu aktivnost nastaje u korenu mozga, u automatskim sistemima duboko ispod svesti, odakle proizvodi motivaciju pomocu dopaminergickog sistema u mozgu. Ta motivacija, medjutim, moze da se znacajno modifikuje pomocu silaznih parametara iz prefrontalnog korteksa. Povreda korteksa je, medjutim, kod ovog coveka unistila tu sposobnost modifikacije, ostavljajuci samo impuls koji vise ne moze da se kontrolise unutar mozga. Sta bi se, medjutim, desilo da postoji besmrtna dusa koja prosto koristi mozak kao interfejs sa materijalnim svetom? Prvo, ne bi bilo impulsa uopste. Impulsi nastaju u dusi, koja ih onda salje mozgu. Ako je nasa motivacija - nasa volja - zaista produkt duse, a ne produkt mozga, povrede mozga ne bi trebalo da mogu da promene nasu volju na ovakav nacin. Drugo, ako ignorisemo onu prvu tacku, ponasanje bi i dalje bilo pod kontrolom duse. Ako dusa koristi mozak, onda dusa upravlja nasim recima, pokretima, itd. Nijedan deo mozga ukljucen u pokretanje ili u govor nije bio izmenjen. Znaci, ako dusa zaista kontrolise mozak, covek nikada ne bi otisao do prositutki, niti bi ikada sa njima ugovorio seks. Kako bi mozak mogao to da uradi kada dusa - koja nije povredjena niti ostecena - kontrolise udove tela? Trece, u ovakvim slucajevima nema samosvesti. Ovo je jedna od kriticnih stvari koje definisu povrede mozga. U vecini slucajeva, covekova licnost je izmenjena, ali on vise nije u stanju da zamisli kako se on osecao ranije. Ovo je komplikovan argument, ali veoma vazan. Ako coveku das injekciju testosterona, on ce postati izuzetno seksualno napadan i generalno agresivan. Ali on ce biti svestan toga: ako ga pitas, reci ce ti "osecam bes, zelim da nekoga povredim, ali ovo nije normalno, nesto nije u redu sa mnom, mozes li mi pomoci?" S druge strane, vecina ostecenja mozga dovodi do situacije u kojoj covek nije svestan da se ista promenilo, niti je svestan da su alternative moguce. Onako kako je mozak umrezen sada, to je jedino sto se moze zamisliti. Recimo, pacijenti sa velikim ostecenjima vizuelnog asocijativnog korteksa su slepi. Ali onine znaju da su slepi. Ako ih pitas sta se nalazi ispred njih, oni ce ti opisati scenu - u velike detalje. I taj opis ce biti potpuno pogresan, naravno...ali oni ce apsolutno i uvredjeno insistirati na njemu. Ako ostetis propriocepciju nekog uda - recimo, ruke - imas savrseno normalnog i racionalnog coveka koji je apsolutno ubedjen da mu je neko u krevet stavio odsecenu ruku koja pripada nekom drugom coveku. Uzas! Ko bi uradio nesto tako strasno! Ako tog coveka polako provedes kroz pitanja, i pitas ga kako to da je ruka vezana za njegovo telo, on postane uzbudjen i zbunjen i nervozan, ali nastavi da insistira da to nije i ne moze biti njegova ruka. Nema svesti o bolesti. (Ovo je posebno dobar primer, posto se cesto radi o ostecenju perifernih nerava, tako da je mozak potpuno normalan! Ali nema, bez unosa na koje je navikao, mozak proizvodi objasnjenje koje je razdvojeno od realnosti.) Ili, moj omiljeni slucaj. Kotard sindrom, u kome covek postane ubedjen da je mrtav (osecaj zivota nestane). Imas slucaj jedne veoma inteligentne devojke - student na naucnom doktoratu - koja je dozivela malu traumu mozga, pracenu Kotardovim sindromom. I kaze ona lekaru, "ja sam mrtva; ovo je cudno, mislila sam da necu biti svesna nakon smrti". Lekar pokusa da je ubedi da je ziva pitajuci je "Ok, gospodjice, da li mrtvi ljudi imaju puls?" Devojka kaze, ne, svasta, naravno da mrtvi ljudi nemaju puls. Lekar stavi njenu ruku na njenu karotidu, i devojka jasno oseti puls. Lekar se pobedonosno nasmeje...kad devojka odjednom kaze "Oh! Zamisli! Mrtvi ljudi mogu da imaju puls! Ko bi to mislio!" Ono sto je najlepse: nakon par meseci, oteklina u mozgu spadne, i Kotardov sindrom se povuce. Devojka je sada potpuno normalna. Osim jedne stvari - ona je i dalje ubedjena da mrtvi ljudi imaju puls. Na kraju krajeva, njoj se to desilo... U svim ovim slucajevima (a navodim ti ovde samo one koje je relativno lako objasniti; ima ih mali milion) nematerijalna dusa bi mogla da kompenzuje. Recimo, u slucaju ostecenja nerava u ruci koji dovedu do nestanka propriocepcije. Ostecen je samo nerv - cak ni mozgu nista ne fali. Ako dusa kontrolise mozak, i ako ona kontrolise sta mi govorimo, zasto bi ona mislila da je ruka nekog mrtvaca nekako vezana za telo? To nema nikakvog smisla. Ali ako je ljudski duh usko povezan sa materijalnom prirodom njihovog mozga, sve je jasno: nasa ideja o telu je stvorena unosnim proprioceptivnim podacima, i ako dodje do selektivnog nestanka tih podataka...imas problem. - Konacno, imas jednu stvar koja, po meni, zakucava ekser u celo pitanje. Radi se o podelama mozga, hirurgiji u kojoj biva presecen korpus kalosum, konektivni deo koji povezuje dve hemisfere. Ovo je operacija koja se koristi u slucajevima veoma teske epilepsije, kao poslednji rekurs ako nista drugo ne uspe da kontrolise bolest. I znas sta se dogadja? Nastaju dva uma! Dve svesti, sa odvojenim ciljevima, zeljama, planovima... Emocije i neke osnovne funkcije ostaju povezane (zato sto srednji mozak i brainstem ostaju jedinstveni, sto uspostavlja jedinstvo bazicnih funkcija), ali sve ostalo se deli na dva dela. Mozes da vidis ljude kako se oblace - jedna ruka zakopcava dugmice, druga ih otkopcava. Jedna ruka krene da potpise dokument, druga je uhvati i ne da joj da pise. Dve hemisfere se ponasaju kao dva odvojena uma. Ovo je dugo bilo kontroverzno, zato sto se sistemi za jezik kod skoro svih ljudi nalaze iskljucivo u jednoj hemisferi (skoro uvek levoj). Tako da ako razgovaras sa ovakvom osobom, dobices naizgled sasvim normalne odgovore. Tek kada pazljivo pogledas, mozes da vidis razlike. Recimo, covek koji razgovara sa tobom i kontrolise desnu ruku je leva hemisfera; taj covek nije u stanju da razluci kompleksne slike. Ako trazis da desnom rukom izabere kasiku iz fijoke pune kasika i viljusaka...on ne moze; to je funkcija desne hemisfere, i leva ne moze da je izvede. Ali leva ruka nema problema, posto levu ruku kontrolise desna hemisfera, koja ovaj zadatak obavlja automatski. I ocigledno je da dve hemisfere imaju znacajno razlicite zelje; jedini razlog sto ovakvi ljudi mogu da hodaju je taj sto su ritmicke funkcije (kao sto je hodanje) umrezene u koren mozga, koji nije podeljen operacijom. I polako su se skupljali ovakvi slucajevi, dok se nije naslo nekoliko koji imaju delimicnu sposobnost komunikacije kroz desnu hemisferu - oblast mozga posvecena jeziku je kod njih (sto je veoma retko) bila podeljena izmedju dve hemisfere. Kod ovih ljudi, i dalje samo jedna hemisfera kontrolise govor. Ali obe ruke mogu da pisu nezavisno. I ako takvom coveku postavis pitanje, njegove dve ruke ce nezavisno dati dva razlicita odgovora. Dakle, secenje korpusa kalosuma proizvodi dve odvojene svesti - dve duse u istoj glavi. Svaka zadrzava one sposobnosti koje su bile ugradjene u hemisferu za koju su vezane. Ovo je direktno protivno ideji neke opste besmrtne duse koja kontrolise ceo mozak, posto secenje korpusa kalosuma ne bi imalo nikakav uticaj na nju. Takodje, ovo jos dodatno pojacava celu onu pricu o nedostatku kompenzacije: jer dve svesti ne mogu da komuniciraju jedna sa drugom nakon operacije. Da besmrtna dusa postoji, ona bi bila ujedinjena. Ne bi bilo problema sa izborom kasike: dusa bi upotrebila desnu hemisferu da pronadje kasiku, pa bi onda upotrebila levu da kontrolise desnu ruku i uhvati kasiku iz fijoke. Nadam se da je ovo dovoljno shvatljivo. Ovo je samo veoma povrsan pregled, bez ulazenja u detalje, i pokrivajuci samo neke najosnovnije razloge zbog kojih sam rekao ono sto si citirao. I da jos jednom naznacim, ovo ne znaci da nema zivota posle smrti; samo da, u tom slucaju, strukture koje podrzavaju nas um moraju nekako da budu iskopirane u neku drugu matricu, iz ove materijalne u kojoj se nalaze. (Sto nosi sa sobom razne druge probleme, s obzirom da se nase mentalne sposobnosti drasticno menjaju kroz zivot, pa je pitanje sta ce biti iskopirano na kraju? Recimo, da li covek sa Alchajmerom nakon smrti prelazi u neki drugi zivot u kome se i dalje ne seca nicega i nema kontrolu nad osnovnim kognitivnim procesima...ili to nekako biva rekonstruisano.)
