Македонцки
мадрфакр
- Член од
- 23 ноември 2007
- Мислења
- 4.281
- Поени од реакции
- 635

Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева. Зато на Светог Илију 1903. дижу устанак у Крушеву тзв. Илинденски устанак гдје су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.
Српски комити у Македонији
Прва српска чета је формирана у Београду 29. маја 1903., имала је 8 четника а командант је био Илија Славе, Србин из Македоније.
У септембру 1903. године основана је у Београду «Српска револуционарна организација» и њен Централни одбор. За предсједника је изабран др Милорад Гођевац а за чланове Василије Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Јовановић-Чупа, Љубомир Давидовић, Голуб Јанић и академик Љубомир Стојановић.
Касније им се прикључио капетан Живојин Рафајловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.
У то вријеме, због све већег насиља Бугара[тражи се извор], Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић, Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.
У Скопљу 1905. године Срби стварају удружење Српска одбрана које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мјештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије десно и лијево од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од 1905. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.
До 1907. године Срби су створили добру војну организацију[тражи се извор], чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успјели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смјело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и наоружаним групама Албанаца, тако да су српске чете и поред великих жртава[тражи се извор], успјеле да ставе под контролу већи дио територије данашње Македоније[тражи се извор].
У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: Мицко Крстић, Јован Стојковић-Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Крста Ковачевић-Трговишки, Илија Јовановић-Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Миловановић-Пећанац, Ванђел Скопљанчев, Тодор Крстић-Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Ристић - Скопљанче, Војин Поповић – Вук, Војислав Танкосић...
Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтјела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића.
Године 1908. у Турској се десила Младотурска револуција, чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на вјеру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције – до распуштања чета на терену.
У то вријеме је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић-Вук и Јован Бабунски. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.
У јужној Србији и Македонији, Бугари и Албанци су поново почели да врше насиље над Србима. У то вријеме убијени су и војводе Мицко Крстић и Глигор Соколовић. Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске.[тражи се извор] На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода Божина Симића, Војислава Танкосића и Војина Поповића - Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке. Први је стигао у средње повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са Албанцима и бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне Албанаца 1913. године на подручју Дебра.
-------------------------------------
Иако текстов предизвикува коктел од гадење смеа и презир, чуства резервирани за бугаро грчката оска, сепак би сакал да го разгледаме текстов кој е официјална српска политика тогаш, богами и сега.