Kada bi probali da fenomenolioški objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvanih kapaciteta.
Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja. Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti na telesnom nivou (borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.). Na emocionalnom nivou (potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.), dok na nivou kognicijeperzistiraju iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor, a na bihejvioralnom strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.
Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuču anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste:Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?
Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj. Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl.Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.
Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvečava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo.Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica.Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.
Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.
Naša očekivanja svakako utiču na održavanje anksioznosti, a onda već to postaje novi obrazac mišljena i ponašanja, naša emocionalna navika, tzv. anksiozni stil. Tako da saveti kako da prepoznajemo mehanizme održavanja anksioznosti, ili kako da ublažimo simptome mogu biti od koristi.
Anksioznost je odgovor našeg uma i tela na percipiranu opasnost, a ne bolest. Ali, taj odgovor može da krene naopako, ponekad do te mere da više ometa, nego pomaže. Pretnja nije realna, a mozak šalje informacije u telo kao da jeste. Jedan od načina da se trenira anksioznost kako bi bila selektivna i “pod kontrolom“ je dati mozgu povratnu informaciju da je opasnost prošla.Bihejvioralni eksperimenti su pokazali, da ukoliko se u trenutku pojačane anksioznost i ponašamo onako kako nikako ne bismo u situaciji stvarne opasnosti, mozak će dobiti informaciju da treba da obustavi mehanizam preživljavanja, tzv. bori se ili beži modus. Dakle, treba postupiti na način suprotan onom u stanju opasnosti.
Npr. u hitnim slučajevima, ne bismo pričali tihim smirenim tonom, ne bismo se osmehivali, disali duboko, imali otvoreno držanje tela, lučili pljuvačku. Ukoliko primenimo neka od ovih ponašanja, npr. uzmemo da žvaćemo žvaku, šaljemo poruku mozgu da nismo u opasnosti, i strah se smanjuje, jer u stanju opasnosti usta se suše, smanjuje se aktivnost creva, skuplja bešika, itd. Pa, normalno, niko neće jesti kada ga napada divlja zver. Sve je to naš mozak regulisao još u praistoriji kada su ljudi morali da budu obazrivi i u stanju pripravnosti da bi preživeli. Probajte da primenite ovaj trik i to sa prvim naznakama panike i strah će se smanjiti.
Moja prva asocijacija na osećanje nezdrave anksioznosti je “JA NE MOGU“. Mislim da ne mogu da se suočim sa nekom situacijom i da je razrešim, prevaziđem, podnesem, ili šire, mislim /osećam da ne mogu da se nosim sa životom.Potrebne su mi neke sposobnosti, strategije, veštine, možda i vera u sebe, poverenje u druge, život, itd.
Mislimo da nismo dovoljno kompetentni, nemamo veštine koje su nam potrebne, plašimo se promene, nismo uspešno prošli neku raniju razvojnu fazu, pa nam je čak lakše da trpimo neprijatnost preplavljujuće anksioznosti, nego da krenemo u susret “nepoznatom”. Iako je neprijatno, ona je ipak neko poznatno stanje koje nas štiti od nečega još goreg. A šta je to još gore? Da li su naše fantazije koje se tiču suočavanja sa samim sobom i realnošću toliko apokaliptične da zaziremo i od najmanjeg koraka? Da li su ta predviđanja uopšte realna?Sigurno da nisu.
Ljudsko biće je biće promene, podstaknuto unutrašnjim mehanizmom razvoja da se unapređuje ka sve većoj ego integraciji. I šta onda osoba koja oseća anksioznost može da radi? Pa, može da se sklanja od svega što je plaši, da ne upoznaje sebe, da se ne suočava sa svojim slabostima, da ne razrešava unutrašnje konflikte, da se ne razvija, već da zauzme ambivalentnu poziciju DA, ALI po sledećem šablonu: DA ovo je neprijatno i želim da prođe i želim da mi bude bolje, ALI ne mogu da ulažem svoju energiju u to, već mi je previše teško.Probala sam već i nije išlo. Možda meni nema pomoći. Teško je, možda bude gore, šta ako saznam nešto o sebi što ne želim, šta ako moram da se menjam, šta ako, šta ako… Dok se ne donese odluka da se izađe iz zone komfora i suoči sa svojim slabostima, uprkos neprijatnostima, i uprkos simptomima, teško da će nas anksioznost napustiti. Njen zadatak onda nije gotov, jer mi i dalje radimo isto što i ranije, a očekujemo “magično” rešenje.
To je jedna od mogućnosti, a druga je psihoterapijski rad na sebi. Različite vrste anksioznosti imaju korene u različitim razvojnim fazama. Što je razvojna faza starija, to je i terapijski rad složeniji i dugotrajniji. Najranije anksioznosti su dezintegraciona i seperaciona anksioznost, a zatim slede različite frustracione anksioznosti. Dakle, neke vrste anksioznosti su razvojno starije, pa je samim tim potrebno i više rada na preovladavanju, jer se terapijski pomaže klijentu da razreši razvojni zadatak na kome je zapeo i da ojača bazične kompetencije za obradu emocija i drugih psiholoških procesa, kako bi se lakše prilagodio zahtevima realnosti.
Podrška, privrženost, umirenje, izvor pozitivnih emocija su nam takođe potrebni kada se osećamo anksiozno i uznemireno. Upravo iz tog razloga je značajno okružiti se pozitivnim ljudima i partnerom koji nas razume i podržava.
Međutim, uvek će biti i situacija kada nećemo moći da se oslonimo na nekog drugog. Niko ne može uvek i u svakoj situaciji da nam bude dostupan, a ne bi ni trebalo. Zato je potrebno da i sami sebi budemo “dovoljno dobar ” roditelj. Kada uspemo da internalizujemo u sebe reprezentaciju odnosa koji nam sve to pruža, sposobni smo i sami sebe da umirimo, utešimo, fokusiramo na pozitivno, ohrabrimo. Mnoge osobe nisu uspele da dovoljno razviju oslonac u sebi.
Kao deca gledamo roditelje kako nas umiruju i pružaju nam osećaj sigurnosti i poverenja (na svesnom i nesvesnom nivou, emocionalno, kognitivno i telesno) i onda stvaramo unutrašnje modele tih odnosa, koji postaju nezavisne funkcije našeg ega, tako da možemo sami sebe da utešimo, umirimo, ohrabrimo, da budemo sposobni da se prijatno osećamo kako sami sa sobom, tako i sa drugima.
Kod nekih osoba anksioznost se upravo i pojavljuje usled toga što nisu uspeli (iz različitih razloga) da razviju ove unutrašnje modele. Ono što je značajno je da ovu sposobnost samoumirivanja možemo da naučimo uz pomoć stručnog lica ili dovoljno empatičnog i emocionalno stabilnog prijatelja.
Но, и тоа зависи исто од некои фактори. Се нешто изнесуваме генерални заклучоци а не зимаме во предвид миљон варијабли. Исто ли е млад дечко, кој само што завршил средно школо да се оддаде на секојдневно пушење, на само дим или два - иако нема на тоа да остане, сигурен сум во тоа, или возрасна особа која колку толку се реализирала на приватен план па опуштањето го пронаоѓа во дувањето? Првиот има големи шанси да западне во самоизолација, депресија и слично.