Тука пишуваме на зададена тема

  • Креатор на темата Креатор на темата Точкест
  • Време на започнување Време на започнување
... Време е да одам,се запрашувам дали некогаш можам нешто да сменам во мојот живот.Живеам неоргаризирано,несредено и не знам како понатаму.Но,кога и да пробам нешто во мојов живот да сменам се се враќа по старо...Повторно истите работи ми се случуваат,повторно седам зад таа повеќекатница,и го трошам до последното парче цигара,повторно се наоѓам во свет опколен со луѓе на кои ништо не им значам и повторно не отидов во училиште...Не знам ни во кој хоризонт се наоѓам ниту пак од каде доаѓам... Затоа ќе си го гледам патот и одма си одам.
 
-Тоа е тоа, а?
Ми ја зема раката. Ја галеше нежно, но некако отсутно, со мислите не беше овде.
-Си одиш...-му реков.
-Ајде со мене. –очите му светнаа.-Никој не мора да знае.
-Не биди детинест... Знаеш дека не можам да дојдам.
Ја наведна главата и извади некакво ливче од џебот.
-Ти го имам и бројот и адресата.-реков.
-Не е тоа. Земи го...
Го земав ливчето и го отворив. Стуткано, пожолтено ливче...Празно.
-Тука не пишува ништо. –се збунив.
-За тебе е. Напиши го твоето име и врати ми го ливчето.
-Што ќе ти е моето име...
-Сакам да го притискам на градите секој пат кога ќе посакам да те видам пак... Да бидам со тебе. Ќе го има твојот мирис и твојот ракопис... Ќе знам дека ти си го допрела. Напиши го...
Го напишав и му го вратив. Го гледаше долго, како да имаше текст од повеќе редови, како да читаше нешто долго, а на листот имаше само три букви...Три ситно испишани букви.
-Не сум добра за оваа работа.-му реков.-За збогувања. Мразам збогувања...Вистината е дека, од сите луѓе што ми значеле и ме напуштиле, само со тебе имам шанса да се збогувам...А не знам како да го направам тоа. Не сакам да одиш...
-Ти ќе бидеш причината за многу бессони ноќи...
-Искрено се надевам дека нема да бидам. –му реков и се насмевнав.
-Мораше да заврши...-рече, како да не ме слушаше што зборувам.-На сите убави нешта брзо им доаѓа крајот.
Веројатно беше во право.
-Те сакам-слушнав.
Молчев со наведната глава, зјапајќи во шините.
Најпосле реков...
-Немој да ми го викаш тоа. Не сега, кога си заминуваш... Не ми го кажувај тоа.
Го извади пак стутканото ливче од џебот, го подигна и рече:
-Ќе го чувам како животот.
Како да беше којзнае колку важно тоа пожолтено ливче со моето име.
Луѓето почнаа да влегуваат во вагоните...Возот беше пред тргнување.
-Треба да тргнеш.
-Да, време е да одам...
Ме бакна, ме држеше долго во прегратките, ме гушеше, едвај дишев... Мислам дека плачев, зошто образите ми беа влажни.
-Оди...-го оттурнав од себе.
Ги зема куферите и се качи на возот.
Се свртев уште пред возот да тргне и си заминав.
[FONT=&quot]Тоа беше последниот пат кога го видов.[/FONT]
 
„Време е да одам,авионот ќе полета’’..„Време е да одам ќе задоцнам’’...„Време е да одам,треба да чекирам на време’’...„Време е да одам,автобусот ќе тргне’’...„Време е да одам,биди паметна и учи’’...„Време е да одам,грижи се за себе’’...„Време е да одам,ќе ти се јавам кога ќе стигнам’’......
Клише...големо клише...
Летаат низ просторот вакви реченици и ме удираат по носот. Во ушите ми зуе екот на полетан авион и чкрипот на тркала по пистата....мирис на мазут...каков мазут бе! Тостерооооот!!...Трчав кон тостерот,заборавив дека сакав да јадам. По пат се удрив од еден куфер со сто налепници и паднато тркало..Ауч,боли.
На пиџамата си најдов налепница од некој аеродром...Airport of Bei Jing..тато! Заборавив што ќе правев,тргнав ко хипнотизирана кон телефонот. - Бео..изволите? - Добар дан,на телефон је Ангела,могу ли да добијем свог тата? - Ангела,твој тата тренутно је на састанак,очеш оставити неку поруку?-Пренесите му само да сам га потражила,хвала.
Тит...тиииит....тиииит...I'm not able to answer at the moment,please leave a message after the beap,thank you...тиииииииииит. Трес.
Ништо битно,само да прашам кога ќе си дојде. И од тоа ништо.
Ќе пробам кај мама. Тит..тииит....тииит....претплатникот не е достапен,ве молиме бирајте подоцна. Шајзе. Повторно никој нема да ме гледа на претставата...ни да ми мафнува за поддршка,ни да ме слика..ниту да ме носи на сладолед за признатиот вложен труд.
Ќе пробам пак,си реков. Тиит...тит...-Хелоу? Ништо.Нема знак. Тит...тииит....-Кажи мама? -Маааам,едвај те најдов. Кога ќе си дојдеш? -Не знам,уште ќе трае состанокот,се слушаме,време е да одам назад сега. Чао,биди паметна и пази на тостерот!..-Ок,ча..биип.
И мене ми е време да одам..и сега и секогаш! Е едвај чекам кога јас вака едноставно ќе се спаковам,ќе им напишам телефони за контакт на фрижидерот и ќе му ја летнам! И кога тие на сред ноќ ќе станат за чаша вода ќе се сопнуваат од куфери,торби,ранци,ќеси,ташни..!
Време ми е да одам.....да го изгасам тостерот!
 
Болештина. Пареа се крева од мокриот асфалт, гушејќи го жаркото сонце опколено со облаци кои штотуку оргазмично го истурија својот насобран бес врз згрченото парче Град, заробено во некој полусвет, некаде на самиот раб на Кошмарот. Тешка, морничава смрдеа, на труп кој полека, разјаден од армија црви и бактерии се распаѓа на летната горештина се шири од бетонската мрша која трепери на некој замислен ветер, одеднаш грозничава халуцинација и одвратна стварност.
Лежам на нешто налик на кревет, на смешна импровизација во импровизирана соба, а мислите пијано ми поигруваат во ритамот на хипнотичното вртење на расклатениот вентилатор.

Кои мисли бе? За кои ебани мисли си способен ТИ? Со што си го заслужил правото да размислуваш? Кој си? Каде си? Каде одиш? Го знаеш одговорот. Никој. Ништо. Никаде.

Пробав де. Се потрудив. Јебига, некогаш не ти се дава шанса да се провлечеш, да исечеш парче од скапаното месо. Впрочем, јас сум гурман. Сладокусец. Сакав да пронајдам нешто чисто.

Чисто? Кои говнарии. Бегаше од се. Од сите. Стоеше настрана како некоја баба, збрчкан и исушен одвнатре. Ќор. Не сфати и нема да сфатиш дека ако сакаш чистота, ти треба метла. Солна киселина. Оган.
А ти бабо, сакаше на златен послужавник да ти сервираат. Пробав да ти помогнам. А ти ме угуши. Ме тргна настрана и си играше жмурка со животот. Време е да одам. Сега умри. Што друго ти преостанува?

Sith
 
Време е да одам....да ја побарам вистинската среќа...Чекорам по улиците во градот,ги забележувам тажните погледи на поминувачите.Ги слушам извештачените насмевки,желни за среќа...Гледам тела кои пропаѓаат без допир и желба за живот...Што е тоа што ги оттргнува од овој живот,а сепак безмилосно ги задржува дозволувајќи да завлезат во тој лавиринт на негоди...Дали јас пропаѓам заедно со нив?
Таму каде што опстојуваат минатото и иднината,во таинствениот затвор на човечките невољи,во тој од што се нарекува човека судбина,трагам јас...Трагам низ времето,го барам она вистинското...тоа што ми ја покажало среќата...но тука застанувам, се огледувам во огледалото на мрачната реалност и сфаќам дека трагам по недостижното,а го губам достижното...
Вчера...денес...утре...дали тука се крие судбинската преодреденост на незамисливото,суштинската смисла на несфатливото и двосмисленоста на реалноста...На крај...време е да одам по патот на животот,чекорејќи кон убавината, не застанувајќи пред тешкотијата,учејќи од грешките...
 
Кристијан беше учел многу години, учел со премногу разбирање, да утре некој ми рече напамет си учел. Преку глава му било од се до пред некој ден кога го разбрал последниот дел за да го достигне максимумот. Тој беше живеел во фантазија, со пореметена ментална состојба, поради работи кои во детството влијаат негативно на психата, а тој ги беше разбирал и тие работи, и емоциите го совладале да еден ден рече, време е да одам... Чекај, каде? Тој сакал да изврши самоубиство, многу пати се обидел, но неуспеал поради стравот, дека домашните ќе жалаат за него. Кристијан беше умно момче кое живееше во демократија, и секогаш ја почитуваше демократијата и тие до него. Пазеше, беше внимателен кон сите и не сакаше да биде безобразен и дрзок. Тој често разговарал со Господ, двострука личност, му објаснувал некој работи кои му биле нејасни и во темниот облак на животот и реалноста. Тој живееше во фантазија се додека не тргна по суровиот пат на реалноста. Не беше навикнат и премногу ги преовеличуваше работите. Што се случи со него е следното прашање? Време е да одам рече еден ден... Тргна и не се врати, засекогаш... Никогаш нема ни да се вратам рече тој. Така и испадна. Не се врати, а сепак го остави својот свет на фантазија, и тагуваше по него, но го преболи. Сега живее во нов свет, кој му пружи научни објансениа... И така неговата последен реченица пред да не напушти беше Време е да одам...
 
Навистина ми е жал за се` што се случи. Ова што го читаш е навистина искрено и од срце, како впрочем и се до сега. Дојдов многу одамна, но не секогаш може да се биде наоколу. Сериозно почнав да тренирам сепак неодамна, и тогаш се беше супер тука и околу. Имав најдобра намера, како и за се` во животот. Сакав само да се забавувам како и секогаш во животот. Но и покрај тоа... јас сум човек за принцип, па правилата никогаш не ги занемарив. Секогаш тврдев дека виртуелниот свет нема никаква врска со реалноста. Умните сеуште го тврдат тоа... а грешат. Се` е исто. Надвор има злобници, тука има злобници. Надвор има спремни за помош, и тука има. Но највеќе од се`, и надвор и тука, има недоразбирања. Ја оставив девојката за да биде подобро за сите, но оди докажи и дека имав добра намера, па реков... време е да одам. Тука сакав да бидам фин со сите квадратчиња од 120 на 120, а сепак се претворив во непријател. Можеби бев погрешно сфатен. Можеби кажав нешто лошо. Жал ми е навистина. Кажете ако е време да одам, иако навистина не ми се оди...
 
Што сте се разгракале сите?
Седете си дома...
Оставете ги трошките за гавраните кои ќе дојдат...

Сонцето е се што имаме сега.
А пред вас седам со чадор во рака...
Така сакам...

Фанфари, стоп!
Патот е долг, а вашите гради мали.
Ветерот ќе ја свири нотата права.

Шеќер и лимонада...
Нозете на кауч, далечинско во рака...
Одмарајте со мир-на глава.

Со ореол на глава јато орли водам.

Денес, мора да одам...
 
Што сакаш сега од мене? Мислам дека на нашето му ставивме крај... Што сакам јас од тебе? Зошто се овие нови зборови, празни зборови, како сите минати кои ми ги кажуваше, со кои ме лажеше... Не ја наоѓам причината за повторна средба, а имам безброј за последно видување. Дали, сепак, ќе затреперам по толку време кога ќе те видам, дали сеуште срцето ќе ме задушува во грлото и ќе сакам да избегам, но мојата љубов ќе ме залепи до тебе... Мислам не, верувам не. Доволна ми е количината која ја консумирав од тебе две години, конечно ме направи отпорна на твојот поглед, ми даде имунитет за наредната болна љубов. Каков ќе биде животот без тебе се прашувам, дали навистина ти недостигам... Мислиш ли на мене, на тоа што го имавме, те напаѓаат ли тогаш чувствата? Ти понекогаш ми ги окупираш мислите, но нема болка, нема тага...нема ни среќа, само празнина...понекогаш жалам за изгубеното време. Се прашувам што се сега овие знаци, што се сега овие зборови, но кога подобро ќе размислам сеедно е! Сега е време да одам...овој пат засекогаш!
 
Me gledase vo ocite beskrajno hrabro, prodirase niz niv so site tvoi cuvstva...okolu nas svetot ne postoese, postoese samo momentot...ne postoese vremeto a sepak znaevme deka momentot e edinstven i posleden....vremeto posle nego ne postoese a sepak mi ja kinese dusata. Gi slusav svoite cekori na patot zad sebe, a sakav da prodolzam po patot po koj sto te gledav kaj sto doagjas i zmainuvas...Se prasuvav sto mozam poprvo da naprravam....no bescelno...ne mozev ni da si go postavam prashanjeto, ne pak da ocekuvam odgovor...
me pregrnuvase a jas treperev, placev na cel glas....nemase potreba da gi zadrzuvam solzite...ednostavno pagjaa...tivko..gi gledav kako pagjaat na zemjata i ne ostanuvaat...isceznuvaat...gi gledav se dodeka ne mi zapiraa na ocite pa pred sebe gledav samo boi...no sto bese vazno koga bev vo tvojata pregratka.....glasen shepot prodirase niz tvoite usni...sladok...steta sto toa bese samo Moment...vreme bese da odis...
ne mozev da prodolzam po tvojot pat, sakav da prodolzam po mojot, bolkata vladeese so mene, prodirase niz mene, bese nasekade okolu mene, se zavrtev...sepak bese vreme da odis....i zamina:(((((((((((((((((
 
23:41 скоро полноќ...дождот капе врз моите очи го гледам небото црно, а утре е денот на пролетта. Каква ли ќе биде таа пролет која започнува со дожд? Но старата добра изрека ме одржува во живот „ПОСЛЕ ДОЖДОТ СОНЦЕ ОГРЕВА„ ама ако врне до сабајле? Ќе бидам целиот калосан, ц ц ц пак ништо од радоста. Ама еве го часовникот покажува дека има уште 15минути до полноќ, епа другари и другарки морам да идам...
 
- Глуп, глуп човеку време е да си одиш.
- Не не можам, гледам сега работи што не ги гледав претходно.
- Аха, само што ти кажав дека си глуп. Ете, решено.
- Не е тоа.
- Што е тогаш?
- Мирисам изгорена коса.
- Ај не сери, мора да си одиш.
- Мислам дека умирам.
- Мрш!
 
Незнам за шо побрзо да се фатам,дали за далјинското од телевизорот или за телефонот такси да ти викнам...мислам дека е време да си одиш!
 
Се будам со тебе во мислите...Ме извади во кожа во 1 по полноќ, ми го расипа сонот, ноќта. Размислувам, колку ли си вреден за да ти го допуштам тоа задоволство кога веќе помина долго време откако ти реков да се изгубиш од мојот живот, од моите мисли, од моето срце.... Не вредиш, ни мене, ни на моето срце.... Се поминува. А ти заминуваш. Овој пат вистински засекогаш, нема да кренам кога ќе ме бараш, нема да те погледнам кога ќе зјапаш во мене, нема да помислам на тебе и кога ќе ми е најтешко, и кога најмногу ќе ме боли, нема...Сега е времето кога ВРЕМЕ Е ДА ОДАМ, зошто...
...затоа што веќе не е зима, зашто веќе не плачам, зашто веќе не сум тажна, зашто веќе не те сакам, зашто...
...зашто веќе не го правам се она што го правев кога бев покрај тебе, затоа.
 
Дванаесет месеци во годината. Дванаесет часа во денот и ноќта. Дванаесет хороскопски знаци во зодијакот. Дванаесет апостоли во Библијата. Дванаесет богови на Олимп. Дванаесет инчи на дуоденумот.
А, во "прогресивната" земја на лалињата, некои "прогресивни" луѓе сметаат дека се доволни дванаесет лета за детска игра. Потоа можат да ја извалкаат играта со своите прсти кои мирисаат на Содома и Гомора. И мудрите чичковци со бела перика и црна одора ќе им ја одобрат намерата преку печатот на законот. Зошто? Затоа што немаат време. Мораат да трчаат по својот милион.
Еве и јас заминувам. Вртам грб на распарченото детство. Можеби ќе размислувам за него другпат. Можеби дури и ќе напишам повторно неколку реда за да си ја измијам совеста како Пилат. А сега е време да одам во лов на милионот.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom