cyberlady
стара чупа
Гледам немате тема смртен случај па да ви отворам. Мене ми почина татко ми и јас не знам како да преболам. Ако има некој чаре, нека кажува побрзо!:pop::pop::pop:
Follow along with the video below to see how to install our site as a web app on your home screen.
Забелешка: This feature may not be available in some browsers.
Гледам немате тема смртен случај па да ви отворам. Мене ми почина татко ми и јас не знам како да преболам. Ако има некој чаре, нека кажува побрзо!:pop::pop::pop:
Од искуство(татко ми почина пред 3 години) можам да кажам дека првичниот стрес не толку тежок ..како оној кој следува(барем така беше за мене)...кога ќе помнинат месец-два и кога навистина ќе те помине "бурата"..тогаш доаѓа она потешкото време..кога ја имаш целата слика и сознанието дека си изгубил дел од себе..дека понатаму се што ќе ти останат се разни спомени на настани и предмети..Гледам немате тема смртен случај па да ви отворам. Мене ми почина татко ми и јас не знам како да преболам. Ако има некој чаре, нека кажува побрзо!:pop::pop::pop:
Гледам немате тема смртен случај па да ви отворам. Мене ми почина татко ми и јас не знам како да преболам. Ако има некој чаре, нека кажува побрзо!:pop::pop::pop:
Животот продолжува, така да мораш и ти!
Чаре обиди се да не мислиш на тоа, или коа веке мислиш на него, гледај да си со некој близок, каде ке може да ги свртите муабетите на секавања и на добрите мигови со него, тоа можеби ке ја ублажи болката до некаде!
ПС. Нека му е лека земјата, и нека почива во мир!:pop:
Грешка си, со сеќавањето на добрите мигови се растажуваш многу повеќе, барем така беше кај мене.
Првите 3-4 години не давав муабет да се прави пред мене за него, едноставно беше ПРЕМНОГУ БОЛНО да слушам.
И сега кога некогаш ми стане тешко, само се присетам на некои лоши моменти со него, не ме пуштал да излезам, не сакал да ми купи нешто, ме карал за школото... колку да ми помине тагата во моментот, после седнувам пред ПЦ и гледам некоја комедија
Со текот на времето се брише болката т.е. се навикнуваш на неа
Искрено сочуство:cry::cry:Гледам немате тема смртен случај па да ви отворам. Мене ми почина татко ми и јас не знам како да преболам. Ако има некој чаре, нека кажува побрзо!:pop::pop::pop:
Тоа е тоа на секому различно.
Јас другар загубив, другар кој бевме неразделни 20 години.
Кога ке ме фати таква некоја тага, замо се присетувам на некоја добра случка шо сме ја имале заедно. Колку толку го губам она чуство од страв и тага!![]()
Епа ако се присетувам на убавите моменти со татко ми, буквално ке си умрам од болка. Првата мисла што ми иде на ум е ЗОШТО МОРАШЕ МОЕТО ПРЕКРАСНО ДЕТСТВО ДА ЗАВРШИ ВАКА? Продолжува со:
Зошто баш мојот татко? ЗОшто во мојата фамилија да се случи таква трагедија, зарем му сметаше на некој нашата среќа? Што му имам грешено на господ за така да ме казни, да морам преку ноќ да пораснам и наместо да уживам во детството, да морам да се однесувам како возрасна. Зошто се се случи како гром од ведро небо, без никаква најава?
Се појавуваат еден куп прашања кои немаат одговор, барем тогаш немаше одговор за мене, 12 годишно дете
И затоа одбивам и да мислам на таа тема, кога почнат мислите сами да одат во таа насока, земам весник, читам вицови, пуштам смешен филм, живеам во филмовите, едноставно се лажам себеси за да преживеам
Нема шо да се лажеш, така морало да биде.
Сите ке умреме, е сега некој порано некој покасно!
Затоа мора да се соочиме со тоа, дека “тој некој“ го нема!
vremeto toa leci mnogu raboti.Гледам немате тема смртен случај па да ви отворам. Мене ми почина татко ми и јас не знам како да преболам. Ако има некој чаре, нека кажува побрзо!:pop::pop::pop: