Македонската емиграција!

  • Креатор на темата Креатор на темата Bratot
  • Време на започнување Време на започнување
:aplauz::aplauz::aplauz:
Bravo ,bravo..
sled kato napisahte celata nova istoria na Bulgaria ,na Grzite i dokazahte deka nemalo takiva narodi i drjavi ,sega e red da vnesete red i vo nemskata istoria :-)
Nema nujda da se vrakjame do vremeto na nubelungite..duri i vo 1908 :-)
Na germancite ke im e mnogo interesno ,pa i na samite bavarci da doznajat deka ima i bavarska nacia.
bavaria ne e federalna drjava a federalna provinzia..Vo segashna Germanija ima 16 federalni provinzii i bavaria e edna ot teh .Prusia e edna ot teh isto i glaven grad e berlin.
Utre ke kajam na moite kolegi vo institutot deka oni sa pruska nacia :smir:

Germany (Deutschland) is a Federal Republic consisting of sixteen states.

Никаде не спомнав нација, туку етничка група.

А на Германците, посебно на Баварците ќе им биде многу интересно да дознаат дека Бугарите им го негираат етничкото потекло.

Вие Бугарите сте биле неуморни креатори и световно жири за одобрување и формирање на етнички групи, нации... you name it. :pos2:


А продолжи сега пак со некој апсурдален пример и прашај ме зошто си бил “триен“.
 
Opazil me bog da go neagiram potegloto na bavarcite ..
I oni kako drugite peat ,,Deutshland ,Deutschland ,über alles ,,:-)
Komentirame tia dokumenti deka ti si gi prilojil..
OK-vijdame deka tam pishe -macedonian . Priemame sto tova e tehnato etnichko poteglo i sto oni se chivstvali kako otdelna ,makedonska nacia. nali taka.. ?
No togaz kakvi sa tia ,bavarians i prusians.. tova znache deka oni ne sa se smetali za germanci i predatvaviteli na taa nacia.. po taa logika treba da e imalo bavarska i pruska nacia ..neli taka ?
 
И за последен пат, што е потребно за формирање на една нација?

И дали поимот “нација“ подразбира единствен етнички идентитет ?


Доколку ја фанеме вашата јадица, дека “македонија“ била само географски регион според кој се идентификувале нашите имигранти, но всушност биле “Бугари“ по националност, тогаш што ги спречило нашите имигранти да се декларираат единствено како Бугари?

Зошто би одбрале да бидат Македонци по националност, доколку претходно биле Бугари?

Зошто по формирањето на Бугарската нација, тие не продолжиле да се идентификуваат со вас?
 
Еве една интерсна слика од весник по прашането :

003426596-big.jpg
 
...
Fakt e deka posle Ilinden sozreva ideata za avtonomna Makedonija i se zarajda makedonsko samosuznanie ..
...

Ако е ова точно, за што тогаш и со каква свест се бореле Илинденците?
(Ова е говорничко прашање.)

-------------------------------------------------------

Видов дека на темава ги нема следниве видеа

watch
 
Македонците во Австралија 1884-1949 год.

Argus_1933-08-02_p09.png
Argus_1915-11-08_p09.png

Argus_1924-12-13_p35.png


Argus_1924-12-15_p11.png


Argus_1927-10-15_p36.png
Argus_1933-08-04_p06.png
Argus_1945-06-27_p01.png
Brisbane_Courier_1884-01-18_p05.png
Brisbane_Courier_1888-05-01_p05.png
Brisbane_Courier_1895-08-12_p05.png
Brisbane_Courier_1895-12-10_p05.png
Canberra_Times_1938-11-17_p06.png
Canberra_Times_1944-01-15_p01.png
Canberra_Times_1945-07-10_p01.png

Canberra_Times_1945-09-05_p01.png
Canberra_Times_1945-09-05_p01.png
Canberra_Times_1947-07-10_p01.png


Canberra_Times_1948-11-29_p01.png


Canberra_Times_1949-03-17_p01.png

West_Australian_1895-09-25_p05.png
West_Australian_1897-03-13_p04.png



:smir:
 
Појавление, с XVIII века, статистики позволјает называть уже почти точные цифры. Скажем, число немцев, в'ехавших в Россију при Екатерине II, чуть не дотјануло до ста тысјач, а за 87 лет между 1828 и 1915 к нам вселилось, ни много, ни мало, 4,2 млн иностранцев, больше всего из Германии (1,5 млн чел.) и Австро-Венгрии (0,8 млн) . Вообразите число их потомков сегоднја! К началу Мировој војны 1914 года Россија была вторым, после США, центром иммиграции в мире — впереди Канады, Аргентины, Бразилии, Австралии. В Россију переселјались греки, румыны, албанцы ,болгары, венгры, македонцы, хорваты, сербы, черногорцы, галицијские и буковинские украинцы, чехи, словаки, все те же немцы, китајцы, корејцы, персы, турецкие армјане, ассиријцы (ајсоры), курды, ближневосточные арабы-христиане. Вне статистики остались переселјавшиесја в собственно Россију жители ее окраин — прибалтијских и кавказских губерниј, русского Туркестана, Бухарского эмирата, Великого кнјажества Финлјандского, полјаки и литовцы Царства Польского.
 
Теорија Матвеја Бэла об органическом единстве словаков и других славјанских народов нашла свое практическое воплоштение. В списках учеников Братиславского лицеја, полностьју сохранившихсја за 1747-1835 годы, встречајутсја фамилии словаков, сербов, полјаков, чехов, украинцев, русских, македонцев, представителеј других славјанских народов(7).
Так, 19-летниј Антон Деметрович из Москвы начал учебу в Братиславе в 1749 году. Вместе с ним училсја Константин Крыжановскиј из Киева, которыј в 1753 году был назначен преподавателем Киево-Могилјанској Академии(8). Наиболее полные сведенија об Иване Фальковском из Киева, прожившем в Венгрии восемь лет (1775-1783). Позже, в самом начале XIX века, он стал ректором киевској Академии. В Братиславе он училсја в 1777/78 году. В том же году приехал на учебу в Лицеј и Андреј Ставицкиј из города Стародуб. В Братиславе он прослушал курс философии, еврејского и немецкого јазыков, истории (в том числе русској), географии, арифметики. Ставицкиј училсја в Лицее до 1780 года, после чего переехал вместе с Фальковским в Токај, где еште в 1733 году при императрице Елизавете Петровне была создана Русскаја комиссија длја закупки, заготовки и доставки венгерских вин к царскому двору. В 1783 году Фальковскиј вернулсја в Киев, отказавшись от предложенија стать писарем русского посольства в Вене. Его собрание сочинениј впечатлјает: это 92 тома рукописных и печатных книг, трактатов и исповедеј, исторических и географических работ, статеј по математике, физике, астрономии…
Век Просвештенија стал длја русских и словаков временем интенсивного и полезного длја обеих сторон научного и культурного обмена. Переписка, учеба и личные контакты приводили к взаимному обогаштенију как словацкој, как и русској культуры.

. Archiv kniznice evanjelickeho lycea v Bratislave ( AKEL Bratislava). Matricula scholae Posoniensis Evang. A.C. ab anno 1747 itaque ab an. 1835.
 
Мислам дека не треба да ве потсетувам на јазичното правило при пастирањето на поголеми количини на текстови кои не се на македонски јазик.
 
Иселеништвото во Европа и во прекуокеанските земји

Иселувањето и причините за иселување


Причините за иселувањето од Македонија(од трите нејзини дела) во европските и прекуокеанските земји, главно биле економски. Но , покрај економските имало и политички причини. Најизразени политички причини во иселувањето биле присутни во Егејскиот дел на Македонија, каде поради Граѓанската војна(1946-1949) и нејзините последици Македонците масовно ја напуштале земјата.

По Втората светска војна не престанало иселувањето од Република Македонија.Причините за иселувањето биле различни. По војната, Президиумот на АСНОМ побарал да се вратат во Македонија иселените граѓани за време на Втората светска бојна. Со тоа го искажал својот однос против напуштањето на новата македонска држава. Сепак иселувањето продолжувало.

Прво такво поголемо напуштање на Македонија од економски причини било планирата колонизација во Војводина каде од средината на 1945 година заминале над десет илјади луѓе.Подоцна, а особено во периодот на педесеттите години кога било воведувано работничкото самоуправување, се сметало дека нема потреба од иселување. Се бранеле "предностите" на комунистичкото уредување дека на сите им била обезбедена работа.

Приближувањето на тогашната држава Југославија(и Македонија како нејзин дел) кон западните земји, создаде услови за отварање на границите кон запад и за извоз на работна сила.Оние кои заминуваа во европските и прекуокеанските земји, заработуваа подобро и тешко се враќаа назад. Од друга страна власта го подржувала иселувањето поради приливот на паричните средства.

За целиот период по Втората светска војна не бил формиран и државен орган што би се грижел за иселеништвото од Македонија. Таа грижа ја воделе разни невладини организации. Тие ја помогале работата на иселениците во странство, со штоп всушност го стимулирале иселувањето. Тоа било интензивирано во седумдесеттите години кога социјалистичката економија се повеќе запаѓаше во криза. Иселеници биле третирани како привремено вработени во странство, што била заблуда за вистинските причини на иселувањето.

Сеќавања на Методија Арнаудовски од Охрид:
"Во нашето семејство бевме 4 возрасни браќа, сите невработени. Мајка ми имаше мала пензија како вдовица. Ние немавме никаква можност да работиме некаков приватен бизнис. Фабриките работеа во загуба. Никој не водеше сметка за подобрување на производството, зошто општесвената сопственост луѓето ја чувствуваа како туѓа.Повеќето мои другари беа невработени исто така.Во 1969 година, некои семејства заминаа за Австралија, а некои за Америка, Јас и двајцата браќа во 1971 заминавме за Германија. Таму се оженив за наша девојка, Македонка од селото Пештани. Добивме ќерка. Во туѓата земја не се чувстувавме осамени зошто таму работа многу иселеници од Македонија. Во Германија видов колку економично и домаќински се работи. Тоа тие приватна сопственост, а не социјалистичка сечија и ничија."

Густина на иселеништо од Македонија

Денес е тешко да се утврди точниот број на иселениците од Македонија. Во разни извори се покажуваат различни податоци кои се движат од 400 000 до 1 500 000 иселеници. За неговото утврдување со научна точност треба многу напори. Во 39 земји во светот има помали или пгоолеми иселенички заедници кои бројат од околу 300 до околу 300 000 иселеници. Но, иселениците и во однос на нивната густина не се рамномерно распоредени.

Најбројни се во прекуокеанските земји. Во САД и Канада каде иселувањето трае подолго време се смета дека има над 500 000 иселеници. Во Австралија, каде иселувањето се интензивирало од средината на минатиот век се смета дека живеат 180 000 иселеници. Во однос на етничкото потекло македонските иселенички заедници се најбројни во САД. Канада и Австралија, а албанското етничко потекло во САД и во развиените европски земји(Швајцарија, Белгија, Германија и др.)

Културна и верска организираност и поврзаност со матичната земја.

Иселениците од Македонија при нивното заминување, најчесто пред себе ја имале идејата да се вратат во својата родна татковина. Но, како пто одминувале годините, се создавале нови генерации и тие засекогаш останувале во новите средини.Таму меѓусебно се поврзувале и не ја испуштале можноста да го негуваат она што како културно наследство го понеле во себе.Затоа најчесто се организирале во културно-уметничките друштва каде пто ги искажувале или пак присуствувале на културно-уметнички манифестации од областа на фолклорот.

Ислениците во разни клучни моменти и помагале на Македонија. Македонските иселеници во САД и Канада, преку Болничкиот комитет, а рамките на обновата на Македонија, со 155.000 долари го помогнале градењето и опремувањето на Клиничкиот центар на Медицинскиот факултет во Скопје.За време на катастрофалниот земјотрес во Скопје во 1963 година, иселениците учествувале со донација од која бил изградел Дом на иселениците во кој денеска се сместени научни институти за јазик и литература. Меѓу најпознатите иселеници донатори е името на Атанас Близнаков, кој по долги печалбарски години се вратил во Р.Македонија и основал фондација за стипендии на најуспешните студенти при Универзитетот "Св.Кирил и Методиј".Неговиот пример го следеле Петар Стоматов, Владимир Ралев и други.

Иселениците од Македонија останале поврзани преку многубројните црковни општини кои работат под јурисдикција на Македонската православна црква.
 
Македонците го прославуваат националниот празник Илинден во Торонто во 1932 година, заедно со учесниците во востанието.


Macedonians in Toronto Celebrate Ilinden at the Macedonian Church, with Ilinden soldiers present at the event - 1932
globe1.png





Истиот весник со благодарност до Македонците во 1937 година:

globe3.png
 
Наиболее активно за решение македонского вопроса выступали эмигранты из Швејцарии. Это было свјазано с тем, что большаја часть македонској эмиграции находилась именно в Швејцарии. Во времја Первој мировој војны здесь в разных городах дејствовали македонские организации, активизирујуштиесја после окончанија војны. Самој дејательној была группа, возглавлјаемаја доктором Коцаревым, приват-доцентом в Женеве. Его основнаја идеја – создание балканској конфедерации, в которују бы входили: Албанија, Черногорија, Далмација, Воеводина, Хорватија, Сербија 1912 г., Македонија и Болгарија. Под его руководством в 1918 г. было основано «Македонское обштество за независимују Македонију» цель которого была очевидна. Обштество в своем обраштении к живуштим в Швејцарии македонцам зајавлјало, что Македонија не принадлежит ни болгарам, ни сербам, ни грекам, а только македонцам.

"Македонија македонцам" – это основној девиз, с которым они выступали перед своеј и мировој обштественностьју [ ].

K числу активных македонских обштеств в Швејцарии относилось македонское политическое обштество
«Македонија длја македонцев» в Цјурихе, которое 14 февралја 1919 г. направило телеграмму председателју французского правительства Жоржу Клемансо и Генеральному секретарју Парижској мирној конференции П.Е. Дутаста в заштиту македонских прав.
В телеграмме говорилось: "Собрание представителеј македонцев, проживајуштих вне их родного очага, просит Вас ходатајствовать перед мирној конференциеј, чтобы признать за македонцами право свободно распорјажатьсја своеј властьју по примеру всех других народов, что обеспечит мир на Балканах, как вклад в гарантии всеобштего мира…" [ ].


Из всех письменных актов, направленных в адрес различных форумов и правительств, самое большое значение имел призыв, которыј был направлен в ијуне 1919 г. Генеральным советом македонских обштеств в Швејцарии всему цивилизованному миру:
"…Мы зајавлјаем о нашем праве на жизнь, подчеркиваја последниј раз волју подавлјајуштего большинства македонцев: независимаја Македонија с кантональным управлением по примеру демократическој Швејцарии и под протекторатом одној из незаинтересованных великих держав – СШАМакедонија должна получить вашу помошть потому, что она, завоеваннаја и раздробленнаја, никогда не отказывалась от своего прошлого; она никогда не перестанет боротьсја против грубој силы и никогда не будет только на словах высказыватьсја за возвышенные свјатые права свободных народов…" [ ].
Суштность призыва сводитсја к развитију борьбы и усилијам македонского народа к достиженију независимости, требованију к мировој обштественности, чтобы она согласилась с его программој, а так же правами на самоопределение и независимость.
В Серској декларации, так же как и в воззвании Генерального совета было подчеркнуто, что создание Македонии как независимого государства будет способствовать устраненију противоречиј между балканскими странами [ ].
Главные усилија Генерального совета были направлены на то, чтобы популјаризовать своју программу в глазах мировој обштественности, преимуштественно в Англии и США. Так, Совет, воздејствуја на британскују обштественность через газету «Тајмс», направил "Македонскиј призыв Парижу" датированныј августом 1919 г., в котором говорилось, что в то времја, когда мирнаја конференција решает балканские проблемы, 2 млн. македонцев ожидајут справедливого решенија македонского вопроса.
Генеральныј совет просит
Мирнују конференцију не допустить раздела Македонии и аннулировать Бухарестскиј мир 1913 г.

В "Призыве" выдвигались следујуштие требованија:
1). Оккупировать Македонију војсками великих (и незаинтересованных) держав.

2). Разрешить македонским делегатам приехать в Париж, чтобы представить мирној конференции чајанија македонского народа.

3). Предоставить право македонским беженцам вернутьсја в свои дома и не подвергатьсја гоненијам.


Генеральныј совет надејалсја, что Высокиј Мирныј трибунал примет правильное и окончательное решение по македонскому вопросу[ ].
Генеральныј совет самым острым образом реагировал на попытки болгарских дипломатов выступать от имени Македонии, резко выступал против националистических болгарских и сербских притјазаниј, а так же против тех, кто пыталсја провозгласить македонскиј народ болгарским.
Так в телеграмме Главного комитета македонских обштеств в Швејцарии мирној конференции в Париже Совет, дејствуја от имени македонского народа, решительно протестовал против положениј, по которым македонцы определјались в качестве представителеј болгарској национальности. "Мы не хотим стать орудием болгарского ирредентизма в Македонии, котораја никогда не была частьју сегоднјашнего королевства Болгарии. Болгарские дипломаты, которые несут часть ответственности за несчастьја македонского населенија, ни в коем случае не јавлјајутсја квалифицированными представлјать наше дело и не имејут никакого права на это…" [ ]. В этој же телеграмме Генеральныј совет потребовал от мирној конференции организации Македонии в автономное государство и последујуштего ее присоединенија к југославии [ ].

в јанваре 1919 г. в Стамбуле был созван митинг македонској эмиграции, которыј направил меморандум мирној конференции в Париже, с требованием, сохраненија целостности и превраштенија страны в автономнују область по образцу Швејцарии.
Живој отклик нашла македонскаја проблема среди британского населенија. Выдајуштијсја британскиј обштественныј дејатель – Джејмс Баучервел активнују промакедонскују дејательность, выступал на Парижској мирној конференции с призывами правильного решенија македонского вопроса. Результатом его дејательности стал Меморандум об устројстве Македонии (от 26.02.1919 г.), представленныј президенту США В. Вильсону, главе британского правительства, а так же европејској прессе.
В Меморандуме Д. Баучера отмечалось, что "один балканскиј народ не может владеть другим", подчеркивалась необходимость уваженија права македонцев на самоуправление. Баучер считал обоснованным принцип «Македонија длја македонцев», а также предполагал опеку какој – либо державы, в частности США над развитием автономного государства, особенно в течении первых лет его суштествованија.
Д. Баучер предполагал так же, что Сербија и Греција не будут отстаивать македонские территории, отошедшие к ним после 1913 г., так как они "получили большое расширение", а столицеј нового государства могли стать Салоники [ ].
Меморандум Джејмса Баучера вызвал поддержку видных британских, французских, американских и других обштественных дејателеј и ученных.
Свој интерес к македонским проблемам пројавлјала и американскаја администрација. По ее просьбе известныј публицист и соратник македонского национально-револјуционного движенија, участник Ильинденского восстанија Альберт Сониксен, подготовил обширныј доклад о Македонии, ее положении и народах, которые ее населјајут. Многие известные американские обштественные дејатели получали письма с просьбој македонцев занјатьсја их судьбој, не допускать нового раздела Македонии и организовать её как автономнују административно-политическују единицу. Это подтверждает письмо профессора Херона (от 26 марта 1919 г.), адресованное полковнику Хаузу, члену делегации от США на мирној конференции в Париже, в котором представлены требованија македонцев. Особое значение имејут следујуштие:
1) Македонцы – особыј народ, способныј создать своју государственность, и сопротивлјајуштијсја тому, чтобы быть поделенным между Сербиеј, Грециеј и Болгариеј.
2) Македонцы хотјат учредить Македонију независимым государством, под американским протекторатом…[ ].

Все эти и многие другие факторы влијали на проблему становленија независимости Македонии, котораја активно обсуждалась участниками мирној конференции в Париже.
Непосредственно работа Парижској мирној конференции началась 18 јанварја 1919 г. Первостепеннују роль в неј играли делегации Великобритании, США, Франции, Италии, јапонии (особенно первые 3, которые были представлены, соответственно, премьер-министром Д. Ллојд Джорджем, президентом Вудро Вильсоном и премьер-министром Ж. Клемансо). Всего участвовали делегации 27 стран. Между участниками конференции имелись серьезные противоречија. Кроме того, работа конференции осложнјалась отсутствием согласованној программы её работы, громоздкостьју ее структуры, нерешенностьју или непродуманностьју рјада важных вопросов. Все это наложило особыј отпечаток на ход и результаты Парижској конференции [ ].
Главное слово на конференции имели представители Антанты. Они решали и диктовали мирные резолјуции. "Малые" государства только выслушивали и не имели права обсуждать решенија. Их делегаты редко допускались на заседанија. Наибольшују работу проводили комитеты и заседанија, которые разрабатывали и рассматривали предложенија. Всего за времја работы Парижској мирној конференции было сформировано 52 комиссии и комитета, которые провели около 1646 заседаниј [ ].
Македонија не была представлена своеј делегациеј на Парижској конференции, хотја проводились дискуссии вокруг определенија её государственно-правового положенија.
Заинтересованные балканские державы, выступајуштие за расширение своих границ за счет Македонии, решили предстать на конференции в качестве заступников интересов македонского народа.:pos2::pos2:
Однако, право на представление интересов македонского народа принадлежало исклјучительно ВМРО [ ].
Так в «Протесте Временного правительства Внутреннеј македонској револјуционној организации Парижској мирној конференции» от 10 апрелја 1919 г. Джоржу Клемансо Поль Христов писал: "ја имеју честь указать, что единственными македонскими обштествами, освобожденными от лјубого болгарского политического влијанија или лјубого другого, которые верно представлјајут Македонију в целом, не взираја на јазык и веру, јавлјајутсја македонские комитеты, которые в 1893 г. создала Внутреннјаја македонскаја револјуционнаја организација (ВМРО).

Именно от их имени, а ни в коем случае от имени Болгарии и болгар, имеју честь просить и повторно сејчас прошу у Вашего превосходства аудиенции, чтобы изложить Вам требованија македонского народа…" [ ].


 
Свои интересы относительно Македонии выражала делегација от Королевства сербов, хорватов, словенцев (СХС), ее представитель Н.Пашич пыталсја влијать на британскују делегацију, относительно решенија вопросов Македонии и Албании [ ].
Он считал, что не должны и не могут вестись разговоры о македонској территории, которују Сербија занјала во времја балканских војн и подчеркивал, что она должна вести борьбу за приобретение "стратегическој границы", т.е. за дальнејшее территориальное расширение на Балканах. Н. Пашич отстаивал интересы Сербии, чтобы еј "как минимум – отошла территорија долины реки Струмицы, а как максимум – граница, всеј Македонии". Только в крајнем случае, сербскаја делегација согласитсја на создание автономној Македонии [ ].
Делегација Греции также пыталась расширить свои границы за счет Македонии и обеспечить свое господство в Приморској Македонии. В письме предводителја греческој делегации на Парижској мирној конференции Е.К. Венизелоса, направленного от имени греческого правительства В. Вильсону, излагались греческие "рекомендации" относительно Македонии [ ].
Положение Болгарии, как побежденного в Первој мировој војне государства было иным, в отличие от СХС и Греции. Она не могла открыто зајавлјать о своих претензијах на македонские земли, поэтому ее "скрытаја" политика состојала из поддержки требованија единој и независимој Македонии, либо установленија автономного статуса, под контролем главных сојузнических сил.
Разумеетсја, такие позиции сербского, греческого и болгарского правительств не означали разрешенија проблемы Македонии.
Этому так же способствовали противоречивые интересы стран Антанты. Еште во времја дискуссии между американској и британској делегацијами, в јанваре 1919 г. американскаја сторона, как и британскаја не одобрјали схемы единој автономној Македонии, но выражали согласие на определенное территориальное деление между балканскими странами [ ].
Выступление Великобритании за автономију Македонии зависело от ее отношениј с балканскими странами. Дж. Шотвел в своеј монографии ″Парижскаја мирнаја конференција″ писал о больших интригах балканских стран вокруг Македонии.
Это подтверждает высказывание А.В.А. Липера от 3 марта 1919 г.:″ Македонскиј вопрос - это один из тех, которыј сојузники требовали урегулировать с сербским правительством " [ ].

Отношение к автономии Македонии определјалось и в одном из комментариев Форин офиса (от 3 апрелја 1919 г.): ″Автономија означает независимость. Если создастсја единаја независимаја Македонија через Струму с Грециеј, Сербиеј, Болгариеј – в будуштем это вызовет трудности "[ ].
В этој формулировкој чувствовалась тревога за то, что однажды созданнаја автономнаја Македонија повторит случај с Восточној Румелиеј, котораја в 90-х гг. ХIХ в. присоединилась к Болгарии [ ].
На конференции был модифицирован взглјад на принцип самоопределенија. Многие решенија британској делегации были неприемлемы длја македонцев, британскаја политика, проводимаја на мирној конференции, не удовлетворила надежд и стремлениј македонского народа.
Таким образом, вопрос относительно Македонии оставалсја открытым вплоть до момента подписанија мирного договора с Болгариеј, 27 нојабрја 1919 г.
На 32-м заседании Комитета 10 ијулја 1919 г. обсуждалась проблема Македонии. В этој дискуссии итальјанскаја делегација выступила с предложением ввести ″специальнују администрацију в Македонии″, но французские представители воспротивилось этому [ ].
На следујуштем, 33-м заседании Комитета по новым государствам 15 ијулја 1919 г. итальјанскаја делегација выступила с планом автономии Македонии. Особыј акцент делалсја на обеспечение необходимых гарантиј македонского населенија. План сводилсја к следујуштему: југославии вменјалось в објазанность в границах ее территории устроение Македонии как автономној единицы, котораја будет иметь высшују степень самоуправленија, как составнаја часть единого југославского государства. Македонија будет иметь автономныј парламент с правом ″законодательној власти по вопросам јазыка, образованија, религии и локальној администрации″ и по всем остальным вопросам. Управлјајуштиј территории Македонии будет назначатьсја југославским правительством, по возможности из македонцев .
Настаиваја на том, чтобы ее предложение было принјато, итальјанскаја делегација старалась создать впечатление, что она желает обеспечить ″безопасность населенија Македонии и, в особенности, славјанского населенија″.
Предложение Италии вызвало обширные дискуссии. Против выступала французскаја делегација [ ].
Вновь македонскиј вопрос оказалсја на повестке днја 39-го и 40-го заседаниј Комитета. Итальјанскаја делегација и дальше отстаивала свое предложение об автономии. Британские представители выступили с предложенијами дать право Лиге Нациј иметь в Македонии своих представителеј, с тем, чтобы подкрепить гарантии в том, что угнетенија не будут допуштены.
Велись продолжительные пренија, которые привели к отсрочке решенија до следујуштего заседанија [ ].
На 41-м заседании рассматривались альтернативные предложенија с которыми выступали британскаја и итальјанскаја делегации. Достигнуто согласие насчет того, необходимо напечатать две альтернативы в тексте Договора, и что делегација, ответственнаја за каждују из двух альтернатив, имеет право внести это в доклад на обсуждение. Американскаја и јапонскаја делегации выразили свое согласие с британским предложением.
Французскаја не соглашалась ни с одним, ни с другим, считаја их неудовлетворительными. Чуть позже были внесены некоторые измененија и дополненија в этих предложенијах [ ].

Дальнејшие дискуссии на 47-м, 49-м, 62-м заседанијах так же окончательно не разрешили македонского вопроса.
Представитель сербского правительства Н. Пашич, поддерживаемыј французским представителем, решительно отверг предложенија Великобритании и Италии, утверждаја, что конституционное положение сербского устава 1903 г. – достаточнаја гарантија гражданских и политических прав населенија.
Вследствие отпора французској делегации все попытки Комитета по новым государствам, как и в Верховном совете, дать македонскому народу автономију в границах југославии потерпели неудачу [ ]. И все же этот вопрос не был окончательно решен.
Еште одној проблемој Парижској мирној конференции стал вопрос о правах меньшинств. Длја его решенија был создан специальныј Комитет длја новых государств и длја заштиты меньшинств, которыј начал своју работу в мае 1919 г.
Немаловажным вопросом повестки днја јавлјалась статьја 51 договора о мире с Австриеј, котораја предусматривала положение меньшинств, а также и конвенцију о заштите прав меньшинств [ ].
Статьеј 9-ј положенија конвенции југославија и Греција објазывались дать определенные права меньшинствам, живуштим на территоријах, присоединенным к ним после 1 јанварја 1913 г. !!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Сербское правительство не желало принјать это предложение, но так как оно не могло предпринјать каких – либо решительных форм протеста, приступило к следујуштим дејствијам. Несколько представителеј делегации, а именно Трумбич, Пашич и Смодлака, покинули Парижскују конференцију. Сербское правительство всеми силами старалось помешать принјатију предложенија о заштите меньшинств, которое бы распространјалось и на Македонију. Средством длја оказанија давленија был вызванныј кризис правительства и отставка кабинета.
Отсутствие Сербској делегации в Париже использовал Верховныј совет длја повторној постановки вопроса о представлении Македонии автономии.
Наконец, когда стало јасно, что Верховныј совет строго придерживаетсја взглјада на то, что статьја 51 должна быть применена к Македонии и остальным областјам, и что событија развивајутсја не в пользу сербского правительства, оно после почти двухмесјачного противостојанија, решило подписать договор о мире с Австриеј, вклјучаја и спорнују статьју 51, как и конвенцију о правах меньшинств. Этим окончательно была определена судьба Македонии. Она осталась разделенној между тремја соперничајуштими балканскими государствами.
Ни одно из требованиј македонского народа не было учтено.
Созданное в 1918 г. Королевство сербов, хорватов, словенцев не удовлетворило надежд македонского народа. В новосозданној политическој и обштественној структуре македонскиј народ не видел возможности осуштествленија своих собственных идеалов – создание "автономној Македонии, котораја должна вклјучать в себја сербскују, греческују и болгарские части" [ ].
Парижскаја мирнаја конференција санкционировала единственное положение Бухарестского мира 1913 г. – разделение Македонии, с поправкој о присоединении Струмицы и ее окрестностеј с 60 тысјачами жителеј к Королевству СХС (позже југославии).
Таким образом, страны Антанты - вершители судеб народов, совершенно не вдавајась в подробности болгаро-сербского спора об этническој принадлежности славјанского населенија Македонии и, не учитываја интересов самого македонского народа, разделили Македонију на три части.
Македонија, экономически совершенно истоштеннаја, вошла в состав 3-х балканских монархиј. Все предложенија македонского народа, македонској эмиграции, а так же болгарској делегации о том, чтобы Македонија в своих географических границах превратилась в «независимое государство», остались без вниманија.
Система мирных договоров в рамках Парижској мирној конференции 1919—1920 годов завершила начавшијсја в конце XIX века процесс «балканизации», т.е. искусственного проведенија великими державами границ между государствами Балканского полуострова. Мирные договоры породили на Балканах новые территориальные и этнические противоречија. Поражение идеи самостојательного государства в большеј степени предопределило дальнејшују политическују напрјаженность и превратило эту часть Балкан в область острых противоречиј и конфликтов.
 
Одним из традиционных мест, куда мигрировали эпироты и македонцы, был јужнорусскиј город Нежин. Промежуточној станциеј на этом долгом и сложном пути были Дунајские кнјажества. Здесь нередко вели совместные торговые дела купцы из Греции и греки, уже переехавшие в Нежин.
Переселение это началось не позже середины XVII в.
В 1696 г. нежинские греки создали своју самостојательнују корпорацију

Извадок од книгата на Г. Арш, "Греција: Торговлја. Просвештение. Војна 1768-1774 гг. Восстание в Морее"
http://www.geocities.jp/kazy_sait/r/Publ/Morea_3.htm
 
The CPP began officially in Canada in Toronto, Ontario, on 5 January 1930 in the Macedonian Hall.
Croatian and Macedonian immigrants, because of the similar positions that their respective compatriots had within Yugoslavia, established good and friendly relations. Both groups oposed the regime in Yugolsavia in particular because it suppressed their civil liberties in their respective homelands. Soon after the party was founded formally in Canada, local chapters began to appear in locales with sizable numbers of Croatian immigrants.

http://www.learningmigration.com/files/research/2/From Immigrants to Ethnic.doc
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Beginnings of the
Ukrainian Settlement
in Toronto, 1903-14

In 1908 John A. Kolesnikoff, a native of Kherson, southern Ukraine, was hired by the Baptist Home Mission Board for missionary work among Ukrainians, Poles, Russians, Bulgarians and Macedonians. He opened three missions in Toronto-one at 426 King Street East, where he resided with his family and where the main activities took place, the second at 10 1/2 Alice Street, which was later moved to Elizabeth Street and then to York Street, and the third was opened in 1913 on Dundas Street in West Toronto. The last two were for Ukrainians, Poles and Russians and, beside the regular Bible readings, offered reading-rooms with various publications and evening courses in English and native languages.

http://www.tgmag.ca/magic/mt43.html

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
The "New Immigration"


In 1890, the third and last great wave of European immigration to America began. Derisively labelled "new immigrants" to distinguish them from earlier Northern European immigrants, six million Catholics, Jews, and Orthodox Christians from Southern, Central and Eastern Europe, the Balkans, and the Middle East entered the United States over the next 30 years. Most Orthodox Christians in North America are descended from one or more of these Albanian, Arab, Belarussian, Bulgarian, Cossack, Estonian, Georgian, Greek, Greek Catholic (Uniate), Gypsy, Macedonian, Montenegrin, Romanian, Russian, Serbian, or Ukrainian "new immigrants."

http://www.oca.org/MVorthchristiansnamerica.asp?SID=1&Chap=CH2

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

A Brief History of St. Clement Church

In the early years of the 20th century, immigrants from Macedonia and Bulgaria began coming to the United States and Canada in large numbers, looking for economic opportunity and safety from the continuing political unrest in their homeland. Most were drawn to the booming factory towns in the Midwest, and after about 1910, a large number were attracted to the Detroit area by the jobs available in the rapidly growing automobile industry. The first immigrants to the area worshipped at Russian or Greek Orthodox churches.
In 1927, the Orthodox Mission of the Holy Synod of Bulgaria sent Protoprezviter Dr. Krustyu Tsenoff as a missionary to the growing Macedonian and Bulgarian communities in the U.S. and Canada , to organize parishes for the Bulgarian Orthodox Church. In 192 7 , he came to the Detroit area. The Macedonians feeling ethnically closer to the Bulgarians than to the Russians or Greeks, accepted Fr. Tsenoff as their spiritual guide and the Holy Synod of the Bulgarian Orthodox Church as their ecclesiastical authority.
Our charter members, together with Fr. Tsenoff, founded the first Detroit-based Macedonian-Bulgarian parish under the name Holy Trinity. The first services were held at St. John Episcopal Church in Downtown Detroit. Later, in 1929, the newly organized parish built its first church, on 25th Street , near Michigan Avenue . The Divine Liturgy was celebrated every Sunday and every Feast Day.

http://stclementchurch.net/SelfBasic3/About_Us/ChurchHistory.htm
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Michael "Mike" Ilitch (born 1929) began the Little Caesars Pizza empire in 1959 with one store in Garden City, Michigan. His business expanded to about 4000 stores by 1999. One of the 400 wealthiest people in the United States, Ilitch invested the fortune he made in his hometown of Detroit. He bought several major professional sports teams, including the Detroit Red Wings (professional hockey) and the Detroit Tigers (professional baseball), as well as other local enterprises in an effort to revitalize the city.
Ilitch was born on July 20, 1929, in Detroit, Michigan, the son of Macedonian immigrants. Ilitch's father, Sotir, worked in the automobile industry as a tool-and-die maker for the Chrysler Corp. After graduation from Cooley High School, the Detroit Tigers professional baseball team offered Ilitch a $5000 bonus to sign. Ilitch requested double that amount, which the Tigers refused pay. Instead Ilitch spent four years in the U.S. Marine Corps, from 1948 until 1952, where he played baseball on base. When his tour of duty was over, Ilitch signed with the Tigers for $5000 and spent three years in the Detroit Tigers farm system, playing short-stop for the Tampa Smokers, among other teams. His family, however, did not support his career choice. According to Michael Oneal of Business Week, "Sotir Ilitch thought baseball was a bum sport."

poveke za/mike-ilitch

***************************************************************
***************************************************************
***************************************************************
***************************************************************
***************************************************************

In 1900, the city's population had grown to 3,122 people. By the middle of the first decade of the 20th century, about ten years after Granite City was founded, the stamping works covered 1.25 million square feet on 75 acres of land and employed 4,000 persons.
With its hundreds of jobs for skilled and unskilled laborers, the city became a magnet for immigrants. The first wave of immigration came to work at the NESCO plant and steel mills, and largely consisted of Welsh and English immigrants. Many Polish families migrated from St. Louis around 1900, followed by Slovaks, Greeks, Croations and Serbs who largely worked at the Commonwealth and American steel foundries. Later waves of immigration included Macedonians, Bulgarians, Romanians, Russians, Lithuanians. Finally, Mexicans arrived during World War I to take the place of conscripted laborers

http://www.eco-absence.org/gc/tour.htm.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
As more immigrants arrived, new Polish neighborhoods were formed in Lawrenceville and the Strip District in close proximity to new industry at that time. The Poles from this area traveled across the Allegheny River to Pittsburgh's North Side and worshipped at St. Wenceslaus Church (Bohemian - 1870). In 1860, the city's population was 50,000.

NationalityNumberPercentNationalityNumberPercent
American5,79939.45Kreiner (Slovanian)6.04
Armenian15.10Lithuanian2381.52
Macedonian4.03
Bulgarian67.46
Croatian (Horvat)2992.04
Greek2671.82Spanish48.33

Nationality Report, Homestead Steel Works, Howard Axle Works, Carrie Furnaces, October 8, 1919

http://www.polishroots.com/history/pittsburgh_poles.htm
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom