Годишнина од победата на цар Самоил кај Трајановата порта

  • Креатор на темата Креатор на темата petrichanec
  • Време на започнување Време на започнување
attachment.php
 
Пере, долу под сликата, делот на текстот вели:

Volga Bulgaria adopted the Islam in the 10th c., during the rule of Blatavar, son ofAlmush, Shilki.

So, my question is: Болгарите на Балканот од кој народ го примија христијанството и чии адети, обичаи, слави, пеења, јазик, писмо, денеска користат ???
 
Религиjа се придобива од црква, не од народ. Христиjанството во Бугариjа е наложено от Константинополската црква (не знам тогава дали веке се е водила "православна"). Во таа смисла - може да се каже што ромеите са ни наложили да приемем техниот вариант на христиjанството. Сепак требе да се знае што е имало и преговори со црквата во Рим, но техната оферта нешто не била приета.

Езикот на Бугарскта црква првом е бил грчки, но после доадането на учениците на Кирил и Методиj од Великоморавиjа, грчкиот език е бил изфрлен за сметка на словенскиот език. А азбуката наречена Кирилица е била сотворена во Преславската книжовна школа.
 
Дали тоа во што веруваш, јазикот на кој збориш и писмото на кое пишуваш е дел од некое историско и културно минато на народ кој живее на Балканот?
Народот е преносител на информацијата а не политичката нација, која е променлива работа.

До некоја година ние бевме југословени, сето творештво на Македонците во Југославија можеш да го кажеш како југословенски производ, но тоа е многу шриок термин зошто во Југославија живееа многу етникуми.

Едноставно е. Не ми говори за етникум Ромеи зошто и НАТОвците ќе станат етникум. Тоа се политички термини.

Тоа вие што го имате денеска како култура, вера, традиции, јазик, писмо, носител е македонскиот етнички елемент.

И тој елемент ќе го најдеш и во неолитот и во антиката и во средниот век и денеска.
 
Џабе ќе се објаснувате цел ден. Славјански не ги лепи одма праисторија и се останато.

Многу е просто. Болгарите од Азија говореле друг јазик - несловенски. За денес да говорат словенски. Со ова се е кажано. Правите болгари се само колонии и денес во блгарија ќе се забележат такви луге, но од Софија кон Црно Море, плус голем е периодот, доста се измелезиле. Средновековните балкански бугари се термн скован од Византија за словените, разлика помегу вулгарните словени и болгарите има, болгарите биле наречени МИЗИ. Сега ќе ти се фатат ко слеп за стап дека во битките на Самуил се пишани и Мизите, но тие се само дел од војската.

И тука е калабалакот.

А ако го поставиме како погоре, ќе видием дека е просто, болгарите говорат несловенски јазик и после тоа говорат словнски јазик.

Секој има право на самоопределување. Ние самите се спознаваме како не сродни со азиските болгари и крај, а источно од нас како сакаат. Занчи без разлика на политичките имиња од среден век, ние сме несродни со болгарите Аспарух и Омуртаг.

Се друго е излишно да се зборува.

Терминот βουλγαρ - Вулгар е стопати докажан, како прост/поган/не свет јазик.
 
Топорчо, да те прашам нешо, дур ја средувам темава...

Виж ова, и право да ми кажеш:
giraffe1.jpg



Жирафа е или не?

Edit: Оф-топиците се избришани горе долу, жирафата нека постои, сакам топорчо да ми одговори по ПП или на профил.
Назад на тема.
 
Него не ја ебете темата во празно, или имате податоци за Самуил, или не везете во празно.

А ја ви реков, како тоа во исто време владеат и Роман и Самуил.

Стиван Рансиман пише:
...Никифор Уран бил по ст'пките на Самуил из полуострова и успјал да в'рне на Империјата крепостта Лариса. Като оставил там по-голјамата част от обоза, тој прод'лжил през Фарсалската равнина и Отрие и стигнал долината на р. Сперхеј. На другија брјаг бил лагер'т на б'лгарите, преп'лнен с плјачката, взета от Г'рција. Реката била придошла от поројните летни д'ждове и Самуил се чувствувал в безопасност. Но през ноштта имперските војски открили брод през бујните води и нахлули в лагера му. Б'лгарите били избити, както спели. Самуил и син'т му Гаврил Радомир били ранени и едва успели да избјагат с малка част от војската. Загубите били огромни. Плјачката им била разграбена, а пленниците освободени. Уран се зав'рнал триумфално в Солун, а оттам — в Константинопол, за да отпразнува т'ржествено прогонването на нашествениците от Г'рција.

Но в'преки тази победа Василиј не се решил да предприеме един последен с'крушителен поход — тој все оште бил прекалено зает в Азија. Затова следваштите нјаколко години станали може би нај-славните в Самуиловото царуване. Потресен от разгрома си, отначало Самуил писал на императора с предложение да му се покори при известни условија, но скоро оттеглил предложението си, когато разбрал, че засега нјама да б'де нападнат. Според един разпространен в Антиохија слух тој т'кмо преговарјал, когато научил, че законнијат цар (син'т на Пет'р, Роман) бил умрјал в Константинопол. Самуил веднага прекратил преговорите и се објавил за цар.
---
Значи Самуил се прогласил за цар след смрта на Роман. Во таа смисла твоето тврдение што едновременно царували двама цара не држи вода...
 
Istoriografska studija Ivana Jovovića “Iz prošlosti Dukljansko-barske nadbiskupije” koju je objavio Nadbiskupski ordinarijat iz Bara, umnogome je i prikaz povijesti crnogorske države u njenim najranijim oblicima; Ovdje se prenosi dio u kojem se izlaže istorija te milenijumske institucije, i to od njenog osnivanja 1089. do privremenog ukidanja 1867. godine




DUKLJANSKI NADBISKUP IVAN:
Društveno-politički život krajem X i početkom XI stoljeća karakteriše period dominacije bugarskih i makedonskih careva. Tako je prilikom vizantijsko-makedonskog rata (991-995) stradala i Duklja. Samuilo je sebi potčinio sve gradove u Duklji, kako u primorju, tako i u unutrašnjosti.
Kada su Makedonci pod vođstvom cara Samuila napali Duklju 995. godine, dukljanski nadbiskup Ivan je morao pobjeći u Dubrovnik, “preobučen u pučke haljine da na sebe ne bi skretao pažnju, ali bi prepoznat i zamoljen od građana Dubrovnika da po smrti njihovog biskupa uzme na upravu Dubrovačku crkvu”. “Da bi mogao da vodi život dostojan svog položaja, bio je smješten, kako bilježi Đakomo Lukari, u najljepšem dijelu grada, pored Dvora Svetih Apostola, gdje se nalazila katedrala”. Dolaskom nadbiskupa u Dubrovnik, dubrovački analisti računaju osnivanje Dubrovačke nadbiskupije, a to je prema njihovom pričanju potvrdio sam papa Benedikt VII, na zahtijev Dubrovačkog Senata. Nadbiskup Ivan je više od tri decenije upravljao Dubrovačkom crkvom, a sahranjen je u svojoj zadužbini-crkvi Svetog Stefana. Valja pretpostaviti da je nadbiskup Ivan spojio prava Dukljanske i Dubrovačke crkve, što se inače dešavalo u crkvenoj organizaciji u srednjem vijeku, kada su visoki crkveni dostojanstvenici prelazili iz jedne u drugu sredinu. Međutim, zbog nedovoljno jasnog odnosa koji je postojao između ove dvije nadbiskupije, kasnije će doći do velikih nesporazuma, pa čak i sukoba ovih crkava. Ima razmišljanja da je Dubrovačka nadbiskupija osnovana i prije 995. godine, mada postoji i stav koji pokazuje da je Dubrovnik postao crkvena metropola zahvaljujući prvom dukljanskom kralju Mihailu Vojislavljeviću. Tačan datum osnivanja Dubrovačke nadbiskupije još za nauku ostaje otvoreno pitanje. Ono po čemu je dukljanski nadbiskup Ivan značajan jeste da je prvi kompozitor u Duklji, a najvjerovatnije i na istočnoj obali Jadrana. On je napisao Pasiju svetih mučenika, braće Lovrijenca, Petra i Andrije (bokeljskih mučenika). Njegovo djelo možemo posmatrati kao najstariji sačuvani relikt sakralne provenijencije muzičke kulture crnogorskog prostora. Nastanak liturgijsko-muzičkih tekstova u Duklji neodvojivo je povezano sa djelovanjem pripadnika (redovnika) beneventanskog kulturno-muzičkog kruga koji su snažno uticali na eklezijstičke centre u Duklji. Treba pretpostaviti da ovo nije jedino djelo dukljanskog nadbiskupa, već je mogao biti podstaknut tragičnom smrću dukljanskog kneza i sveca Vladimira. “Njegovi kontakti sa Dukljanskom crkvom najvjerovatnije nijesu prestali ni kasnije, jer postoje indicije da je Jovan, po povratku kneza Vladimira iz zatočeništva i sređivanja prilika u Duklji, ostao na čelu obije crkve, i Dubrovačke i Dukljanske.” Ovi podaci o životu dukljanskog nadbiskupa govore o predvojislavljevićkoj i vojislavljevićkoj Duklji, kada je u dukljanskim gradovima i katedralama nastajala srednjovjekovna duhovna muzika. Dokaz su činjenice da su u doba ranog srednjeg vijeka izvori za muziku Duklje bili u korak sa evropskim promjenama i napretkom muzike, pri čemu su djela nastala na dukljanskom tlu u nekim aspektima čuvala tradiciju i karakteristike muziciranja svojih lokalnih obreda. O književnosti, slikarstvu i arhitekturi imamo samo posredne materijalne nalaze, jer za nestanak najstarijeg sloja crnogorske kulturne baštine je zaslužna dinastija Nemanjića, mada i kasnija razaranja.




Zbog svoje državničke hrabrosti i istinskog mučeništva za svoj narod, život kneza Vladimira i danas predstavlja značajnu istorijsku smjernicu u razvoju crnogorskog državnog i duhovnog identiteta. Dukljanski knez Vladimir je rođen 970. godine. Vrlo mlad dolazi na čelo kneževine u doba kada se Vizantija nalazi u unutrašnjim i spoljašnjim teškoćama, dok u isto vrijeme na Balkanu dolazi do stvaranja moćnog makedonskog carstva. Osnovni cilj Samuilovog prodora ka zapadu bilo je pokoravanje Dalmacije, pa samim tim i Duklje. Pred Samuilovim nadiranjem 995. godine, kao što je već rečeno, dukljanski nadbiskup Ivan se morao spasiti bijegom u Dubrovnik, dok se knez Vladimir morao povući iz svoje prijestonice u Krajini na brdo Oblik (kod mjesta Vladimir, na čijem se vrhu nalaze ostaci utvrđenja), gdje je pružao otpor makedonskoj vojsci. Međutim, da njegov narod ne bi stradao, on se samovoljno predao Samuilu. Bio je zatvoren i utamničen u Prespi. Prema Dukljaninovom pričanju Samuilova kćer Kosara posjećujući zatvor se zaljubila u Vladimira. Samuilo je dozvolio brak između njih dvoje i vratio svome zetu ponovo na upravu Duklju, s tim što je Vladimir morao priznati vrhovnu vlast makedonskog cara.
Poslije vojnog poraza od Vizantije 1014. godine, umro je makedonski car Samuilo. Njegovom smrću dolazi do obrta, odnosno naglog propadanja makedonskog carstva, što je omogućilo knezu Vladimiru da vodi posve samostalnu politiku, čime je stekao faktički nezavisan položaj u odnosu na Makedoniju. Na makedonski prijesto nakon unutardinastičkih borbi dolazi Jovan Vladislav u čiju nemilost pada knez Vladimir, koji biva ubijen na prevaru. Po pogubljenju, Vladimirovo tijelo je kratkotrajno počivalo u Prespi, da bi ga Kosara ubrzo prenijela u crkvu Sv. Marije u Krajini, gdje mu se ujedno nalazio i dvor (curia). Nadbiskup Grgur je u svom djelu zapisao da u crkvi Svete Marije u Krajini (Prečista Krajinska) postoji knjiga dobrih djela i čudesa Vladimirovih, prikazanih po hronološkom redu. Po pričanju Dukljanina, knez Vladimir je pokazao svetačke moći još za života - za njegovu molbu Bog je uništio zmije od kojih mu je vojska stradala, a njegov svetački oreol je naročito bio izražen neposredno poslije njegove smrti: “Da bi Gospod objavio zasluge blaženog mučenika Vladimira, mnogi su ljudi mučeni raznim bolestima, ozdravili, kad su ušli u crkvu i molili se kod njegovog groba”. “Knez Vladimir je u Dukljaninovom djelu više puta nazvan beatus/blaženi, što je prvi stupanj svetosti i tri puta sanctus (sveti). Međutim, ne postoji sačuvan dokument o činu beatifikacije koja je bila u srednjem vijeku u nadležnosti biskupa, kao ni o njegovoj kanonizaciji.” Zbog uništenja, odnosno nestanka srednjovjekovnog arhiva Barske nadbiskupije, nije moguće utvrditi relevantne činjenice o kanonizaciji Sv. Vladimira Dukljanskog, ali pisac “Ljetopisa”, kada daje podatke o svjetovnom i duhovnom životu našeg sveca uporište nalazi u arhivskoj dokumentaciji manastira u Krajini. Na ovu se pretpostavku o autentičnosti izvora, ali i starosti samog djela popa Dukljanina, može nadovezati opservacija N. Banaševića, Ljetopis popa Dukljanina i narodna predanja, Beograd 1971./. Banašević primjećuje da se kod Dukljanina knez Vladimir pričešćuje hljebom i vinom. Takav način pričešćivanja je u katoličkoj crkvi trajao do XII vijeka, a od tada se vrši samo hljebom. “Vladimirovo tijelo je prenijeto u Duklju uz najsvečanije počasti koje crkva priređuje pjevanjem himni i pohvala (cum hymnis et laudibus). Šta su himne i pohvale svjetitelju ako ne podrazumijevaju beatizaciju po rimokatoličkom ritualu? Te himne i pohvale su osnova za Vita Sancti Vladimiri, koje je unijeto u Sclavorum Regnum. Takvom činu morao je lično prisustvovati biskup barske dijaceze.”
Dvije godine poslije Vladimirovog smaknuća (1018) umrla je njegova žena Kosara, koja je takođe sahranjena u crkvi Sv. Marije u Krajini. “Po nekim izvorima, ona je osnovala pri Krajinskom manastiru ženski samostan Collegium sacrum Virginium”, za kojeg B. Gušić u svojoj historijsko-geografskoj studiji smatra da je pripadao benediktinskom redu.

http://montenegrina.net/pages/pages1/religija/povijest_dukljansko_barske_nadbiskupije.htm
 
Уште еднаш пишувам на темава и тоа е. Некој многу се лути тоа што го потенцираме Византискиот карактер на Македонија, но што да правиме кога сме долго време под неа, дали како робови или владетели, неможам да тврдам, можеби и како двете, зависи на кој слој сте припагале и дали сте биле покрстен.

Ќе прикажам неколку артефакти кои постојат и од кои нема бегање, а хартијата трпи и не ја сметам многу за веродостојна.

Дали Св. Софија била средиште на Самуил и Македонија, била, можеби еднаш независна и еднаш под Византија, но Охридската Архиепископија си била афтокефална (независна). кој одлучувал као ќе се украсува ако не самите канони кои ги спроведува црквата. Па така во Св. Софија Охридска се наога долнава плоча која е датирана 10-11 век

slika8.jpg


ја постирав веќе 100 пати овде, ама не гледаат неависимите си блгари. Во десниот ќош горе стои соларен симбол, кои исто така го има и во црквата Св. Пантелеимон која е до 12 век. Детал од плочата доле.

e6e0878_tn.jpg


Повеќето средновековни цркви го имаат соларниот симбол. Значи тој влегол во каноните од тоа време. Наследството си продолжува до ден денешен. Симболот го има на надгробните споеници (а и на безброј други места)

trivecnosti.jpg


За разлика од кај нас, кај самопрогласените словени (блгарите) и нивното славно царство кое направило толку огромно вијание врз нас, симболот на крстовите е МАРО МОРИ АБЕР ДА СЕ НЕМАЛО.

На наша среќа, тие како вазалска држава добиле средства и подршка да ги регистрираат надгробните споменици на блгарите, нели да се види големото им наследство. И така од 1000 надгробни крстови, гореприкажаниот симбол го нема на ниту еден, а велат охридската црква била блгарска, па зарем не важеле истите канони и верувања (ако сите бевме блгари). Студијата нивна за среќа наша е и дигитализирана па може секој сам да се увери во наседството им Охридско де големо.

БЛГАРСКИ НАРОДЕН КРСТ (ако зафрикава линкот, пробајте преку овој http://www.omda.bg/bg_krast/web/kreuz.htm) http://images.google.com/images?hl=en&q=%D0%B1%D0%BB%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BD%20%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82&um=1&ie=UTF-8&sa=N&tab=wi

Значи околу ова не одам подалеку, симболот е присутен од антиката, а и во црквите направени од Јустинијан.

Се разбира симболот постои и низ светот, но ова е повеќе за блгарите, бидејки нели не убедуваат дека Охрид е блгарска црква, а тие кај нив ништо од истата.

Ќе пишам и тука, прво блгарите нека решат кои се и што се, па да знаеме и ние со кого полемизираме и за што. А и ке пропуштев, во нивната студија симболот ке го најдете на еден крст, но замислете, тој крст е од гробиштата на Скопје (хахахахахахах)

symbolofeternitymacedonaw3.jpg
 
Еве го словенот од Добруџа (најдесно)

8559ori_rom_tatar_clip_image002.jpg
 
Религиjа се придобива од црква, не од народ....
A sto e CRKVA?

Vo biblijata pisuva i popot pee:
ne pravi slika od toa,toa...
a site nasi crkvi i manastiri se polni so freski ikoni,krstovi...

popot vika,ne e hristijanski obicaj stavanje predmeti pri pokojnikot za vreme na pogreb,ama site toa go pravime..
zosto?
ZATOA

Crkvata ne padnala od nebo,ja sozdal narodot,toj i ja menuva,prvo site bile pravoslavni,pa se izdvoile katolici,reformisti,kalvinisti, a najdobar primer e angliskiot kral Henri 8,koj rekol:
pu,pu ne vazi (Rim),od denes jas ke si napravam crkva.....

A i vie blagarite,ne ste podolu...
Hanot vi naredi da se pokrstite....
Covecko delo,a ne Bozjo....

A Apostol Pavle imase viduvanje,na son mu se javi...Bozjata Promisla....
 
A sto e CRKVA?



Crkvata ne padnala od nebo,ja sozdal narodot,toj i ja menuva,prvo site bile pravoslavni,pa se izdvoile katolici,reformisti,kalvinisti, a najdobar primer e angliskiot kral Henri 8,koj rekol:
pu,pu ne vazi (Rim),od denes jas ke si napravam crkva.....

Народот е стадо и ништо не создава... Каквото каже овчарот - натам бега стадото. Виж по долу што си писал кој е создал англиканската црква.
 
Аз па ке попрашам може ли некој да ми посочи средновековен документ де Самуил и царството му са споменати како македонски.Барем един.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom