O Pozadinaubistva kralja Aleksandra Karađorđevića jošmisterija
B. Subašić | 26. april 2014. 21:30 | Komentara: 0
Izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja aleksandra 80 godina pod embargom. Objavljivanje izveštaja verovatno bi moglo i danas da proizvede političku štetu, procenjuje Predrag Simić...
O atentatu na kralja Aleksandra, površno posmatrano, poznato je sve. On je razaračem „Dubrovnik“ stigao 9. oktobra 1934. u prvu zvaničnu posetu Francuskoj, velikom ratnom savezniku. Monarha su sačekali ministar spoljnih poslova Luj Bartu, ministar ratne mornarice Pjetri i general Žorž iz Ratnog saveta. Maršal jugoslovenskog dvora Aca Dimitrijević bio je užasnut lošim merama obezbeđenja, o kome je brinula samo lokalna policija, iako su i novine „Pari-midi“ i „Pari -Soar“ na dan kraljevog dolaska pisale o ustaškim teroristima i mogućnosti atantata u Marselju.
Odred motocikala koji je trebao da prati kola s kraljevskom svitom i domaćinima nije se pojavio. Njihovu ulogu su preuzela dva konjička oficira koja su jahali pored vozila i nekoliko konjanika ispred kolone. Kralj Aleksandar, ministar Bartu i general Žorž su smešteni u polovan otvoreni automobil, vlasništvo marsejske policije. Takav model nije korišćen za prevoz zvaničnika još od atentata na francuskog predsendika Karnoa.
Kolona se kretala brzinom pešaka, a razmak između policajaca koji je trebalo da drže masu ljudi na trotoaru bio je 10 metara. Zato je u 4 i 20 na papuču automobila lako skočio atentator i zapucao iz „mauzera“. Po zvaničnoj verziji dva metka pogodila su kralja Aleksandra, jedan Bartua i četiri generala Žorža. Policajci su počeli da pucaju u gomili i ubili su dva posmatrača, a dvojicu ranili. Atentator koga je masa linčovala umro je ne dolazeći svesti. Identifikovan je kao bugarski terorista Vlado Georgijev Černozemski, alijas Veličko Dimitrov Kerin, alijas Vlado Šofer. On je bio terorista VMRO, ali je radio i kao plaćeni ubica, pa su ga angažovale hrvatske ustaše da bude instruktor atentatorske grupe koju je obučavao u Mađarskoj, u logorima Janka Pusta i Nađ Kanjiža.
- Posle ubistva kralja Aleksandra samo je Mađarska zbog podrške ustašama osuđena u Ligi naroda, a ne i Musolinijeva Italija koja ih je takođe podržavala. Verovatno su odnosi s Italijom i razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom. Pariz je između dva rata uvek bio razapet između „svog čeda“ Kraljevine Jugoslavije i Musolinijeve Italije, s kojom je Francuska koketirala računajući da može da je okrene protiv Hitlera -smatra dr Simić.
Italija je bila u permanentnom sukobu s Jugoslavijom, smatrajući da joj pripada cela Dalmacija. Musolini je zato pružio utočište Paveliću i njegovim ustašama. S druge strane, 1934. Musolini je bio u sukobu i s Hitlerom, zbog namere Nemačke da anektira Austriju. Francuska je u tome videla šansu da stvori antinemački savez. Međutim, gubila je podršku kralja Aleksandra koji je počeo da daje izjave da „Jugoslavija nije francuska kolonija“ i da „nijedna odluka u Evropi ne vredi bez Nemačke“.
- Kralj Aleksandar je još 1933. počeo da se okreće ka Nemačkoj. On je „izmislio“ Milana Stojadinovića, koji je kasnije kao predsednik vlade izveo do kraja zaokret ka Berlinu. Zato ne čudi što je lično Herman Gering došao na kraljevu sahranu. Tako da je neizbežna sumnja da je iza atentata stajao Musolini koga je Francuska pokušavala da uvuče u antinemački blok. Putovanje kralja Aleksandra u Francusku bio je poslednji pokušaj da se napravi neki antinemački savez, čiji je inicijator bio ministar Luj Bartu. Postoje čak i sumnje da je Bartu, a ne kralj Aleksandar, bio pravi cilj atentata - kaže dr Simić.
U slučaju Bartuovog ubistva stvari su još nejasnije nego kod jugoslovenskog suverena. Iako su svedoci atentata odavno mrtvi, a izveštaj komisije koja ga je istraživala nedostupan, postoje informacije koje pokazuju manjkavosti zvaničane verzije događaja.
- Veoma je interesantno da je Luj Bartu nije poginuo od hitaca atentatora Černozemskog, već od zalutalog metka žandarma koji su pucali u onom metežu. Svi su bili zauzeti oko kralja i zaboravili na Bartua, starog čoveka, koji je iskrvario i umro. To mi je pričao Bartuov sin koga sam upoznao u Francuskoj - navodi dr Simić.
Sagovornik „Novosti“ podseća da je Luj Bartu došao na čelo frncuskog ministarstva spoljnih poslova nekoliko meseci pre atentata, u februaru 1934, a pošto je video opasnost od obnavljanja nemačkog militarizma odmah je počeo da radi na stvaranju sistema antinemačkog evropskog sistema bezbednosti, u kome je trebalo da budu i Jugoslavija i Musolinijeva Italija, koja je pomagala Pavelićeve ustaše...
