Русија - смена во надворешната политика?

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.260
Поени од реакции
29.742


 
Член од
16 декември 2009
Мислења
1.317
Поени од реакции
1.159
Полека Русија се врати во Африка,од Египет Либија и Алжир преку Централно Афричка Република,Мадагаскар сега Судан па се до односите со Јужна Африка во клубот БРИКС.
Бродоградилиштата за руската морнарица работат во три смени(четврта смена има)за да се одговори на задачите на врховниот командант.
Во Битката за Артикот,Русија има засега огромна предност и со наредните чекори таа предност само ќе се зголемува.
Битката за Пацифичкиот регион само што се разгорува и тука има доста големи и важни играчи,но позициите на Русија се одлични засега само на северен Пацифик но полека тоа ќе се шири надоле.
Централна и Јужна Америка како зона на интерес на Руската империја се враќаат во жижа на руските надворешнополитички приоритети.
Едноставно департманите во руското министерство за надворешни работи се вратија во полн обем,сето тоа ќе го поткрепува руската морнарица,со цел заштита на глобалните руски интереси секаде по светот.
 
Член од
22 јули 2011
Мислења
1.010
Поени од реакции
1.129
Полека Русија се врати во Африка,од Египет Либија и Алжир преку Централно Афричка Република,Мадагаскар сега Судан па се до односите со Јужна Африка во клубот БРИКС.
Бродоградилиштата за руската морнарица работат во три смени(четврта смена има)за да се одговори на задачите на врховниот командант.
Во Битката за Артикот,Русија има засега огромна предност и со наредните чекори таа предност само ќе се зголемува.
Битката за Пацифичкиот регион само што се разгорува и тука има доста големи и важни играчи,но позициите на Русија се одлични засега само на северен Пацифик но полека тоа ќе се шири надоле.
Централна и Јужна Америка како зона на интерес на Руската империја се враќаат во жижа на руските надворешнополитички приоритети.
Едноставно департманите во руското министерство за надворешни работи се вратија во полн обем,сето тоа ќе го поткрепува руската морнарица,со цел заштита на глобалните руски интереси секаде по светот.

Ти си поезија на форумот, ова го напишав пред 2 недели, и пак го пишувам.
Само напред со поезијата. ;)
 
Член од
24 април 2008
Мислења
10.483
Поени од реакции
11.539
Полека Русија се врати во Африка,од Египет Либија и Алжир преку Централно Афричка Република,Мадагаскар сега Судан па се до односите со Јужна Африка во клубот БРИКС.
Бродоградилиштата за руската морнарица работат во три смени(четврта смена има)за да се одговори на задачите на врховниот командант.
Во Битката за Артикот,Русија има засега огромна предност и со наредните чекори таа предност само ќе се зголемува.
Битката за Пацифичкиот регион само што се разгорува и тука има доста големи и важни играчи,но позициите на Русија се одлични засега само на северен Пацифик но полека тоа ќе се шири надоле.
Централна и Јужна Америка како зона на интерес на Руската империја се враќаат во жижа на руските надворешнополитички приоритети.
Едноставно департманите во руското министерство за надворешни работи се вратија во полн обем,сето тоа ќе го поткрепува руската морнарица,со цел заштита на глобалните руски интереси секаде по светот.
Ти си поезија на форумот, ова го напишав пред 2 недели, и пак го пишувам.
Само напред со поезијата. ;)
Дајте малку реализам во поезијата, намалете со романтизмот.

Цел ЕДЕН носач на авиони има државата чии што бродоградилишта работат во три активни смени и со четврта неактивна смена, а и тој еден носач на авиони што го имаат се шлепа врз балони - фигуративно, не буквално, иако не е баш далеку од вистината.

Што ќе шетаат низ Централна Америка и низ Јужна Америка, конзерви со руски кавијар во кајчиња ?

Убаво ако навистина го шират своето поморско присуство низ светот, но не е доволно само да го поставиш знамето, а да немаш што да понудиш, тоа го имаме и во Скопјево од другата страна на Калето која гледа кон Скопска Црна Гора - немакедонски знамиња колку ти душа сака и ништо друго.

На крајот на краиштата, Лав Николајевич Толстој бил реалист кој пишувал за ужасните услови во кои живеело населението во Русија, додека последниот руски цар Николај Втори Романов бил романтичар кој наместо да се занимава со вистинските проблеми на народот, се занимавал со нарачување на златни Фаберже јајца за да избега од суровата реалност во која живеело населението во Русија на почетокот на 20-от век.

Еден од овие двајца станал идол и пример за револуцинерните движења во Русија чии што активности резултирале со револуција во 1917 година, а не бил романтичар.
 
Последно уредено:

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.260
Поени од реакции
29.742
Тешки забегувања, и забегувања во офтопик и забегувања во глупост.

Мало појаснување: Базата во Судан ќе биде сервисна база. Целта е руските бродови да не мора да се враќаат до Крим во Црно Море само за да бидат сервисирани. Русија со години има договор со Судан за користење на нивните пристаништа, сега само ја продлабочуваат соработката. Кина исто отвара поморска база со слична намена во комшии, во Џибути. Ништо невообичаено ниту за паѓање во несвест.

Ај сега бидете љубезни па намалете со Фаберже, Толстој, кавијар, и слични неповрзани офтопици.
 

Björn

Does Your Mother Know?
Член од
14 август 2006
Мислења
43.223
Поени од реакции
78.804
Во Џибути имаат неколку земји бази, меѓу кои и Јапан.
 

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.260
Поени од реакции
29.742
Паметно, зошто да не профитираат ако можат.
 
Член од
16 декември 2009
Мислења
1.317
Поени од реакции
1.159
Дајте малку реализам во поезијата, намалете со романтизмот.

Цел ЕДЕН носач на авиони има државата чии што бродоградилишта работат во три активни смени и со четврта неактивна смена, а и тој еден носач на авиони што го имаат се шлепа врз балони - фигуративно, не буквално, иако не е баш далеку од вистината.

Што ќе шетаат низ Централна Америка и низ Јужна Америка, конзерви со руски кавијар во кајчиња ?

Убаво ако навистина го шират своето поморско присуство низ светот, но не е доволно само да го поставиш знамето, а да немаш што да понудиш, тоа го имаме и во Скопјево од другата страна на Калето која гледа кон Скопска Црна Гора - немакедонски знамиња колку ти душа сака и ништо друго.

На крајот на краиштата, Лав Николајевич Толстој бил реалист кој пишувал за ужасните услови во кои живеело населението во Русија, додека последниот руски цар Николај Втори Романов бил романтичар кој наместо да се занимава со вистинските проблеми на народот, се занимавал со нарачување на златни Фаберже јајца за да избега од суровата реалност во која живеело населението во Русија на почетокот на 20-от век.

Еден од овие двајца станал идол и пример за револуцинерните движења во Русија чии што активности резултирале со револуција во 1917 година, а не бил романтичар.
Ако добро ја разбрав поентата на постот е во реалноста.
Еве нешто за тоа.
Русија во моментов има во бродоградилиштата 5 стратешки нуклеарни подморници од класата Бореј.има најмалку 4 повеќенаменски нуклеарни подморници од класата Јасен, се се тоа во различна фаза на изградба,има во моментов во шелфовите 10-тина дизел подморници од модернизираната везија на класата Кило(најтивките подморници на светот),разарачи од класата Лидер има најмалку 6 од 11 кои се во различна фаза на иградба,буксири има 10 тина во бродоградилиштата,се модернизираат и ќе се модернизираат сите крстарици на руската флота со најновите типови на ракети,Белготод најголемата подморница на светот која ќе го носи Посејдон ја прими руската морнарица во служба а се градат уште најмалку 4 од таа класа.руската морнарица го доби и најголемиот нуклеарен мразокршач на светот а се во различна фаза на изградба уште 5 такви,се градат 2+2 носачи на хеликоптери и воедно и големи десантни бродови кои не ги испорача Франција. почна производството на Екраноплани,се градат на десетина помошни бродови за логистика на руската морнарица.......
Присуството на руската морнарица во светските океани е неколкукратно зголемено во период од 10 години.
Изградбата на носачи на авиони е доктринарно прашање кое во последниве 70 години е предмет на полемика на руските адмирали кои се поделени по тоа прашање.
Има Русија концепт на ултрамодерен носач на авиони Штурм кој нема засега добиено зелено светло за изградба од доктринари причини.
За Русија е најважно да може да ги растера евентуалните нејзини стратешки пртивници кој би се замешале во некој евентуален судир каде и да е.
Тоа Русија може ефикасно да го направи уништувајќи било каква авионосна група со средствата со кој располага руската морнарица.
Тоа се покажа во Сирискиот конфликт кога тргнаа две авионсни групи кон источен Медитеран кои руската морнарица успешни ги неутрализира,како предмет на застрашување заради избоксување на политички отстапки.
Занчи ако имаат земја сојузник во било кој регион на светот тие ќе можат да го заштитат својот сојузник од мешањето на другата супер сила во внатрешните работи по пат на сила и закани.
Тоа Русија го покажа во Венецуела.
Во оваа фаза тоа е главната цел на руската морнарица и тоа успешно се спроведува.Наредната фаза која веќе отпочна е создавање на бази за брза поефтина,и проекција на сила која ќе добие и копненеа и воздушна компонента.
Тоа е реалноста.
Толстој и Романови и нивната природа како реалисти и нереалисти се сосема друга тема,која е далеку од модерното време иако е проткаена во руската душа и разум.
 
Член од
14 ноември 2013
Мислења
6.309
Поени од реакции
19.661
Ова мислам дека е одличен текст со кој целосно се согласувам и делам мислење и сметам дека е наајреалниот приказ на Русија во 21 век за разлика од двете екстреми кои гласат Русија е суперсила или Русија ќе се распадне за 7 минути.


Russia’s recent behavior in the former Soviet space has surprised people in Europe and America as appearing too timid and passive. The template that a lot of Western observers have been operating from since 2014 is that of an aggressive Kremlin dependent for regime stability on a constant supply of new “Crimeas”: Donbas, Syria, Libya, and so on. Now the picture has abruptly changed, and the Kremlin that looked threatening only a few months ago appears weak, challenged, and indecisive. Contrasting views of Russia’s foreign policy are nothing new, of course, and have historically led to wrong conclusions about what the country might or might not do. The actual situation is more nuanced, just as the developments around the second Karabakh war suggest.

Reconquista Canceled

Take the idea of an aggressive Kremlin bent on reconquering the lands lost in the downfall of the Soviet Union. In fact, Moscow’s policies in Ukraine in 2014 were essentially a reaction to the surprise ouster of President Viktor Yanukovych in the Maidan protests. There was no plan for reconquest. Crimea was seized for strategic reasons as the main base of the Black Sea Fleet and incorporated into Russia as an opportunity not to be missed. The mirage of Novorossiya—the Russian-speaking southeastern part of Ukraine escaping, with Moscow’s support, from Kyiv’s rule—appeared only briefly; Donbas was an improvisation gone awry; and even carving a land bridge to Crimea, never mind a march on Kyiv—both undoubtedly advocated for by some in Moscow—were never attempted. That said, the Baltic states and Poland were about as safe—or unsafe—after Crimea as they were before it.

Of course, Crimea’s return to Russia was widely celebrated in the country, but as much for the fact itself—“correcting [Soviet leader Nikita] Khrushchev’s injustice” of transferring the peninsula to the Soviet Ukrainian republic—as for the fact that, as if by miracle, it happened peacefully, literally without a shot being fired, and—legalism aside—in accordance with the wishes of the vast majority of the local population. The so-called Crimea majority—80 percent of the Russian people—on which the Kremlin and President Vladimir Putin personally could rely for a few years after 2014—came in very useful in domestic politics. The fact is, however, that the powers that be made full use of the effect of Crimea, not that the entire Crimea operation and the subsequent one in Syria were designed to buy popular support.

Russia is an autocracy. On the most important issues there is just one decider. Foreign and security policy is Putin’s private domain. This doesn’t mean, however, that his decisions are completely arbitrary. Russia’s operation in Syria was undertaken in such a way as not to create parallels in the popular mind with the tragic experience of the war in Afghanistan, which resulted in 14,000 Soviet deaths. So a U.S.-style air force-cum-navy engagement was ordered, with local and regional allies fighting on the ground. Russian battlefield involvement in Libya has been assigned to a private company: essentially, soldiers of fortune. Putin’s actions may be putting others off balance, but the risks he has been taking are calculated. Expecting him to be on an interventionist spree just to keep himself in place was at best a gross misunderstanding of the realities and constraints. So much for imperialist nostalgia.

Russia’s Loss of Dominance Is Yesterday’s News

Second, the news of Russia’s loss of influence in the post-Soviet space is very dated. The Baltic states have been in NATO for sixteen years; Ukraine has been pro-Western and anti-Russian since the Maidan revolution; so has Georgia, only for a decade longer; Moldova is torn in both directions, but leaning more toward the West; Azerbaijan is closely allied with Turkey; Uzbekistan is vociferously independent; and Turkmenistan is reclusive, shunning foreign connections. That leaves only Armenia, Belarus, Kazakhstan, Kyrgyzstan, and Tajikistan—five out of fourteen ex-republics—as Moscow’s formal allies and partners. In many of those countries, however, particularly in Central Asia, China has long been a major outside player.

Moreover, since gaining independence from Moscow, all of Russia’s nominal allies have been pursuing what they proudly call multi-vector foreign policies. The Collective Security Treaty Organization that Moscow leads is an alliance in name only. There is no defense integration and only very light coordination. The allies do not always support Moscow in UN voting, and—very tellingly—none of them have recognized Crimea as part of Russia. They have no wish to get involved in the U.S.-Russia confrontation, so as not to be slapped with U.S./EU sanctions. As for the Eurasian Economic Union, it is little more than a customs arrangement, and many of its member states do as much or more business with China than with Russia. In cultural terms, in the last three decades Russian has been losing out there to the local languages and English.

All by Itself

Does this all mean that Russia is being diminished in its neighborhood, even as it seeks to project its influence farther abroad? Is it also a sign that it is getting weaker as an international player? The answer is that Russia is painfully adapting to the rapidly changing environment. Eight years ago, in my book Post-Imperium, I argued that Russia was leaving its historical empire behind. At a time when Putin had announced his vision of a full-fledged Moscow-led Eurasian Union that would include Ukraine, and Dmitry Medvedev was talking about a sphere of Russia’s privileged interests in the former USSR, this seemed counterintuitive. Hillary Clinton, then U.S. secretary of state, was sternly warning against attempts to restore the Soviet Union under a different name.

However, the historic trend was not reversed. At the turn of the 2010s, the empire was still very much at the back of many people’s minds, but certainly even then it was more of a memory of the past than a realistic vision of the future. A decade on, with the experience of Ukraine and also Belarus under its belt, Russia, I would argue, has turned post-post-imperial: one step farther removed from the historical pattern. It is getting used to being just Russia. Moreover, Russia is embracing its loneliness as a chance to start looking after its own interests and needs, something it neglected in the past in the name of an ideological mission, geopolitical concerns, or one-sided commitments built on kinship or religious links. This is a new model of behavior.

Alliances, Ltd.

Russia has discovered that it doesn’t have allies who would stand by it in its hour of need, but it has also found out that it doesn’t really need allies to defend itself against adversaries. In Eastern Europe, of course, Belarusian territory separates the heart of Russia from NATO territory, but the scenario of a massive overland invasion along the lines of Napoleon’s or Hitler’s incursions is very far-fetched today. The United States is a formidable adversary, but the basic stability of the U.S.-Russia relationship is assured by deterrence, which requires above all that Moscow maintain credible nuclear capabilities that deny the Pentagon any chance of winning a war against Russia. Stability in Europe may be potentially challenged in the future by U.S. INF deployments, but these will undoubtedly be parried by asymmetrical countermoves that create a similar level of threat for the United States.

In the South Caucasus, Russia’s military presence is limited to land-locked Armenia, but its solitary base there has served the only purpose of protecting Armenia from a Turkish invasion. Moscow never committed itself to defending Armenian positions in the disputed Nagorno-Karabakh region, which Russia has always legally recognized as part of Azerbaijan and where it sought to mediate between the two sides. For its part, the Armenian leadership under Prime Minister Nikol Pashinyan had since 2018 been distancing itself from Russia and reaching out to the West.

The Azeri victory in the second Karabakh war with the Armenians in November 2020 has ushered in a new regional order. Russia was able to negotiate a truce between the warring parties. It has also expanded its military presence in the Caucasus by becoming the sole peacekeeper between Armenia and Azerbaijan. However, the war has not only highlighted Turkey’s role in the region as a very close ally of victorious Azerbaijan. Moscow has had to legitimize that role by accepting Ankara’s participation, alongside Russia, in the monitoring mechanism for Karabakh.

With U.S. influence in a commanding position in Tbilisi, and Turkish influence and prestige standing very high in Baku, Russia faces an uncertain political future in Armenia, its defeated nominal ally. Moscow is learning to see the region, which used to be part of the Soviet state, and before that of the Russian empire, not from a position of regional dominance, now gone, but through the prism of its vital interest of maintaining stability in its own Northern Caucasus borderland. Vis-à-vis Georgia, the border is protected by Russian military outposts in Abkhazia and South Ossetia. Vis-à-vis Azerbaijan, a degree of cooperation with Baku is required.

This doesn’t mean that all alliances are useless. In Central Asia, Russia keeps air and army bases in Kyrgyzstan and Tajikistan which provide for a forward presence with an eye to Afghanistan. With the impending final withdrawal of U.S. forces, Russia needs to be ready for an upsurge of radicalism and extremism in Afghanistan, which might again become a haven for transnational jihadis. With the enormous territory of Kazakhstan separating—and shielding—Russia from the areas of turbulence down south, Russia needs both outposts of its own and logistical support from its allies. The stability of Kazakhstan itself, which is going through a political transition, is of the utmost importance to Russia, but Nur-Sultan, while generally friendly and cooperative toward Moscow, pursues an independent course in domestic and foreign affairs.

Vanishing Space

The dynamic of separation within the former Soviet/imperial space runs very deep. With changing generations, Ukraine is increasingly seen as a big, if presently troubled, neighbor full of virulently anti-Russian elements. In the Russian public mind, particularly among younger people, it is fast becoming a foreign country. For those who care about traditional symbols, the birthplace of the Russian state has been conveniently transferred in the official history narrative from “Kiev, the mother of Russian cities,” to Novgorod in Russia, the Vikings’ first stronghold and operations base. Even the “official” place of Russia’s baptism has been moved from Kyiv (as it is now transcribed), where Prince Vladimir ordered the townsfolk baptized in the River Dnieper, to Khersones on the outskirts of Sevastopol in Crimea, where Prince Vladimir himself was baptized in the Black Sea.

Georgia may still attract Russian tourists and its wines are back on the Russian market after being banned for several years, but in both categories, it is far behind its competitors. Russians today get most of their knowledge of the other former Soviet republics, from Armenia and Azerbaijan to Uzbekistan and Tajikistan, from those who come to seek work in Russia. There is virtually no desire to go back themselves and try to reassemble the empire. The reason is simple: the Russian empire, and particularly the Soviet Union, used to buy the loyalty of the borderland regions using the resources of the ethnically Russian core. Today, Russia’s per capita GDP is 2.5 times that in Ukraine and 50 percent higher than in Belarus. Thus, the idea of the former Soviet Union is following in the footsteps of the Soviet Union itself: it is disappearing.

Lessons Learned

The three crises that have almost simultaneously broken out in Belarus; the Nagorno-Karabakh region disputed by Armenia and Azerbaijan; and Kyrgyzstan, where popular protests recently toppled the ruling regime, have demonstrated Russia’s maturing approach to its neighborhood. Some of Moscow’s new rules include:

Russia first: Russia’s principal interest in the world is Russia itself. As Putin mentioned in connection with a different subject: we are not interested in a world without Russia. Faced with the war in Nagorno-Karabakh, Russia preferred to maintain stability at home, given the existence of large Armenian and Azeri diasporas in Russia (2 million strong each); to keep an important relationship with Azerbaijan intact; and to avoid a collision with regional power Turkey. By involving itself in the war on the side of its nominal ally Armenia, it would have lost all of the above. Russia did send forces to Karabakh, but as peacekeepers between the two sides.

The former Soviet Union doesn’t exist: As far as Moscow is concerned, all the countries that emerged from the ex-Soviet republics are on their own. To Russia, thirty years after the breakup of the USSR, they are all foreign states; emotions are kept apart from politics: there are no special attachments, and no free discounts. Each bilateral relationship will be judged on its own merits.

Bilateral relations with allies are becoming less dependent on personalities: In the context of recent elections in allied nations, Moscow has indicated that it is not tied to any particular leader, be it Belarus’s Lukashenko or Kyrgyzstan’s toppled Sooronbay Jeenbekov. This was already evident from the two previous Kyrgyz revolutions (2005 and 2010) and the 2018 street protests in Yerevan that overthrew the leadership in Armenia, and had long been the attitude regarding tumultuous local practices in Abkhazia and South Ossetia. Russia primarily cares about its own interests in the countries concerned and focuses on protecting those.

Commitments are not open-ended and are always reciprocal: As Moscow has demonstrated in the crisis in Nagorno-Karabakh, Russia will do what it is formally obligated to do, but no more. Russia sent similar messages during the acute phase of the Belarus crisis. It will also insist on its allies being more loyal in order to deserve Moscow’s support. If an ally engages in a “multi-vector” foreign policy, they should expect a similar attitude from Russia.

These new rules did not just suddenly appear in Moscow; they are the product of at least a decades-long process that has seen many Kremlin ambitions severely curtailed and many plans nixed. The Russian Federation is learning to mind its limitations and to match its ends to means; to repel and repress residual nostalgia; and to think straight, putting issues before personalities, and staying focused on its own interests. This doesn’t suggest that Russia is withdrawing into itself or is ready to make concessions to others. It simply means that its modus operandi in the neighborhood is changing, and its posture across Eurasia is being reconfigured, leaving the empire farther and farther behind.

TL/DR : Русија е во повлекување на светската сцена насекаде, вклучително и во нејзиниот двор. Држави од екс-СССР одамна имаат избрано друг пат како Балтикот, Украина, Узбекистан, Грузија и други партнери како Европа/САД, Турција, неутралност; останатите сојузници и пријатели како Белорусија, Киргистан, Ерменија се воглавно сојузници само на збор и си тераат нивни политики неретко спротиставени на Москва. ЦСТО и Евроазиската Унија се сојузи само на хартија поради тоа што сојузниците одбиваат поголема интеграција а Русија одбива да ја купува нивната лојалност со свои пари.

Како резултат на тоа Русите ги сметаат сите земји од поранешната Империја како независни странски земји и ќе се однесува со нив како што тие ќе се однесуваат со РФ, доколку тие водат "мултивекторска" политика кон РФ, РФ ќе води иста таква политика кон нив. Новите принципи/правила во Москва се Русија прва, најважно е инвестирањето и развојот во Русија и нејзините региони додека во соседството најважно е стабилност, соработка и по потреба блокирање на вмешувањето од трети страни каде што е можно.

*Делови се скратени поради лимитација.
 
Член од
23 ноември 2011
Мислења
14.322
Поени од реакции
32.862
Мое скромно мислење за Руската полтика, вклучително со последната авантура во Нагорно-Карабах е дека со својата агресивност русите ги оттуѓуваат соседите и ствараат непријателска атмосфера која ќе трае со децении, а добивката од тоа е минимална.

По војната со Грузија, ги добија тие две непризнаети државичиња, ама затоа ги нарушија односите со Грузија за долг период, исто и со Ерменија сега. Крим ептен скапо го платија, што со санкциите, што со расипување на односите со Укранина и нема шанси долг период да имаат влијание на цела Украина, им останува локалната хегемонија над одметнатите региони. Со Белорусија ако продолжат агресивно да инсистираат да унијата меѓу двете земји стане реална и Лукашенско целосно да го предаде суверенитетот на неговата земја на Москва, исто ќе си направат штета ненадоместлива со децении. Азербеџан многу повеќе ќе сака блиски односи со Турција него ли со Русија.

Балтикот, Финска одамна се вон нивната сфера на влијание, што значи сите соседи на западните и јужните граници им се или непријателски настроени или тотално вон домет за политичка манифестација на моќ.

Им остануваат колку-толку земјите од централна азија, каде пак немаат ништо заедничко, муслимански земји, етничко различни, а кои дел ако не грешам имаат и амерички бази на своја територија.
 

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.260
Поени од реакции
29.742
Мислам дека постои целосна дисконекција со реалноста, кога се тврди дека „Русија ги отуѓила“ Грузија и Украина... Риалити чек: Во набројаните држави власта беше сменета со обоена револуција, по што новите власти почнаа со исклучително анти-руска политика. @Bateman aко макар површно си следел што се случуваше со Украина, и со Грузија, не може да не го знаеш ова. Тие држави беа отуѓени од Русија пред Русија воопшто да има шанса да ги оттуѓи. И сето тоа се лесно проверливи факти кои секој (што некако не го знае ова) може за неколку секунди да ги провери.

Ситуацијата со Ерменија не беше многу различна, со тоа што и таму власта почна да флертува со Западот, да преговара за влез во НАТО, за влез во ЕУ.

Не знам во кој универзум, било која држава на местото на Русија, може да се очекува да оди против сопствените интереси и да се жртвува за бивш сојузник кој им го свртил грбот. Дајте еден пример од историјата кога САД направиле такво нешто.


Најпосле целата таа приказна дека Русија која им врти грб на сојузниците, може да се гледа и обратно.
Но изгледа дека на некои од вас ви одговара да ја игнорирате улогата на САД и ЕУ (и нивните ветувања, и неисполнетите обврски).

- САД и ЕУ и ветуваа на Украина сѐ и сешто (сојузништво, членство, итн), но на крај целата „помош“ се сведе на „остри зборови“ кој Русија. Украина го загуби Крим, може да се каже и Донбас, и претрпи и сеуште трпи голема економска штета од прекинот на соработката со Русија и со Евроазиската Унија.
- Грузија, истото важи и за нив. Прстот во анус, и минус од Абказија и Осетија.
- Ерменија, итн, итн.


TL/DR : Русија е во повлекување на светската сцена насекаде, вклучително и во нејзиниот двор.
Тоа може да е твој личен заклучок. Јас мислам (барем овој цитираниот дел) дека заклучокот ти е изваден од контекст. Текстот има друга теза, и се содржи во следниве кратки извадоци:

- Russia first: Russia’s principal interest in the world is Russia itself.

- The former Soviet Union doesn’t exist: As far as Moscow is concerned, all the countries that emerged from the ex-Soviet republics are on their own. To Russia, thirty years after the breakup of the USSR, they are all foreign states; emotions are kept apart from politics: there are no special attachments, and no free discounts. Each bilateral relationship will be judged on its own merits.

- Commitments are not open-ended and are always reciprocal: As Moscow has demonstrated in the crisis in Nagorno-Karabakh, Russia will do what it is formally obligated to do, but no more. Russia sent similar messages during the acute phase of the Belarus crisis. It will also insist on its allies being more loyal in order to deserve Moscow’s support.
If an ally engages in a “multi-vector” foreign policy, they should expect a similar attitude from Russia.


Со посебен акцент на подвлеченото. За танго требаат двајца, а кој седи на две столчиња може и да падне.
Како што видовме и со примерот на Ерменија, во Нагорно Карабах.
 
Член од
23 ноември 2011
Мислења
14.322
Поени од реакции
32.862
@Vanlok , точно е тоа за Украниа, меѓутоа наместо Русија да се обиде наредниот претседател пак да биде проруски, тие подржуваат сепаратизам, им анексираат дел од територијата, и како утре, на некои наредни избори, проруски претседател ќе ги бара гласовите од сите украинци
 

Human

Explorer
Член од
10 октомври 2009
Мислења
12.043
Поени од реакции
4.698
Мое скромно мислење за Руската полтика, вклучително со последната авантура во Нагорно-Карабах е дека со својата агресивност русите ги оттуѓуваат соседите и ствараат непријателска атмосфера која ќе трае со децении, а добивката од тоа е минимална.

По војната со Грузија, ги добија тие две непризнаети државичиња, ама затоа ги нарушија односите со Грузија за долг период, исто и со Ерменија сега. Крим ептен скапо го платија, што со санкциите, што со расипување на односите со Укранина и нема шанси долг период да имаат влијание на цела Украина, им останува локалната хегемонија над одметнатите региони. Со Белорусија ако продолжат агресивно да инсистираат да унијата меѓу двете земји стане реална и Лукашенско целосно да го предаде суверенитетот на неговата земја на Москва, исто ќе си направат штета ненадоместлива со децении. Азербеџан многу повеќе ќе сака блиски односи со Турција него ли со Русија.

Балтикот, Финска одамна се вон нивната сфера на влијание, што значи сите соседи на западните и јужните граници им се или непријателски настроени или тотално вон домет за политичка манифестација на моќ.

Им остануваат колку-толку земјите од централна азија, каде пак немаат ништо заедничко, муслимански земји, етничко различни, а кои дел ако не грешам имаат и амерички бази на своја територија.
Пред да им се случат војните на тие земји тие веќе беа во процес на оттуѓување со процесот на приклучување на тие земји кон НАТО или воопшто кон поголема воена соработка пред се со САД. Русија само реагираше соодветно за на нејзини граници да не се најдат Американски војски, како во Балтичките земји.
Економската соработка е горе долу истата без разлика на власта.

Голем број од земјите и народите кои беа во склоп на СССР, а претходно во склоп на империјалистичка Русија и тогаш и сега сакаат да имаат контрола над самите себе, впрочем како и сите земји кои некогаш биле под контрола или влијание на други без разлика дали тоа е Русија, Британија или Холандија. Ниту империјалистичка Русија, Британија или СССР биле природни држави. Настрана вмешаноста на Америка, сите земји или народи имаат сопствен интерес.
Реакцијата на Русија конкретно врз земјите што ги наброја, е само одговор на акцијата на Америка во обид едните или другите да ја наметнат својата волја, нешто многу слично како пред еден-два векови само со различни методи.
 
Член од
14 ноември 2013
Мислења
6.309
Поени од реакции
19.661
Мислам дека постои целосна дисконекција со реалноста, кога се тврди дека „Русија ги отуѓила“ Грузија и Украина... Риалити чек: Во набројаните држави власта беше сменета со обоена револуција, по што новите власти почнаа со исклучително анти-руска политика. @Bateman aко макар површно си следел што се случуваше со Украина, и со Грузија, не може да не го знаеш ова. Тие држави беа отуѓени од Русија пред Русија воопшто да има шанса да ги оттуѓи. И сето тоа се лесно проверливи факти кои секој (што некако не го знае ова) може за неколку секунди да ги провери.

Ситуацијата со Ерменија не беше многу различна, со тоа што и таму власта почна да флертува со Западот, да преговара за влез во НАТО, за влез во ЕУ.

Не знам во кој универзум, било која држава на местото на Русија, може да се очекува да оди против сопствените интереси и да се жртвува за бивш сојузник кој им го свртил грбот. Дајте еден пример од историјата кога САД направиле такво нешто.


Најпосле целата таа приказна дека Русија која им врти грб на сојузниците, може да се гледа и обратно.
Но изгледа дека на некои од вас ви одговара да ја игнорирате улогата на САД и ЕУ (и нивните ветувања, и неисполнетите обврски).

- САД и ЕУ и ветуваа на Украина сѐ и сешто (сојузништво, членство, итн), но на крај целата „помош“ се сведе на „остри зборови“ кој Русија. Украина го загуби Крим, може да се каже и Донбас, и претрпи и сеуште трпи голема економска штета од прекинот на соработката со Русија и со Евроазиската Унија.
- Грузија, истото важи и за нив. Прстот во анус, и минус од Абказија и Осетија.
- Ерменија, итн, итн.



Тоа може да е твој личен заклучок. Јас мислам (барем овој цитираниот дел) дека заклучокот ти е изваден од контекст. Текстот има друга теза, и се содржи во следниве кратки извадоци:

- Russia first: Russia’s principal interest in the world is Russia itself.

- The former Soviet Union doesn’t exist: As far as Moscow is concerned, all the countries that emerged from the ex-Soviet republics are on their own. To Russia, thirty years after the breakup of the USSR, they are all foreign states; emotions are kept apart from politics: there are no special attachments, and no free discounts. Each bilateral relationship will be judged on its own merits.

- Commitments are not open-ended and are always reciprocal: As Moscow has demonstrated in the crisis in Nagorno-Karabakh, Russia will do what it is formally obligated to do, but no more. Russia sent similar messages during the acute phase of the Belarus crisis. It will also insist on its allies being more loyal in order to deserve Moscow’s support.
If an ally engages in a “multi-vector” foreign policy, they should expect a similar attitude from Russia.


Со посебен акцент на подвлеченото. За танго требаат двајца, а кој седи на две столчиња може и да падне.
Како што видовме и со примерот на Ерменија, во Нагорно Карабах.
Во ред, лошо се имам изразено. Под повлекување мислев дека нема да интервенираат или пак да се борат за лабилни сојузници и блиски држави туку ќе си го гледаат исклучиво нивниот интерес.

Мое скромно мислење за Руската полтика, вклучително со последната авантура во Нагорно-Карабах е дека со својата агресивност русите ги оттуѓуваат соседите и ствараат непријателска атмосфера која ќе трае со децении, а добивката од тоа е минимална.

По војната со Грузија, ги добија тие две непризнаети државичиња, ама затоа ги нарушија односите со Грузија за долг период, исто и со Ерменија сега. Крим ептен скапо го платија, што со санкциите, што со расипување на односите со Укранина и нема шанси долг период да имаат влијание на цела Украина, им останува локалната хегемонија над одметнатите региони. Со Белорусија ако продолжат агресивно да инсистираат да унијата меѓу двете земји стане реална и Лукашенско целосно да го предаде суверенитетот на неговата земја на Москва, исто ќе си направат штета ненадоместлива со децении. Азербеџан многу повеќе ќе сака блиски односи со Турција него ли со Русија.

Балтикот, Финска одамна се вон нивната сфера на влијание, што значи сите соседи на западните и јужните граници им се или непријателски настроени или тотално вон домет за политичка манифестација на моќ.

Им остануваат колку-толку земјите од централна азија, каде пак немаат ништо заедничко, муслимански земји, етничко различни, а кои дел ако не грешам имаат и амерички бази на своја територија.
САД немаат бази во Централна Азија.
 

Kajgana Shop

На врв Bottom