Македонска поезија

OBDN

Ходајучи Вујаклија
Член од
25 јули 2005
Мислења
1.456
Поени од реакции
32
Македонија

Анте Поповски

Еве ја таа проста земја од дволичен камен
и сонце
децата уште незаодени каде откопуваат
лобањи

По градините.
Еве ја таа змеја од пајажина и од води
Мудро слободата кај што ги запишува селските
имиња

Место икони по црквите
И каде летото како судбина
Трае до последниот востанат.
Еве ја таа проста земја од заморено дишење
и од молк


Низ која времето одминува и пак се враќа
Со неа да го сподели лажното траење.
О, еве ја таа проста земја од грч и од чекање
Што ги научи и ѕвездите да шепотат на
македонски

А никој не ја знае.
 
Член од
30 април 2005
Мислења
361
Поени од реакции
21
Петре М. Андреевски
------------------------------------------------

Песна за нејзината песна

Немаше земја кај што не ја сретнав неа,
оти без неа бев никој и никој не ме познаваше.
По нејзината воздишка го запомнував воздухот
за да можам да ја стигнам, незабележан од никого,
но таа беше побрза од сите небесни светлини,
зашто секаде сама си го осветлуваше патот.
Објаснувајќи ја како семир во купечко јаболко,
главата ми ce полнеше со запаливи течности,
бели и црвени дождови капеа од овошките,
житата и шумите ја следеа во групни походи
и cи околу неа ја добиваше нејзината форма.
Кај што јас влегував, таа излегуваше
и од отворите ја мразев само нивната празнина.
Me рануваше како невеста, ме целеше како сестра
блажената ноќ што ја открив во неа.
Бев првиот иследувач на таа топла темница
неисцрпна како ѕвездите и бесцените камења
кои вечно ce празнат, a никако да ce потрошат.
(Каков страв ce пребра во допирот со таа кожа
што болскаше и заоблуваше како свртено вретено.)
Огнот и водата добиваа паралелна брзина
и во збирот љубовен постојано ce одземаа.
Cи што ce уништуваше беше заради неа
и cи што ce обновуваше беше заради неа.
Така светот ce делеше на видлив и невидлив,
на неослободени земји и на земји во развој,
но немаше земја кај што не ја сретнав неа.


Песна за мојата песна

Отспрегни ce машки ветру, мој личен телалу,
надлетајте го својот глас птицо и грмотевицо,
бидете редачки мои мачни посестрими
и искрај в краја пренесете ја песната за мојата песна:
За таа топола меѓу две пустини, меѓу две планини,
за тој постојан бакнеж меѓу две пречисти усти,
за тоа виножито меѓу две возбудени шуми,
за таа неизодлива ноќ меѓу две преноќишта,
за таа потпалена свеќа меѓу два непријателски черепа,
за таа мировна труба меѓу две завојувани земји,
за таа воздушна коњица меѓу две села,
меѓу две стомни вода,
за тој преотворен чадор на печурката,
за таа препрочитана телеграма меѓу два братски дожда,
за таа непомрдната Деница меѓу две оддалечени утра,
за тоа растојание меѓу два одѕива,
за тие речни слабини меѓу две скарани перачки,
за тој затскриен студ меѓу две топли соби,
за тој буквар, за таа сметалка меѓу два ближни града,
за тоа засолниште меѓу две селски горештини,
за тој пејзаж, меѓу две писма, меѓу две боишта,
меѓу две Крушевски Републики,
за таа пот, за тој дијамант меѓу две стушени чела,
за таа грутка снег меѓу две детски дланки,
за тој сончев прстен, за таа рамноденица,
за таа расонета струја меѓу две растителни ноќи,
за тоа запечатено пладне меѓу две речни промаи,
за таа капка вода меѓу две суви непца,
за таа камбанарија меѓу два ѕидара, меѓу два ѕвонара,
за тоа нескротливо животно, за тоа милозливо Невреме,
за тој водопад меѓу моиве две раце,
ЗА ДЕНИЦИЈА.
 

OBDN

Ходајучи Вујаклија
Член од
25 јули 2005
Мислења
1.456
Поени од реакции
32
Земјата е црна и студена

Петре М. Андреевски

Te гази земјата и озгора и оздола,
те отпетлува, те собува, те слекува,
те душка ко ласица, те демне ко лисица,
те пребарува, те премерува, те претерува,
ти ги превртува очите, ти ја истура живата
и очите ти ги полни со изгорениот оган,
со нивната последна пепел.
Сета празнина со празно ти ја продолжува.

Ти ја кине кожата, ти длаби во месата,
те раскопува, те разглобува, те расипува:
ти го урива крстот и лостот,
ти ја растура средината, целината,
те разотвора, ти изнесува, те разнесува.
Ти ги одвртува клиновите, прешлените,
ти ги кине копците, ти ги крши клучните коски
и ти ги фрла клучовите.
Ти ги турка чатмите и појасите,
ти ги корне ноктите, ти ги вади забите
(и песјаците и катниците и умниците)
ти ги крие и ти ги губи алатите.
Te води од c#232; подолу и подалеку
и c#232; e далеку од тебе.

Не знае да запре, да застане земјата,
ко лилјак, ко лишка ти влегува и во главата:
ти ги дупи непцата, ти ги затнува ушите,
ти ги зафаќа местата од пораките
и местата кај што ти врвеше храната
и радоста од пијалокот и дишењето,
од употребениот воздух.
Te бакнува кај што и јас те бакнував,
но нејзиниот бакнеж ти ги разјадува образите
и пат им отвора на мравите и семињата.

Земјата е црна и студена,
никому досега не му ce кажала инаку,
никого не остава, никој не ја оставил:
штом ќе станеш потежок од неа,
ќе ти тежи и твојата тежина.

 

OBDN

Ходајучи Вујаклија
Член од
25 јули 2005
Мислења
1.456
Поени од реакции
32
Прва исповед

Петре М. Андреевски

Ќе бидам искрен оти ќе бидам со тебе,
коњот што ми го купија им ce врати нагрден:
една глава имаше a другата ја немаше,
јас бев на Север, a тој на Јужна планина.

A пред тоа нечуено имавме што немаме:
во секоја куќа по една вдовица и кукавица
(сончев штрк над куќите, ладен смок под куќите)
заедничка посна пајнца и ѕвездена постела.
Еднаш годишно ce варосувавме однатре и однадвор
за да не може лесно да ни ce расипе магијата.
Кога имавме сенка имавме и часовник,
кога имавме добиток имаше и кој да ги подржува
нашите нокти и нашата подноктица,
леле моја тајно,моја убавице.

Од жал за билјето на раните од ѕидарите
ce заљубувавме во имињата од петочните ливади
(нашите правеа збрки во поштите и просторите)
и шепнатите поздрави над задоцнетото овошје.
Бевме боси патници сред потковани ноќи,
со прокиснати души од студ и месечина.
Што ни можеше земјата, што му можевме на небото:
во нашите глави сета куќа и покуќнина,
леле моја тајно,моја убавице.

Ќе бидам искрен оти ќе бидам со тебе,
јас не знам колку пати ce стемни оттогаш
и колку пати ce раздени не знам,
но знам дека коњот пошто–зошто го продадоа.
 

OBDN

Ходајучи Вујаклија
Член од
25 јули 2005
Мислења
1.456
Поени од реакции
32
Ацо Шопов

Очи

Три дена на раце те носевме збрана,
со тага и болка во погледот срчен,
и секоја капка од твојата рана
ко крвава жар ми капеше в срце.

Другарите беа и морни и гладни,
со згорени грла и свиени плеќи,
со тап бол се впија во очите ладни
и жалеа оти не ќе пламнат веќе.

Но јас знаев оти пак ќе вивнат в жарој
и борците под нив ќе цветат и раснат,
в студените утра ќе греат ко сонце
и никогаш нема да стијнат и згаснат.

Последната вечер, в планинското село,
кај борците беа во дрипава дреа,
со пликови жешки на стапалки тешки,
и смрштени чела — згасени и мразни
ко нивните пушки укочени, празни
и нечујно, глуво, ко здушена река
се точеше шепот од уво до уво:

„Утре, друже, в зори, страшен бој нè чека.
а ние сме малку — сал неколку души..."
И кога ко игла ти прободе уши —
ти растресе снага и размолска тага,
со лунени очи широки и волни
ги расече в ноќта здивените молњи!
Ко тогаш, ко тогаш, о, другарко, помниш,
в смрзнатата вечер на пролетта рана,
кај нашата младост и првата радост
ја косеше луто куршумната слана,
а ти чело збрчка ко тигрица рипна
и летна во ноќта крвава и црна, —
со своите очи што ригаа пламен
ги растопи часкум челичните зрна ...

И после! И после — в последната вечер...
Јас нејќам да мислам што потаму стана!
Сал помнам те изви крвавата рана,
прошталниот шепот ти замрзна в усни,
но гореа очи под веѓите густи!
Со нивниот пламен и со клетва света,
на заседа тргнав сред мојата чета.

А утринта кога зрив чела ни спраши
ти не беше веќе в редовите наши,
но скипеа борци со одмазда жолчна,
и видов! О, видов, кога бојот почна.
Развихреа сите со својата сила —
ко елени брзи и лесни ко птица.

А твоите очи се искреа гневно
на нивните потни, распалвни лица ..

Три дена на раце те носевме збрана,
со тага и болка во погледот срчен
и секоја капка од твојата рана
ко крвава жар ми капеше в срце.

--------

Ацо Шопов

Има долу една крв

Има долу тешка една крв
од древноста чиниш останата.
Не се ни наѕира во врелите маглини на овој врв.
Лежи проколната како лузна врз раната.

Има долу една тешка крв. Има крв една.
Има една крв густа како црна смола.
Крв ненаситна и исконски жедна.
Има една стара крв, црна и гола.

Лежи она и рие како крт.
Оди од праг до праг, рие низ свеста.
Непогрешно и неизбежно како смрт
ги исполнува сите празнини и места.

Има долу тешка една крв,
една крв што секогаш вели:
следи ме покорно, следи ме прв,
никогаш од мене не се дели.

Има долу една страшна крв,
пострашна и од заканата.
Има долу една таква тешка крв
од древноста чиниш останата.

------------
Ацо Шопов

Раѓање на зборот

Глужд на глужд.
Камен врз камен.
Камена шума
изѕемнина.
Глужд на глужд.
Камен врз камен,
од камен и ние обата.
Чади ноќта.
Зборот се двои од темнина.
Модар јаглен му гори во утробата.
О ти што постоиш зашто не постоиш,
небото го лулаш,
земјата ја вртиш.

О ти што постоиш зашто не постоиш,
земјата јачи под камени плочници.
Иде замелушен од своите смрти
зборот што ги крши сите слепоочници.
Глужд на глужд.
Камен врз камен.
Својот гроб со прокуда го копам.
Отвори ме
проклетио,
ти тврдино камена,
да изгорам во јагленот на зборот,
да се стопам.



 
Член од
20 септември 2005
Мислења
38
Поени од реакции
0
Јордан Даниловски

ТОА ‘РМОРЕЊЕ РОМОРЕЊЕ

Тоа навирање
Неуморно
‘рморење
Роморење
Вокое се
На гласови личи
И воедно
Вон гласовите
Се фрла
Па Небесата
Испразнета
Од слушања
Со празната
Земја
Се вдишува
Во ближниот
Наш
Неодгатлив сон
Кога
На масата семејна
Наутро
Прифаќавме леб
Несвесни
За гестот
На прифаќањето
Во самото дно
Тоа
‘Рморење
Роморење
Во сонот


Јордан Даниловски

ЛЕБЕД
(меѓу лебедите во ОМ)


Од каде тебе
Таа поплава
Таа Радост
До пехар блиска
До лира
Бранувања
За да се смират
Од крилата
Лебедите во својот стих

Од каде таа бронѕа
Тие камбани
На небото ѕуннн
Од каде
Пепелруга се крева
Во гласови мерење
Глаголи и крила
Кога Ти
Ја ухна Рамницата
И на рамното
Еха
И здив
И химни му даде
Навестување
Низ тоа ѕунење
Извивање
Во до таму каде
Музиката е невозможна
Раслоена суштина
По која племиња
И номади саде
Од врвовите
Од разнотена полнота
Дишат
До испразнет говор
Од укања и снег
Та одразот
Во образење длабоко
Призивање
Митот
Го очудува свој
Гестот отсутен

Непристапен?
Лебед?
Тој?
 

sinook

Rock 'n' Roll
Член од
26 февруари 2005
Мислења
218
Поени од реакции
2
Radovan Pavlovski

My Star

Trough time I carry
fertility and cares,
joy and glory.

And the fruit and the cross of my country
I bear them with me-
Here are my sufferings:

And under a stone and in the sky
and in my white bed
is the same threshing of grain all bloody.

And for me at the altar
they sing of Eternity.
I am the nuptials.
And all that is birth and creation
bears my sign.

And as the darkness ever grows and grows
My star
is ever brighter.






Message


Si je meurs
Portez-moi
Sur une civiere de metaphores

Ne me deposez nulle part
Depuis le rivage d'une mer
Jusqu'au rivage d'une autre mer
Laissez-moi reposer
Et que l'espase pleure.

Si je meurs
Ne me fermez pas les yeux
Continuez l'amour
Avec ses futillites aveugles.

Si je meurs
Mort ne me portez pas a Reka.
Enterrez-moi
Dans la pupille du monde.

P.S. Простете за фонтот...
 
Член од
12 септември 2005
Мислења
6
Поени од реакции
0
УТРЕНА ПРИЧИНА

во дивината на Едемската градина
во сините павиљони на познанието
(!)
erlöse uns von unserer Einzelheit-
долго очекувана
средба
до-не-до-глед блескаво едро
прастара ѕвезда што угоре-удолу гравира
дијагонали во скриеното детство на дивината
на лицето
невидливобела линија по работ од синото
вел /натопен во смирените води на
пакибитието/
зад заслепените прозорци на една немирна
архитектура
erlöse uns von unserer... ... Behaglichkeit-
во ситните утехи го губиме вкусот на
прашумите што знаат (и недопрени) да убијат
но даруваат
пламени едра за идните пловидби
овој молитвен сноп на нишките инородни
пиреј, што како сабја ги сече колебливите
/... ... со
„Господи, та до кога?’’-секој
ропот да се запечати и
свежиот здив во ноздрите
„Доволна ти е благодатта Моја’’...
од темнини преукрасени под поклопот
да се измолкне ова светилце
ѕвездата пладневна што ја надвива,
причина инаку не се наоѓа
за љубење



од Саронски близнаци на О. Методиј Златанов




- - -


Во чунот философски
секој страв бесловесен правеше
дупка во дното:
„дух воинствен не барам,’’-
духот славољубив писка...
Ако крстот (во мене) ја загуби силата
умот нека ја загуби светлината!



---


Кога ќе ја препознаам,
убавината од Твојата убавина
бодрост ми дава
сотрудник во плодноста да се наречам,
јас-плод на plirinea
Celui ce plineste toate intru toti;
Зашто, кој може да ја поднесе
сета (таа) Убавина,-
оган што на јазик сладок е
а во градите горчи...(?)


од Сауловиот каталог на О. Методиј Златанов
 
Член од
30 април 2005
Мислења
361
Поени од реакции
21
Ивица Антески
--------------------------------------


Толку многу те немам...

толку многу те немам што
би можел да те бакнувам и без
најмало движење знаеш ли
дека би можел и без допир да
те милувам толку многу те
немам непостоечка што
би можел знаеш ли
и без здив да ти шепотам и без
говор да ти ги читам
песните за лу од аполинер
што толку многу ги сакаше тогаш
кога те немав помниш ли
непостоечка кога бевме заедно

толку многу те немам совршена
моја што би можел да се
изгубам во твојата убавина непостоечка
би можел дури и да ти ги
нацртам непостоечките екстремитети
непостоечките колкови стомачето
толку многу те немам



http://antipunkt.blogspot.com/
 

Divider

Seraphim
Член од
24 февруари 2005
Мислења
27.337
Поени од реакции
3.062
А де,
аде,
каде по светов
со олку малку надеж

Дим Дон
 

Dani^^^

Femme fatale
Член од
8 април 2005
Мислења
1.831
Поени од реакции
21
ТЕШКОТО - Блаже Конески

О тешкото! Сурли штом диво ќе писнат,
Штом тапан ќе грмне со подземен екот —
Во градиве зошто навирува река
И зошто ми иде да плачам ко дете,
Да превијам раце, да прекријам лик —
Та гризам јас усни, стегам срце клето,
Да не пушти вик.

О тешкото! Старци излегуват еве,
На чело им мисла, во очи им влага
И првиот чекор по меката трева
Е мирен и бавен, со здржана тага.
Но ’рзнува тапан и писок се крева
И молнија светнува во секој глед,
И напред се пушта, се стрелка, се слева
Стегнатиот ред.

До старците момци се фаќаат скокум,
Не издржа срце — сив сокол во клетка,
Не издржа пламен жив потулен в око,
Не издржа младост што сака да летне!
Се залула оро! Се заврте земја,
И чигиш — се корне стресениот век,
И околу трпнат ридиштата темни
И враќаат ек.

И божем се врасло кипнатово оро
Со исконска сила за земјава наша
И во него шуми на реките зборот,
И во него рика див ветер и страшен
И во него шепнат узреани житја
И вечерен мирис се разлева тих,
И земјата дише во пролетна ситост
Со запален здив.

И душата, чиниш, на родот мој мачен
Во тешково оро се уткала сета —
Век по век штто трупал с#232; попуст и мрачен
Од крвава болка, од робија клета,
Век по век што нижел од корава мисла
За радосна челад, за слободен свет,
Од песна — за љубов што гине со пискот
Ко жерав во лет.

О тешкото! Кога во молк да те гледам,
На очиве магла ми напаѓа сура,
И одеднаш — в бескрај се растега редот
И ридја се губат в пустелија штура —
И еве кај иде од маглата матна
Сè сенка до сенка, сè еден до друг —
Во бескрајно оро син оди по татка,
По деда си — внук.

Времињата мрачни сен нивното поле,
И нивната свирка — на прангите ѕвекот,
А главите им се наведени доле,
И покроце врват — сè чекор по чекор.
О времиња, што ве в мрак родот мој минал,
Кој збор ќе ми најде за ваша стрв?!
Кој збор ќе ми најде за ужасот зинат
Над пустош и крв?!

Кој број ќе ми каже на лутите рани,
На пламнати ноќи, на пеплишта пусти,
Кој на срце болки ќе изреди збрани,
И на очи солзи, и клетви на усти?
О тешкото! Синџир ти беше на робја,
Од калеши моми и невести ред,
Со врзани раце во плен што ги погнал
Насилникот клет.

О тешкото! Синџир ти беше на робја,
Дур не стана народ во листена гора,
Сè дури со јадот од векови собран
Не поведе бујно, бунтовничко оро!
Се залула танец низ крвје и огон,
И повик се зачу и грмеж во чад —
Те разнесе сегде бунтовната нога
По родниот кат.

О тешкото! Сега по нашите села
Во слобода првпат штом оро ќе сретам,
Зар чудно е — солза да потече врела,
Зар чудно е — жалба јас в срце да сетам?!
Од вековно ропство, мој народе, идеш
Но носиш ти в срце дар златен и пој.
Пченицата твоја триж плодна ќе биде,
И животот твој!
 

Ninja

Кајгана на око
Член од
15 мај 2005
Мислења
623
Поени од реакции
9
Т’ГА ЗА JУГ

Константин Миладинов

Орелски крилjа как да си метнех
и в наши ст’рни да си прелетнех!
На наши места jа да си идам,
да видам Стамбол, Кукуш да видам;
да видам дали с’нце и тамо
мрачно угревjат, како и вамо.

Ако как овде с’нце ме стретит,
ако пак мрачно с’нцето светит,
на п’т далечни jа ке се стегнам
и в други ст’рни ке си побегнам,
к’де с’нцето светло угревjат,
к’де небото ѕвезди посевjат.

Овде jе мрачно и мрак м' обвива
и темна м’гла земjа покрива;
мразоj и снегоj, и пепелници,
силни ветриштча и виjулици;
околу м’гли и мразоj земни,
а в гр’ди студоj и мисли темни.

Не, jа не можам овде да седам!
Не, jа не можам мразоj да гледам!
Даjте ми крилjа jа да си метнам
и в наши ст’рни да си прелетнам.
На наши места jа да си идам,
да видам Охрид, Струга да видам.

Тамо зората греит душата
и с’нце светло заjдвит в гората;
тамо дарбите - природна сила
со с’та раскош ги растурила:
бистро езеро гледаш белеит
и си од ветар сино темнеит;
поле, погледниш или планина,
сегде божева jе хубавина.

Тамо по с’рце в кавал да свирам,
с’нце да заjдвит, jа да умирам.



Најубавите и најносталгични македонски стихови некогаш напишани.
 

Acid

Frontman
Член од
22 јануари 2005
Мислења
35.171
Поени од реакции
34.298
Одлична тема. Само една опомена до нашите бугарски пријателчиња.

Насловот е „македонска поезија”. Поезијата треба да биде на македонски јазик или македонски дијалект.

Не ја уништувајте темата со разни пропаганди. Сите такви мислења ќе бидат избришани.
 

Setsuko

Модератор
Член од
29 јануари 2006
Мислења
6.487
Поени од реакции
5.963
Денови - Кочо Рацин

Како на вратот ѓердани
ниски камења студени,
така на плешки денови
легнале та натежнале.

Денови ли се денови
аргатски маки големи!

Стани си утре порано
дојди си вечер подоцна,
наутро радост понеси
навечер тага донеси -

ај пуст да е, пуст да би
останал живот кучешки!

Роди се човек - роб биди
роди се човек - скот умри,
скотски цел живот работи
за други, туѓи имоти.

За туѓи бели дворови
копај си црни гробови!

За себе само 'ргај си
за себе маки тргај си -
нижи си ѓердан денови
нижи си алки ковани,
нижи си синџир железен
околу вратот навезен!
 

Mia

Whisper of an angel
Член од
22 јануари 2006
Мислења
579
Поени од реакции
5
Vezilka - Blaze Koneski

1.
Vezilke, kazhi kako da se rodi
prosta i stroga makedonska pesna
od ova srce shto so sebe vodi
razgovor nokjen vo trevoga besna.
- Dva konca paraj od srceto, dragi
edniot crn e, a drugiot crven,
edniot budi mornichavi tagi,
drugiot kopnezh i svetol i strven.
Pa so niv vezi ednolichna niza,
pesna od kopnezh i pesna od maka,
ko jas shto vezam na lenena riza
rakav za bela nevestinska raka.
Sudbinsko neshto se plelo za veka
od dvete nishki dva sozvuchni zbora,
ednata budi temnica shto shtreka,
drugata budi vkrvavena zora.

2.
Vezilke kreni navedena lika,
pogledaj v nebo vo pretpladne zlatno:
se shari tamu i chudesno blika
tvojata vezba na sinoto platno.
Za tebe nema ni vecheren zapad,
ti - morno oko na trepetna srna.
Dve boi tamu ti gorat i kapat
dve sharki tvoi - crvena i crna.
Zar ne se plashish od jarkosta nivna,
i najmil spomen deka kje ti zgasat?
Zoshto se gubish, ti stroga, ti divna
dnite ti minat, prokobi se glasat.
- I najmil spomen shto v dusha mi blesna
se gasi od niv ko cvekje bez boja.
No ti shto lovish zvuk na chudna pesna
ti si ja kazha sudbinata svoja.
 

Kajgana Shop

На врв Bottom