Семе на непокорот - исповед на Сократ Лафазановски

  • Креатор на темата Креатор на темата @cool@
  • Време на започнување Време на започнување
Indigenous Theories of Identity

In the early 1990s the attention of the Greek and the Macedonian communities of Australia was focused on the Macedonian conflict. The most burning issues confronting the two communities were the struggle of the Republic of Macedonia to gain international recognition under its constitutional name and the parallel, but somewhat less immediate, struggle of Aegean Macedonians to gain recognition from the Greek government as an ethnic or national minority. During this time conversations among Greeks and Macedonians in Melbourne inevitably turned to questions of identity. At weddings, soccer games, village dances and picnics they argued passionately and endlessly about whether they were Greeks or Macedonians, about what makes a person Greek or Macedonian, and about how people could ever know what a person's nationality really was. Peter Savramis is a Macedonian, not a Greek.[17] He left his village near Florina and came to Melbourne in the early 1970s. Peter takes great delight in arguing with people in Greek, Macedonian, and English about the Macedonian question. He prides himself on being able to present his position articulately, convincingly, and without getting in a fight. George often talks about the Macedonian conflict at construction sites around the city where he works installing heating and air conditioning systems.
One day in the fall of 1991 an Italian contractor introduced Peter to Kostas, a Greek carpenter who would be working with him on a new house.
"This is my friend Peter," the contractor said. "He's Macedonian, but he speaks Greek."
With a look of suspicion Kostas asked Peter in heavily accented English "What kind of Macedonian are you? Are you one of those ones who makes trouble?"
"No," Peter replied. "We're just trying to protect our culture from the Greek government."
"What do you mean?" asked Kostas.
Peter suggested they speak in Greek.
"Where are you from?" asked Kostas in Greek. "Are you one of the ones who wants to take our land?"
"Wait a minute," Peter said. "I'm a Macedonian. What land are you talking about? I'm from Macedonia, Macedonia of the Aegean."
'You speak good Greek!" said Kostas, somewhat surprised.
'Yes," said Peter. "I speak pure Greek. I learned it in school."
'You're a Greek-Macedonian," said Kostas.
"No! I'm a Macedonian." replied Peter.
Kostas was starting to get angry. "But you can't understand those Yugoslavs who want to take our land."
"When it comes to language," Peter explained, "a Macedonian from Greece and a Macedonian from Yugoslavia can understand each other perfectly. They speak the same language."
"Why does it bother you if I'm Macedonian?" asked Peter. "Are you Greek?"
'Yes."
"If I said that you weren't Greek, wouldn't you tell me to get stuffed?"
'Yes."
"It's the same for me. If you say I'm not a Macedonian, I'll tell you to go get stuffed."
"But you're a Greek-Macedonian," insisted Kostas again.
"I'm a Greek citizen," said Peter, "but I'm a Macedonian by birth. You could have an Australian passport, but by birth what are you?"
"A Greek," replied Kostas.
"It's the same with me," said Peter. "I'm Macedonian by birth. If a hundred years ago they divided up Greece, and Italy and Bulgaria and Thrkey each took a part, what would you be?"
"I'd still be a Greek," replied Kostas.
"That's right," said Peter, shaking Kostas' hand. "And I'm still a Macedonian. I am what I am, and you are what you are. If you say I'm not a Macedonian, then I'll say you're not a Greek."

An analysis of the indigenous theories of identity that underlay arguments like this confirms the value of David Schneider's (1968, 1969 and 1984) discussion of blood and law as two of the most powerful symbols used to express the unity of a group of people who share a common identity, whether in the domain of kinship, religion, or nationality. According to Schneider, blood is regarded as a "natural substance," a "shared biogenetic material." It is a biological essence, an objective fact of nature, that is given at birth and that is often thought to constitute a permanent and unalterable aspect of a person's identity. By contrast, another aspect of a person's identity is that determined by law, by what Schneider calls "a code for conduct," that is, a specific social relationship which is dependent for its continued existence on the performance of a particular social role (1968:21-29). It is understood that this aspect of a person's identity is neither natural nor permanent, but that it can either be changed or terminated. In the conversations of immigrants from Florina to Melbourne either of these two powerful symbols may serve as a criterion for determining a person's identity. According to both Greek and Macedonian nationalist perspectives national identity is something that is naturally and biologically given. It is determined first and foremost by "blood" or by "birth." This biologized conception of national identity is expressed both explicitly and metaphorically. A person of Greek nationality is "Greek by birth" (Ellinas to yenos). Similarly a man from Florina who identifies himself as a Macedonian and not a Greek said "No one buys his nationality; no one chooses his mother. I inherited this nationality. It is my inheritance, the milk of my mother."[18]
Metaphors identifying the personified national homeland as parent also support this biologized conception of national identity. Greece is often referred to Greece as the "mother fatherland," while Macedonia is often referred to both as "mother Macedonia" and as the "fatherland" Macedonian nationalists frequently use biological metaphors equating the category of national identity with the category of biological species. When people from Florina who identify as Macedonians deny the legitimacy of the identity of their relatives and fellow villagers who identify as Greeks, they use images suggesting the immutability of biological species: "Wheat is wheat, and corn is corn. You can't change one into the other. Even if you call it corn, it's still wheat.. Its nature doesn't change." As another Macedonian from Florina put it, "A maple tree is a maple tree. You can't inject oak tree into it." Macedonian nationalists often explain the incompatibility of Greeks and Macedonians by way of a proverb that also draws on the analogy between nationality and biological species. In commenting on the long history of conflict and hostility between Greeks and Macedonians, they say "sheep and goats don't mix."
People from Florina who identify themselves as Macedonians and not Greeks argue that all Slavic-speaking people in northern Greece are "really" Macedonians and not Greeks because their "mother tongue" is Macedonian and not Greek. They contrast the "natural" environment in which they learned Macedonian - at home, in the family, speaking with their parents and grandparents - with the "artificial" environment of the educational system in which they learned Greek. "Real Greeks," they say, "don't have grandparents who speak Macedonian." They also attempt to undermine the legitimacy of the Greek national identity of people who speak Macedonian by making fun of them when they say in Macedonian "We are Greeks" (Nie sne Grci) or "We Greeks are clever" (Nie Grci sne eksipni).[19] From a Macedonian and even a Greek nationalist perspective such people may seem incongruous, their nationality suspect. From an anthropological perspective in which identity is a matter of self ascription, however, the claims to Greek national identity of people who were born in Greece but speak Macedonian and not Greek are just as legitimate as the claims to Macedonian national identity of people who earlier in their lives identified themselves as Greeks.
The contrast between a person's "genuine" national identity, which is biologically given at birth, and a person's "artificial" national identity, which is acquired somehow later in life is conveyed by a humorous, if somewhat bitter, comment overheard by a Macedonian from Melbourne while visiting the village near Florina where he was born. A woman from southern Greece who had married a Slavic-speaking local Macedonian from the village told some men who had gathered in the village cafe that they were not "real Greeks." An old man, a local Macedonian, replied "That's right. You are a Greek with hormones. We are Greeks by injection."[20]
 
While the idea that national identity is a natural, biological given is a basic tenet of both Greek and Macedonian nationalist ideologies, in arguments among people from Florina over whether they are really Greeks or Macedonians, this position is most often taken by people who identify themselves as Macedonians. People who identify themselves as Greeks, on the other hand, are much more likely to argue that national identity is determined by what Schneider has called "a code for conduct," that is, a particular relationship with the Greek state which people enter into as they are socialized into Greek society. Through this process of socialization people develop a commitment to the Greek state as well as a sense of being part of the Greek nation. From this perspective, being a part of Greek society and participating in Greek culture mean that one is a member of the Greek nation. Given the identity of the Greek state and the Greek nation, the legal relationship between a Greek citizen and the Greek state, which involves the performance of a particular social role, is equated with membership in the Greek nation. People who are Greek citizens, in other words, must have a Greek national identity; people who were raised in Greek society must be Greek.[21] Immigrants from Florina to Melbourne who identify themselves as Greeks frequently argue that their relatives and fellow villagers who identify as Macedonians cannot "really" be Macedonians on the grounds that there has never been a Macedonian state. When a Greek tells a Macedonian 'You can't be a Macedonian because there's no such country (kratos)," he implies that because there is no Macedonian state as a legal entity and no Macedonian citizenship as a legal relationship, there can be no Macedonian nation and no Macedonian national identity. This argument, of course, ignores the fact that nations can and do exist which have no states to serve as national homelands (the Palestinians and the Kurds are two obvious examples), as well as the fact that the Republic of Macedonia has existed as one of the republics of the former Yugoslavia with its own government, educational system, flag, and nationality since 1944. It also ignores the fact that in 1991 the Republic of Macedonia declared its existence as an independent and sovereign state. Given the identity of state and nation in Greek nationalist ideology, Greece's refusal to recognize the Republic of Macedonia as an independent state can be seen as the equivalent of refusing to recognize the existence of the Macedonians as a distinct nation.
The Greek nationalist argument is more straightforward when it comes to denying the possibility that people from Florina, people who were born and raised in Greece, could have a Macedonian national identity. They must have a Greek national identity. A man from Florina who identified himself as Greek defended himself by saying: "I was born under Greece, I went to school under Greece, I believe Greek, and I'll never change." In an attempt to put an end to a long and frustrating discussion, another man said "We're from Greece, so we're Greek. Let's just forget it."
More specifically people with a Greek national identity often argue that because many people from Florina who identify themselves as Macedonians have Greek, not Macedonian, names; because they attend the Greek, not the Macedonian, church; because they are literate in Greek, not Macedonian, and most importantly because they all have Greek, not Macedonian, passports; they must therefore be Greeks. Macedonians, however, refute these arguments by pointing out that many Aegean Macedonians have Greek names and are literate in Greek because of the assimilationist policies of the Greek government. They also point out that Aegean Macedonians have Greek passports because they are Greek citizens, emphasizing once again that citizenship does not determine ethnic or national identity.
When confronted with the Greek argument that because they came to Australia on Greek passports they were therefore Greeks, many people from Florina who identify themselves as Macedonians simply say "No. We're Macedonians with Greek passports." More argumentative Macedonians often reply 'You say that we're Greeks because we were born under Greek rule. Does that mean that your grandfather was Turkish because he was born under Turkish rule?"
The relevance of Schneider's analysis of the symbols of blood and law to the present discussion of the construction of national identity among local Macedonian immigrants from Florina is clear from the analogies often drawn between trying to determine what a persons "real" national identity is and who a person's "real" mother is. At a village picnic in Mebourne Sam, a man from a village near Florina who identifies himself as a Greek, said "My blood is Macedonian. My real mother is Macedonian. But my adoptive mother is Greece. And you can't spit in the face of your adoptive mother." Faced with a clear choice, metaphorically speaking, between a relative to whom he was related by blood and one to whom he was related by law, Sam chose to place greater emphasis on the legal relationship and to remain loyal to his adoptive mother. In this way he explained the fact that he had a Greek national identity.
Ted, who was also from a village near Florina, but who identifies himself as a Macedonian and not a Greek, used the same metaphor, the metaphor of adoption, to explain how as an adult he had realized that he was actually a Macedonian, even though he had lived all his life as a Greek. "I felt like an adopted child who had just discovered his real parents," he said. "All my life had been a lie. I'd been a janissary.[22] I'd betrayed my own people." Ted, unlike Sam, however, chose metaphorically to privilege his relationship with his biological parents. In this way he justified his newly discovered Macedonian national identity.
As these two examples illustrate, immigrants from Florina can decide whether they are Greeks or Macedonians either by invoking the existence of a "blood" tie or by invoking the existence of a social relationship. National identity, in this case, therefore, is a matter of choice, a matter of self-identification or self-ascription. Immigrants from Florina recognize the role of conscious choice and individual decision making in their discussions of national identity, but only to a degree. They talk about people with a Greek national identity as people who "want" or "believe in" Greece. Conversely they refer to people who have a Macedonian national identity as people who "want" or "believe in" Skopje. People who identify as Greeks or Macedonians are also described as being "on the Greek side" or on the Macedonian side;" as belonging to one "political faction" (Darataksi) or the other. This terminology suggests that whether immigrants from Florina identify themselves as Greeks or Macedonians is a matter of conscious political choice. People are Greeks or Macedonians because they choose to be Greeks or Maceddnians.
Macedonians who are involved in the Macedonian human rights movement in Australia are the most likely to acknowledge that national identity is a matter of self-ascription. They have been influenced both by the the discourse of multiculturalism in Australia, where ethnic identity is specifically stated to be a matter of self-identification, and by the discourse of international human rights organizations such as th& United Nations or the Conference on Security and Cooperation in Europe, where membership in a national minority is considered to be a matter of individual choice.[23] Such an approach to the issue of ethnic and national identity (as opposed to the essentialist approach so characteristic of most nationalist ideologies) clearly serves the interests of Macedonians in their struggle to gain recognition as a nation on the international scene and as an ethnic minority in Greece as well as in Australia.
In many cases, however, the acknowledgment of the self-ascriptive nature of national identity is merely a token gesture of respect, one which is all too readily abandoned in favor of a more essentialist approach. A man involved in the Macedonian human rights movement in Melbourne talked about a fellow villager who identified himself as Greek this way: "I respect Tom for what he believes he is. He has the right to believe in something, and he believes he's Greek. But he's really a Macedonian like us." Another immigrant from Florina involved in the Macedonian human rights movement described the underlying biologically-given Macedonian national identity of a fellow villager who explicitly identified himself as Greek as existing "inside his blood, without his wanting it."
People from Florina who identify themselves as Greeks exhibit this same tendency to contrast people's beliefs, people's assertions of what they are, on the one hand, with what they "really" are, on the other. A woman who identified herself as Greek and who taught Greek at a public elementary school in Melbourne expressed this contrast implicitly when she said: "I know Greeks from Florina who say they're not Greek." Her knowledge that they are Greeks somehow transcends in importance and legitimacy their assertions that they are not Greek. Another immigrant from Florina who identified himself as a Greek expressed the contrast this way: 'You can change your consciousness (sinidhisi), but you can't change what you really are. My son can have an Australian consciousness, but he can't be an Australian. He can feel Australian, but he can't be one.... A person who went to Skopje after the Civil War can change consciousness. Now he believes there; now he has a Slavic consciousness. But he can't be a Macedonian. He's Greek."
Because all local Macedonians from Florina accept the fact that they share the same regional or ethnic identity, they believe that they all must also have the same national identity. People who have a Macedonian national identity believe that all local Macedonians are Macedonians, while people who have a Greek national identity believe that all local Macedonians are Greeks. Members of both groups dismiss as mistaken and illegitimate the self-ascribed identity of anyone who asserts an identity different from their own.
Macedonians justify dismissing the self-ascribed Greek national identity of their relatives and fellow villagers by arguing that it is motivated by fear, that it is a product of the assimilationist policies practiced by the Greek government since 1913. As one Macedonian put it, "They were forced to become Greeks" (Me to zori evinan Ellines). A leader of the Macedonian human rights movement in Melbourne said that in an open society like Australia, where people can freely identify as they wish, their self-ascribed national identity will correspond with their biologically given national identity. When deliberate attempts have been made to eradicate an ethnic group, however, then people's self-ascribed national identity will not correspond with their biologically given national
identity. In such cases people's "real" identity is determined, not by self-ascription, but by biology.
 
Greeks justify dismissing the self-ascribed Macedonian national identity of people from Florina in a similar manner. They argue that it is a conscious choice which in many cases is motivated by the pressure tactics of local "Skopians" or by economic self-interest. However, a Macedonian woman from Florina who completed her university studies in Melbourne explicitly rejected the idea that her Macedonian identity was a matter of conscious choice: "The Greeks are denying my people the right to be who they are, not who they want to be. I don't choose to be Macedonian. I am Macedonian. I'm Macedonian because I was born to the family I was and in the place I was. I'm not Macedonian because of any political act of my own.' From both the Greek and the Macedonian nationalist perspectives, therefore, a 'person's self-ascribed national identity as a product of conscious choice is generally rejected in favor of a reified conception of national identity grounded in biology. Because a person's national identity can be defined as biologically determined or as acquired through a process of socialization, and because a person's self-ascribed national identity (whether it is based on biology or socialization) can either be accepted at face value or rejected in favor of another identity based on the other principle, the question of whether the Slavic-speaking people of northern Greece are Greeks or Macedonians is ultimately contestable. People from Florina will continue to argue about blood, place of birth, language, passports, consciousness, and belief as criteria of national identity. Parents and children, husbands and wives, brothers and sisters will continue to disagree about what they really are.
At a village dance in Melbourne a man who identified himself as Macedonian and not Greek. told me a story about two brothers from a village near Florina. One had settled in Yugoslavia after the Civil War; the other had remained in Greece. Eventually they both came to Australia (one on a Yugoslav passport, the other on a Greek passport) where they lived together with their mother in the same house in Melbourne. They were constantly arguing with each other because one brother identified himself as Greek while the other brother identified himself as Macedonian. Finally they confronted their mother; they asked her how a woman could give birth to one Greek and one Macedonian. The narrator of the story did not tell me what the mother replied. Instead he offered his own answer to the question. "It's not possible," he said emphatically. "By blood, by birth, they're both Macedonians."
I am sure that if the narrator of the story had been a Greek I would also have been told that it was not possible for a woman to give birth to one Greek and one Macedonian, but I would have been told that both brothers were Greek. As an anthropologist, however, I offer a different answer to this question. I suggest that it Ls possible for a woman to give birth to one Greek and one Macedonian. It is possible precisely because Greeks and Macedonians are not born, they are made. National identities, in other words, are not biologically given, they are socially constructed.
It is my hope that the detailed ethnographic material presented here has demonstrated the complexity of the process of identity formation as it takes place at the individual level among local Macedonian immigrants from Florina to Melbourne. This same complexity characterizes the lives and identities of Macedonians in other parts of the world, as well as those of many other people who are members of ethnic minorities and diaspora communities in today's transnational world. These people are caught between mutually exclusive national identities. They are marginal participants in several national cultures and full participants in none, people who are struggling to construct a coherent sense of themselves from a complex, multi-layered set of identities - class, religious, regional, ethnic, and national. While these identities may coexist easily on some occasions, they conflict sharply on others, and this conflict often brings with it a great deal of uncertainty, alienation, and pain.
It is also my hope that the analysis presented here has convincingly exposed the dangers of oversimplified nationalist ideologies with their explanations of national identity in terms of some natural or spiritual essence. In addition I hope it has exposed the weaknesses of earlier anthropological approaches to the study of identity with their arguments that people are members of ethnic or national groups because they share some set of common cultural traits. Only by rejecting both these approaches are we in a position to understand the complex historical, political, social, and cultural processes by which individuals construct and negotiate the identities that give meaning to their lives.
 
Сотир од КРАПЕШТИНА
Есента 1946 година бев затворен во леринскиот затвор близу реката Секулова што го дели градот на два дела.Во дворот на судот се наошаа две стари згради,едната беше затворот, а другата коњушницата на коњичкиот одред на леринската полиција.Судовите и полицијата имаа многу работа.Тие ги апсеа, ги тепаа, ги мачеа ги стрелаа пред куќите и пред нивните блиски борците на националниот отпор.
Во Лерин беше тесен стариот затвор.И не само коњушницата, туку и други згради беа претворени во затвори:нот на Толе, анот на Мангов, стариот тутунски склад„Реџијата“ дворот на полициската станица и други.И низ сите тие затвори требаше да минат затворениците пред да бидат осудени.
Еднаш, при заоѓање на сонцето, чии последни зраци ги галеа врвовите на Бигла, корфилаците дотераа и истуркаа во нашата ќелија едно седумнаесетгодишно момче.Симпатичното момче го дочекавме како блиски пријатели.Тој ни’ раскажа како стана партизан, како отиде со задача во селото и како го фатија. Зборуваше смирено, иако беше свесен што го очекува.Во паметта ми остана жив ликот на Сотир од Крапештина, село сместено во источната долина на Вич, јужно од Лерин и оддалечено околу час иполовина.Еден ден стражарот го прати Сотира надвор за да го фрли ѓубрето.Кога се врати Сотир ми рече:Помислив да избегам, да се префрлам преку мостот и да ја фатам нагорнината кон Калуѓерица, но не ми ујдиса, немав надеж да куртулам.“
По неколку дена беше одреден денот на неговото судење.Тогаш дојде и Сотировата баба од селото.Пред портата на дворот од затворот, ограден со бодликав тел, бабата се договараше со адвокатот колку лири да му даде за да го спаси Сотира.Таа се загледа во зградата на судот, длабоко воздивна и рече:„Ех, путси да бидеш,не’ изгори во Турско и сега пак ќе не’ изгориш !
Не поминаа ниту два-три дена , а Сотир беше изваден пред воен суд.Процедурата беше кратка.Тој беше осуден на смрт.Тој ден го чекавме Сотира да се врати во ќелијата .Во 9:30 часот стражарот ја отвори вратата и се појави Сотир, придружен од корофилак.Дојде да си ги земе алиштата и да се прости од нас.И пред да се раздели, тивко ни рече:„Ајде другари,здраво, другпат нема да се видиме“
Го поздравивме сите.Корофилакот гадно пцуеше,но Сотир мирно со исправена снага и со цврсти чекори се оддели од нас.
Вратата се затвори, но, тој Сотир,седумнаесетгодишниот Македонец остана во нас посилно од смртта.



Навраќање

Ја изгореа Прекопана
наместо куќите
остана пепелта.
Дојде лута вијулица
пепелта ја крена
и по целата моја широка земја
ја посеа.
Порасна наместо ’рж и пченица
нашата нова историја
Јас плен на белата мугра те напуштив.
од моите детски спомени
ја крадам твојата слика
Го гледам твојот праг
на него седиш ти
со усните изгорени
ме чекаш
да се вратам.
 
Метаксас ја забрани употребата на македонскиот јазик

reportaza-feltonsvedostva.jpg


Скопје 4 Јуни
Грчката Влада во 1926 г. донела Закон за замена на македонски топоними на селата и на личните имиња на грчки јазик. Загоричани го добило името Василијада, а градот Костур, Касторија. Слично било и во времето на Метаксасовата диктатура, кога тој ја забранил употребата на македонскиот јазик
Некогашниот учесник во Граѓанската војна во Грција, Георги Чулев, е роден во 1929 г. во с. Загоричани, Костурска околија.

Периодот меѓу двете светски војни за загоричани бил многу тежок. Грчката Влада во 1926 г. донела Закон за замена на македонски топоними на селата и на личните имиња на грчки јазик.

Загоричани го добило името Василијада, а градот Костур, Касторија. Слично било и во времето на Метаксасовата диктатура, која оставила трајни обележја врз тешкиот живот во Загоричани и во цела Егејска Македонија. На 4.8.1936 г. Јоанис Метаксас ја прогласил диктатурата, а по добивањето на власта ги сменил сите стари демократски кадри, офицери, полицајци. На нивно место поставил луѓе школувани во Германија. Со посебен декрет ги распуштил Парламентот и сите демократски прогресивни политички партии. На политичарите им забранил секаква активност во земјата. Особено драстична била наредбата издадена за Егејска Македонија, според која Метаксас ја забранил употребата на македонскиот јазик. Нашиот соговорник се потсетува на неколку настани кои оставиле трајни спомени во неговата свест.

ГЛОБА ОД 1000 ДРАХМИ ОТИ ЗБОРУВАЛ МАКЕДОНСКИ

"Покојниот дедо Коста К. Чулев отишол кај бакалницата на Коле Васев за да го праша како на грчки јазик се вели мијалник. Тој му одговорил нерохитис. Присутниот полицаец Хорофилакс, кој слушнал дека говори македонски, го глобил со 1.000 драхми. Вториот случај беше дома, во авлијата, кога дедо ми му рече на татко ми Васил да оди со кобилата и да им однесе леб на овчарите. Полицаецот кој случајно одел по патот слушнал дека се зборува на македонски јазик повторно го казни дедо ми со построга парична казна", раскажува Чулев. Властите во селата организирале бесплатно учење грчки јазик. Оваа мерка не дала резултати, бидејќи старите луѓе тешко учеле. Младината во селото била организирана врз основа на националистички терк, сите биле принудени да купуваат сини униформи и да ги носат за време на државните празници.
Нашиот соговорник вели дека по ненадејниот напад на Италија во есента 1940 година во околината на Јанина, Грција биле принудени да прогласи војна против Италија, односно против нивните вооружени единици кои неочекувано зазеле грчка територија. Во костурскиот реон биле стационирани бројни единици на грчката армија, поради близината на фронталните линии.

ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ НЕ ЈА ПРИФАТИ ОСТАВКАТА НА ГРЧКАТА ВЛАДА

Соговорникот раскажува за декемвриските настани од 1944-1945 г. Тоа биле слободарските декемвриски настани, во кои илјадници жители на Атина се собрале на плоштадот Синтагма (Уставен) со паролите: "Не сакаме нова окупација", "ЕАМ се демократија, а не кралот". Тоа го манифестирале повеќе од 300.000 жители близу зградата на Парламентот. Ненадејно полицијата употребила огнено оружје против демонстрантите и биле убиени триесеттина невини граѓани, а имало повеќе од стотина ранети. Народот, со помош на единиците на ЕЛАС, ги разоружале полицајците и го контролирале центарот на Атина. На четврти декември генералот Скомби го прогласил воениот закон т.е. воената диктатура, но истовремено избила владина криза и премиерот Папандреу и министрите од партијата на либералите, си дале оставка. Винстон Черчил не ја прифатил оставката на Владата и со противуставна телеграма му наредил на
Папандреу да продолжи со извршувањето на владините дејности. Во неа се велело: треба да владеете со Атина, по можност без насилство или ако е потребно и со крвопролевање за уништување на одредите на ЕЛАС. По наведената наредба англиските тенкови интервенирале на повеќе места во Атина. Народот и борците на ЕЛАС им пружиле херојски отпор на новите окупатори, кој траел околу 33 дена.

ПРИКАЗНА ОД БИТКАТА ЗА ЛЕРИН

Од Граѓанската војна Чулев се потсетува на битката за Лерин.
"На почетокот на февруари 1949 г. началникот на желевската полиција, Омирос, од Леринско ни соопшти дека единиците на ДАГ ќе го нападнат Лерин. За таа цел требаше да се формира специјална група полицајци за ослободување на градот и да се извршат рации за апсење на предавниците и на фашистите. Бевме одредени околу триесетина полицајци и се приклучивме кон 107. и 114. бригада, кои имаа наредба да извршат напад од северната страна на градот. На овој планински дел градот беше бранет од бетонски направени бункери, а на североисток се протега Леринско поле. Единицата на овие бригади изврши напад од север, односно 1,5 километар јужно од селото Канвашница (Проти), со цел да се уништат бункерите. На околу 500 метри од целта бевме забележани од бранителите на градот, истовремено бевме изложени на интензивен митралески оган од тешко оружје, минофрлачки и топовски гранати. Војниците на една чета се приближиле до бункерите на кота од 1.033 метри надморска височина, но бидејќи теренот бил непогоден за напад, процениле дека не ќе можат да ги уништат бункерите и дека ќе се изложат на сигурна смрт. Сакајќи да дадат личен пример старешините на четата станале и викнале: "Напред, ура". При нападот биле убиени од непријателските истрели, па со загубата на поголем дел од старешинскиот кадар, четата останала без команда. Во паника војската се повлекувале оставајќи голем број убиени и ранети војници. Непријателските сили употребиле различни видови минофрлачи и топовски гранати. Сликата беше ужасна. Нашата единица беше засолнета во еден трап и чекаше исход од акцијата. По оваа катастрофа и по паниката, нашата единица доби наредба да се врати назад до ридот пред селото Проти со цел да организираме заштитна одбрана на исток. Јас имав пушкомитралез од англиско производство на кој му монтиравме специјална отпорна цевка. Нашата задача беше по секоја цена да го браниме брдото од непријателските напади, за да им овозможиме безбедно спасување на ранетите борци. На одредената позиција стигнавме уште пред да зазори. По разденувањето непријателот почна со интензивни бомбардирања со топови и минофрлачи. По таа акција следеше првиот напад на непријателот и во тој напад беа убиени три наши полицајци. По одбиениот напад јас и една моја соборничка, се засолнавме во дупка, претпоставував дека повторно ќе се повтори бомбардирањето.
Еден пушкар на МАИ, кој беше многу добар стрелец, стрелаше целно кон нас и ни ја погоди лентата од митралезот, а јас се здобив со мала гребнатинка на челото. По прекинот на бомбардирањето настапи втора поинтензивна офанзива. Непријателот се доближи на околу 300 метри оддалеченост. Бев добар стрелец на таа оддалеченост, напаѓачите во паника се повлекуваа. Овој пат бомбардирањето се повтори и со ракетирање од авиони, а една граната падна во близина на нашата позиција, но за среќа не бевме погодени. Војниците на ДАГ панично се повлекуваа кон селото Буф и кон слободната територија".
 
Тук много добре пише за борбата против патриаршиjaта,па никаде не видех и думичка напишано за екзархиjaта,коjaто владеела големи делови от днешните територии на РМ?!

Абе вакво уживање ништо неможе да го замени...
Кога гледам дека татарчиња и продадени македонци се бунат и не им е јасно нешто тоа за мене е неверојатна работа, екстаза.
Кога гледам несреќни татари се смееам со солзи радосници.
Затоа што кога тие се несреќни знам дека младинците од Ваташа се смеет во гробовите и нивната смрт не била залудна.

:helou:
 
Затоа што кога тие се несреќни знам дека младинците од Ваташа се смеет во гробовите и нивната смрт не била залудна.
:helou:

koi tochno mladinci od Vatasha? Mislish za ovie 50-100 vatashani, ubiti od srbite vo 1913 g., za koi vie ne namerivte vreme vo poslednite 50-60-70 godini da im slozhite barem edin spomenik li? Pak Bugarija chekate da plakja za spomenici li?


Абе вакво уживање ништо неможе да го замени...
Кога гледам дека татарчиња и продадени македонци се бунат и не им е јасно нешто тоа за мене е неверојатна работа, екстаза.
Кога гледам несреќни татари се смееам со солзи радосници.

dobre, znachi bi se smejal koga bugarite i Trajko Kitanchev ("Prokleta da bidish trizhdi Evropo..") sa placheli, naprimer, za krahot na San-Stefano? Se smeesh i raduvash deka Makedonija ostanala pod Turcija li? Ili koga gyrcite i syrbite sa ubivali ekzarhisti?
 
koi tochno mladinci od Vatasha? Mislish za ovie 50-100 vatashani, ubiti od srbite vo 1913 g., za koi vie ne namerivte vreme vo poslednite 50-60-70 godini da im slozhite barem edin spomenik li? Pak Bugarija chekate da plakja za spomenici li?




Еве кои младинци
Споменици>>12 Ваташки младинци На 16 Јуни 1943 година во месноста „Чаирот,, бугарскиот фашистички окупатор го изврши едно од најголемите злосторства во текот на Втората светска војна во Македонија.
На тој ден беа стрелани дванаесет младинци од с. Ваташа на возраст од 15 до 27 години, а потоа нивните тела на најѕверски начин се масакрирани.
12_Vataski_mladinci_2.jpg


"СЕКАВАЊЕ ЗА ЕДНА МЛАДОСТ"

Овие зборови се напишани на споменикот во Спомен меморијалниот парк на стреланите ваташки младинци. Зборовите се неми сведоци на еден крвав злочин, извршени од страна на фашистичкиот окупатор, а инспириран од повампирените аспирации на бугарската влада за завладување со Македонија и претварање на нејзиното население во бугарско. Бугарскиот фашистички окупатор го спроведе ова ѕверско убиство брз ваташките младинци, бидејќи добро знаеја што преставува селото Ваташа и неговото население во текот на Народноослободителната војна.
12_Vataski_mladinci_5.jpg
По капитулацијата на предвоена Југославија, Македонија подпадна под бугарска власт. Уште во првите денови на окупацијата, во с. Ваташа се чуствува раздвиженост на Скоевската организација. Истата е формирана 1941 година, а во 1942 година во нејзиниот состав влегуваат и стреланите младинци. Активноста на Скоевската организација се состоеше во собирање на оружје, муниција, воен материјал и подготвување на младите за вооружено востание.
12_mladinci003.jpg
Во мај 1943 година е формиран партизанскиот одред „Добри Даскалов,,. Веднаш по формирањето на одредот, Ваташките младинци уште повеќе ја засилуваат својата активност.
Покрај разобличувањето на непријателот тие и материјално го помагаат одредот. Собираат парични средства, облека, храна, муниција, санитетски материјал и истите преку воспоставениот канал кон Моклишкиот манастир ги доставуваат на борците од одредот „Добри Даскалов,,. Крајно огорчени од се позасилениот развој на НОВ во Тиквешијата, окупаторот реши да превземе една офанзива за да го уништи одредот, а истовремено и да го заплаши месното население.
 
Еве кои младинци
Споменици>>12 Ваташки младинци


Makedonero, toa e jasno. Sluchajot e gromozden i mora da se znae i vo Bugarija. Mora da se bara ushte vo Bg, Mk arhivi za detajli i t.n. Interesno bi bilo isto da se vidi kakvo e bilo pisano za Vatasha vo togashniot Bg pechat, da se vidi dali e imalo reakcija od oficialnata bg vlast, da se sobirat spomeni i dr. Jas pishav za drugo neshto.
 
My grandparents, I remember,they used to put me on the knee and they used to say to me “Sinko” in Macedonian of course, “Nikogash nema da zaboravish sho nie sne Makedontsi. Nito Grtsi, nito Bulgari, nito Serbi, nito Albantsi.”
[Little son, never forget that we are Macedonians.Not Greeks, not Bulgarians, not Serbians, not Albanians.] They were the words of my grandparents from both sides.
My mother, my grandparents from both sides, could not speak a word of Greek. The only language they spoke was Macedonian, and also Turkish during the Ottoman occupation.
During my youth…I can close my eyes now and picture the village the way it was, a
small river dividing the upper and the lower village, and a hill to the west which is
called Sveti Ilia and a little church up the top there and also a spring which was
flowing out from the mountains. The water from that spring, summer and winter, was​
absolutely wonderful to drink and very very cool.

http://www.pollitecon.com/html/life/Mick_Veloskey_Interview.pdf
 
My grandparents, I remember,they used to put me on the knee and they used to say to me “Sinko” in Macedonian of course, “Nikogash nema da zaboravish sho nie sne Makedontsi. Nito Grtsi, nito Bulgari, nito Serbi, nito Albantsi.”



Ova e avstraliska publikacija, da? Spomeni ima sekakvi..., no da vidim i faktite, biva? Dali znaesh koja e prvata crkva pravena od makedonski izselnici vo Avstralija (egejci mislam. Vardarcite so nivnoto jugoslovenstvo idvat posle), i zoshto imala eden zbor "Bulg..." vo imeto? (Bugaria, kako drzhava, e imala ama mnogu slabo vlijanie vo Avstralija.)​
 
СВЕДОШТВА НА ПРОТЕРАНИТЕ МАКЕДОНЦИ ОД ЕГЕЈСКА МАКЕДОНИЈА (12)
Браќа и сестри бегалци се пронајдоа случајно

reportaza-svedostva12.jpg


Скопје 9 јуни 2009
Ѓорѓи Ѓорѓиев е роден во Ранци, село распослано во подножјето на Каракамен. И тоа ја доживеало истата судбина како и други села во Беломорјето - опустошени, разнебитени, без своите жители Македонци, кои биле прогонети за време на Граѓанската војна во 1948 г. само затоа што биле Македонци.

Тој се сеќава на тешките доживувања како дете.



- Втората светска војна зад себе остави пустош. Но, и Граѓанската војна во Грција. Имав само седум години кога заминав заедно со други селани. Се сокривме во една пештера на пет-шест километри над Ранци. Дури вечерта, на полноќ, ме пронајдоа постарите браќа Љубен и Вангел. Патот потоа не одведе во едно грчко село, мислам дека се викаше Инеливо, чии жители беа поврзани со Грчката комунистичка партија. Се сместивме во домот на газда Тодор, од каде заминавме по два дена. Станува збор за 1944 година, кога се уште можевме да влеземе на територијата на НРМ. Преку Меџитлија пристигнавме во Битола, каде окупатори беа Бугарите. За среќа, токму кога се повлекуваа им се придруживме како "слепи патници". Дојдовме во селото Неохор, кај Серез. Како што се повлекуваа Бугарите (по капитулацијата на фашистичка Бугарија) и од Грција, така и ние се упативме кон Северна Бугарија, кон Плевен, а оттаму, на 9 мај, кога капитулира и фашистичка Германија, се обидовме да се вратиме во Македонија.

"ЕГЕЈЦИТЕ" ДА СЕ ПРЕСЕЛАТ ВО ВОЈВОДИНА

-Се вративме во Плевен, а потоа продолживме кон Симитли, Кулата, Струмица, од каде тогашната власт не префрли во Прилеп. Бидејќи бевме повеќемина не сместија во куќите по селата. Јас бев во Горно Село, од каде по неколку дена заминавме во селото Алинци. Тука дури добивме и земја за обработување. Уште во Горно Село завршив прво одделение, а второ одделение учев во Алинци. Многу сакав да учам. По извесно време се населивме во Прилеп каде го продолжив школувањето и завршив трето одделение, се потсетува Ѓорѓиев.

-Се изненадивме - потенцира тој - кога ни беше кажано дека по наредба на тогашната власт во НРМ "Егејците" морало да бидат преселени во Војводина. Моравме да заминеме. Таму, во селото Гаково, во близина на Сомбор, го продолжив школувањето. Децата кои беа без родители ги прифатија во детскиот дом. Од Гаково, нас 250 сирачиња не испратија во детскиот дом во Загреб. Вечерта кога пристигнавме на железничката станица во Загреб не прифатија луѓето од Црвениот крст, се дискутираше дали да останеме во Загреб или не. По долги преговори моравме да го продолжиме патот кон островот Света Катарина кај Ровињ, каде не сместија во истоимениот манастир.

ШКОЛО НА МАКЕДОНСКИ ЈАЗИК

Таму останавме извесно време, а потоа беше наредено да се фузираат двата детски дома: нашиот, во кој беа сместени исклучително Македончиња, и детскиот дом во Црквеница, каде имаше околу 750 Македончиња и Грчиња. Утредента, околу четири часот наутро, со брод не пренесоа до Црквеница. Се сместивме по осум деца во соба и тука останавме до 19.9.1949 година. За нас се грижеа калуѓерките. Но, нам в очи ни беа учителите. Тие беа Македонци по род, доселени од Булкес, од Егејскиот дел на Македонија, кои Грците ги обучиле и тие не учеа на грчки јазик! Јас не се согласив да учам на грчки и не присуствував на наставата. Се обидуваа, но не можеа да ме вразумат и кренаа раце од мене. Тогаш бев командир на 12. чета, а заменик ми беше Ѓорѓи Ди мовски. Дури и на приредбите не прифаќавме да пееме грчки, туку само македонски песни. Ние баравме наставата да се изведува на македонски јазик. Управникот ни го прифати барањето и веднаш од Македонија ни испратија тројца професори (колку што се сеќавам: Ристо и Перо од Битола и уште еден од Струмица, кому не му го паметам името). Така, правдата конечно беше задоволена.

Овој соговорник чува и еден интересен документ, со печат на Црвениот крст на Хрватска, во Домот за грчки деца, Цриквеница, со кој се докажува дека таму се изведувала настава на македонски јазик, во 1949 година.

СЕ ПРЕПОЗНАА СО ДЕЦАТА ОД ПОЛСКИ ДОМОВИ

Ѓорѓиев вели дека еден настан од 1949 година никогаш нема да го заборави.

-Не посетија деца од детските домови од Полска, предводени од една учителка. Се случи нешто непредвидено: меѓу нашите и децата од Полска се пронајдоа братчиња и сестричиња и други блиски роднини.

Посетителите останаа осум дена. Само што се надмина растревоженоста и се смирија чувствата, учителката почна да ги подготвува за враќање во Полска. Но, децата не сакаа да се вратат. Сакаа да останат со своите браќа и сестри. Но, учителката беше непопустлива, инсистираше да се врати со толку деца со колку што дошла. "Зарем повторно ќе има делење на Македончињата", ги прашувавме претпоставените. Тешко им беше да ни одговорат, но ни ветија (за да не смират) дека и ние ќе одиме кај нив во посета, во Полска. Но, подоцна се јави сомневање дека децата од Црквеница ќе ги преместуваат во Полска. Брзо се организиравме и ги известивме родителите за тоа, а тие од југословенските власти побараа да не се дозволи преместувањето. Освен тоа, родителите бараа да си ги повлечат децата. Татко ми Алексо тогаш живееше во Тетово. Тој организираше да бидат повлечени седумте деца од Ранци, кои беа во Црквеница и да ги испратат за Белград, каде не прифатија нашите родители.

Околу 28.000 деца откорнати од родните огништа


Местото ечеше од плачот на децата и од редењето на бабите. Тука се разделуваа бабите и дедовците од своите внуци, а мајките останаа со децата за да ги придружуваат до селото Желево. Баба ми Ристана се наведна до површината на земјата, се прекрсти, зеде грст почва, ја врза во крпче и ми ја подаде со зборовите: "Носи ја таму каде што ќе ве однесат, да ја носиш со себе и секој ден да ја галиш за да не го заборавиш нашето родно огниште".


D1988411B235364C96EA65D5A2059A74.jpg
Професорот Сократ Пановски е роден на 15 март 1936 година, во селото Вмбел, Костурско, Егејска Македонија. Во Грчко-италијанската војна (октомври 1940 година) до темел им бил опожарен семејниот дом, откако претходно семејството пребегнало во селото Дреновени.
Тој зборува за "најголемото и најнемилосрдното прогонство на деца во поновата историја на Европа".
-За помалку од 30 дена, од родните огништа биле откорнати околу 28.000 деца, на возраст од 2 до 14 години, сите Македонци и неколку стотици Грци од пограничните области на Епир и Еврос. Педантните планери се погрижиле децата да бидат протерани со возен билет во една насока, на кои подоцна грчките влади им забранија доживотно враќање на родните огништа.
Костурските и леринските шуми и козјите патеки кои воделе кон албанската и југословенската граница вриеле како во пчеларска кошница. Ноќе патеките биле исполнети со детски колони, а дење децата ги криеле во шумите за да не ги открие владината борбена авијација, објаснува Пановски.


ДЕЦАТА ГИ РАЗДЕЛИЈА ОД МАЈКИТЕ


"Од селото Вмбел - додава Пановски - беа собрани 150 деца. Зборното место беше закажано на излезот од селото, кај црквичето "Свети Танас". На 5 април 1948 година, во раните утрински часови, беа собрани сите жители на селото за да ги испратат своите најмили, на "спасување" од бомбардирањата.
Местото ечеше од плачот на децата и од редењето на бабите. Тука се разделуваа бабите и дедовците од своите внуци, а мајките останаа со децата за да ги придружуваат до селото Желево. Баба ми Ристана се наведна до површината на земјата, се прекрсти, зеде грст почва, ја врза во крпче и ми ја подаде со зборовите: "Носи ја таму каде што ќе ве однесат, да ја носиш со себе и секој ден да ја галиш за да не го заборавиш нашето родно огниште". Подоцна, цел живот, оваа реченица на баба ми Ристана стана филозофија на моето опстојување. Вториот ден, водени од нашите мајки и партизанските водачи, околу 23 часот пристигнавме во селото Желево. Не распоредија за спиење по селските куќи. Само што не обзеде сонот, во мугрите, не разбудија и се упативме кон една шума. Пред оваа шума не разделија од мајките. Глетката беше потресна. Плачот на децата кои не сакаа да се одделат од мајчините прегратки и лелекот на мајките кои не ги пуштаа своите рожби беше нарушен од бучавата на два авиона. Одговорните жени од селото за придружување на децата до последната дестинација и грижата за нив таму, односно новите "мајки" ги повлекоа децата кон шумата, а родителите се вратија во селото. При таа брза разделба мајка ми ме замоли: "Немој да плачеш, сега си голем". И одговорив: "Нема да плачам!". Го исполнив ветувањето, за цел живот секнаа солзите во моите очи. Тие солзат само при настинки и ветрови. Денот го преседовме во шумата, а кога се стемни почна да се формира непрегледна детска колона. Дента во шумата пристигна голем број деца и од други костурски и лерински села. Ноќта делови од колоната се губеа, долго се чекаше,
имаше довикувања, плач од најмалите, кои не можеа да пешачат, па ние поголемите ги носевме на грб. Ноќта беше врнежлива и студена. Пред зори дојдовме до една пошумена планина. Ни запалија оган за да се стоплиме и да се исушиме. Пред да се стемни дојде еден одред партизани од соседните села, кои меѓу децата си ги препознаа браќата, сестрите, синовите и ќерките.


ЛЕГНАТИ ПО ПАТОТ И ВО ЕНДЕЦИТЕ

Една дождлива ноќ со студ кој влегуваше во коските, со темнината како црно перде, колоните од децата пристигнаа во Преспа и почнаа да ја газат езерската вода. Избезумени одговорните жени на групите деца, новите "мајки", во паника викаа: "Не, мили дечиња, тоа е голема вода, езерото, вратете се назад!".
Многу не ја гледавме, туку ја чувствувавме студената вода како ни навлегува во обувките и во облеката. Пристигнаа некои партизани и ја поведоа колоната кон границата. На неколку километри пред границата партизаните ја напуштија колоната, покажувајќи во која насока треба да се движиме. Пристигнавме до една рекичка и кога се подготвувавме да ја прегазиме, од другата страна се запалија џепни батерии, не осветлија и се слушнаа гласови. Нешто разбравме, нешто не. Меѓутоа, кога ги видовме војниците во убави сиви униформи не фати паника и некои деца почнаа да бегаат мислејќи дека тоа се монархофашистички војници од грчките владини сили. Мирниот глас на војниците делуваше смирувачки. Војниците креваа по едно до две деца в раце и ги префрлуваа на другиот брег, во Народна Република Македонија. Војниците ја предводеа колоната до рано во зората, кога пристигнавме пред селото Долно Дупени. Тука застанавме и ни рекоа да седнеме да се одмориме.
Пред моите очи, како на филмска лента, ги гледам децата и по некоја "мајка", обземени од умор, студ и глад, легнати по патот, повеќето во ендеците. Како покосени сите заспавме. Кога со големи маки не разбудија, поголемите деца не однесоа во селското училиште. Во една училница на катот, неколку десетици деца легнавме и продолживме да спиеме, греејќи се од една стара ламаринена печка и од нашите тела збиени како во конзерва. Помалите деца беа распоредени по селските домови. Неколку дена се одморивме, ги исушивме алиштата, но стомаците ни беа празни и со нетрпение го очекувавме денот кога ќе легнеме сити. Еден ден повторно се формираа колони од деца. Напред, на воловски коли, беа натоварени малите деца, а поголемите пешачеа до соседното село Љубојно. Тука не пречекаа со парче топол, пченкарен леб. Сега не се двоумевме. Набрзина го изедовме лебот, колку малку да се најадемее.


ЗА ПРВ ПАТ ВИДЕЛЕ ВОЗ, РАДИО, ЛАМБИ...


Во Љубојно, како што раскажува Пановски, ги ставиле во војнички камиони покриени со церади, по што го продолжиле патот за Битола. Таму ги сместиле во неколку училишта. Биле нагостени со тврд пченкарен леб и џем. Невидливи, одговорни луѓе, ги поделиле во групи, без да водат сметка за тоа дали ќе бидат поделени браќата и сестрите или на кое село им припаѓаат и кај која "мајка". Ги сместиле во воз, нешто што прв пат во животот го виделе. И не само тоа, тука прв пат во животот се соочиле и со други цивилизациски достигнување: електрична енергија, нови кандила и ламби, радиоапарати и друго. Покрај гладот и болката за најмилите кои ги оставиле во глуви и онемени села, тие биле и сосема збунети од тоа што го гледале околу себе. Композициите од возови, долги, со многу вагони од трета класа, патувале кон север.
 
*******************************************************
*******************************************************
*******************************************************
*******************************************************
*******************************************************

Околу 28.000 деца откорнати од родните огништа


Местото ечеше од плачот на децата и од редењето на бабите. Тука се разделуваа бабите и дедовците од своите внуци, а мајките останаа со децата за да ги придружуваат до селото Желево. Баба ми Ристана се наведна до површината на земјата, се прекрсти, зеде грст почва, ја врза во крпче и ми ја подаде со зборовите: "Носи ја таму каде што ќе ве однесат, да ја носиш со себе и секој ден да ја галиш за да не го заборавиш нашето родно огниште".


D1988411B235364C96EA65D5A2059A74.jpg
Професорот Сократ Пановски е роден на 15 март 1936 година, во селото Вмбел, Костурско, Егејска Македонија. Во Грчко-италијанската војна (октомври 1940 година) до темел им бил опожарен семејниот дом, откако претходно семејството пребегнало во селото Дреновени.
Тој зборува за "најголемото и најнемилосрдното прогонство на деца во поновата историја на Европа".
-За помалку од 30 дена, од родните огништа биле откорнати околу 28.000 деца, на возраст од 2 до 14 години, сите Македонци и неколку стотици Грци од пограничните области на Епир и Еврос. Педантните планери се погрижиле децата да бидат протерани со возен билет во една насока, на кои подоцна грчките влади им забранија доживотно враќање на родните огништа.
Костурските и леринските шуми и козјите патеки кои воделе кон албанската и југословенската граница вриеле како во пчеларска кошница. Ноќе патеките биле исполнети со детски колони, а дење децата ги криеле во шумите за да не ги открие владината борбена авијација, објаснува Пановски.


ДЕЦАТА ГИ РАЗДЕЛИЈА ОД МАЈКИТЕ


"Од селото Вмбел - додава Пановски - беа собрани 150 деца. Зборното место беше закажано на излезот од селото, кај црквичето "Свети Танас". На 5 април 1948 година, во раните утрински часови, беа собрани сите жители на селото за да ги испратат своите најмили, на "спасување" од бомбардирањата.
Местото ечеше од плачот на децата и од редењето на бабите. Тука се разделуваа бабите и дедовците од своите внуци, а мајките останаа со децата за да ги придружуваат до селото Желево. Баба ми Ристана се наведна до површината на земјата, се прекрсти, зеде грст почва, ја врза во крпче и ми ја подаде со зборовите: "Носи ја таму каде што ќе ве однесат, да ја носиш со себе и секој ден да ја галиш за да не го заборавиш нашето родно огниште". Подоцна, цел живот, оваа реченица на баба ми Ристана стана филозофија на моето опстојување. Вториот ден, водени од нашите мајки и партизанските водачи, околу 23 часот пристигнавме во селото Желево. Не распоредија за спиење по селските куќи. Само што не обзеде сонот, во мугрите, не разбудија и се упативме кон една шума. Пред оваа шума не разделија од мајките. Глетката беше потресна. Плачот на децата кои не сакаа да се одделат од мајчините прегратки и лелекот на мајките кои не ги пуштаа своите рожби беше нарушен од бучавата на два авиона. Одговорните жени од селото за придружување на децата до последната дестинација и грижата за нив таму, односно новите "мајки" ги повлекоа децата кон шумата, а родителите се вратија во селото. При таа брза разделба мајка ми ме замоли: "Немој да плачеш, сега си голем". И одговорив: "Нема да плачам!". Го исполнив ветувањето, за цел живот секнаа солзите во моите очи. Тие солзат само при настинки и ветрови. Денот го преседовме во шумата, а кога се стемни почна да се формира непрегледна детска колона. Дента во шумата пристигна голем број деца и од други костурски и лерински села. Ноќта делови од колоната се губеа, долго се чекаше,
имаше довикувања, плач од најмалите, кои не можеа да пешачат, па ние поголемите ги носевме на грб. Ноќта беше врнежлива и студена. Пред зори дојдовме до една пошумена планина. Ни запалија оган за да се стоплиме и да се исушиме. Пред да се стемни дојде еден одред партизани од соседните села, кои меѓу децата си ги препознаа браќата, сестрите, синовите и ќерките.


ЛЕГНАТИ ПО ПАТОТ И ВО ЕНДЕЦИТЕ

Една дождлива ноќ со студ кој влегуваше во коските, со темнината како црно перде, колоните од децата пристигнаа во Преспа и почнаа да ја газат езерската вода. Избезумени одговорните жени на групите деца, новите "мајки", во паника викаа: "Не, мили дечиња, тоа е голема вода, езерото, вратете се назад!".
Многу не ја гледавме, туку ја чувствувавме студената вода како ни навлегува во обувките и во облеката. Пристигнаа некои партизани и ја поведоа колоната кон границата. На неколку километри пред границата партизаните ја напуштија колоната, покажувајќи во која насока треба да се движиме. Пристигнавме до една рекичка и кога се подготвувавме да ја прегазиме, од другата страна се запалија џепни батерии, не осветлија и се слушнаа гласови. Нешто разбравме, нешто не. Меѓутоа, кога ги видовме војниците во убави сиви униформи не фати паника и некои деца почнаа да бегаат мислејќи дека тоа се монархофашистички војници од грчките владини сили. Мирниот глас на војниците делуваше смирувачки. Војниците креваа по едно до две деца в раце и ги префрлуваа на другиот брег, во Народна Република Македонија. Војниците ја предводеа колоната до рано во зората, кога пристигнавме пред селото Долно Дупени. Тука застанавме и ни рекоа да седнеме да се одмориме.
Пред моите очи, како на филмска лента, ги гледам децата и по некоја "мајка", обземени од умор, студ и глад, легнати по патот, повеќето во ендеците. Како покосени сите заспавме. Кога со големи маки не разбудија, поголемите деца не однесоа во селското училиште. Во една училница на катот, неколку десетици деца легнавме и продолживме да спиеме, греејќи се од една стара ламаринена печка и од нашите тела збиени како во конзерва. Помалите деца беа распоредени по селските домови. Неколку дена се одморивме, ги исушивме алиштата, но стомаците ни беа празни и со нетрпение го очекувавме денот кога ќе легнеме сити. Еден ден повторно се формираа колони од деца. Напред, на воловски коли, беа натоварени малите деца, а поголемите пешачеа до соседното село Љубојно. Тука не пречекаа со парче топол, пченкарен леб. Сега не се двоумевме. Набрзина го изедовме лебот, колку малку да се најадемее.


ЗА ПРВ ПАТ ВИДЕЛЕ ВОЗ, РАДИО, ЛАМБИ...


Во Љубојно, како што раскажува Пановски, ги ставиле во војнички камиони покриени со церади, по што го продолжиле патот за Битола. Таму ги сместиле во неколку училишта. Биле нагостени со тврд пченкарен леб и џем. Невидливи, одговорни луѓе, ги поделиле во групи, без да водат сметка за тоа дали ќе бидат поделени браќата и сестрите или на кое село им припаѓаат и кај која "мајка". Ги сместиле во воз, нешто што прв пат во животот го виделе. И не само тоа, тука прв пат во животот се соочиле и со други цивилизациски достигнување: електрична енергија, нови кандила и ламби, радиоапарати и друго. Покрај гладот и болката за најмилите кои ги оставиле во глуви и онемени села, тие биле и сосема збунети од тоа што го гледале околу себе. Композициите од возови, долги, со многу вагони од трета класа, патувале кон север.
 
Смислен потег да се исчистат македонците

Преживеаните борци од Граѓанската војна во Грција: Стојан Трпчевски
Кој и зошто ја смисли Граѓанската војна во Грција? Ако однапред се знаеше нејзиниот исход - чистење на македонското население во Егејскиот дел на Македонија, и ако уште тогаш Комунистичката партија на Грција не ги признаваше Македонците, односно ги нарекуваше славомакедонци, тогаш имаше ли смисла учеството на Македонците во првите линии на фронтот?

Овие и ред други прашања си ги поставуваме не само ние, туку и нашите соговорници, учесници во Граѓанската војна во Грција. Еден од нив е и господинот Стојан Трпчевски.
stojan_trpcevski.jpg

“Се боревме за татковината, тоа беше наш идеал. Во 1946 година се групираа единиците, во 1947 година се формира ДАГ, а кон крајот на истата година ДАГ доби привремена Влада. И ние имавме македонски организации како, на пример, НОФ. Направивме договор меѓу македонското НОФ и грчкото КПГ. Договорот беше дека кога ќе ја ослободиме Грција ќе добиеме автономија, јазик, школи. Со тие идеи одевме напред, не гледавме дали ќе загинеме. Но, што се случи, потоа... Паднавме на испит. И во текот на војната, во КПГ н# нарекуваа славомакедонци, на што им се спротивставувавме, а и не бевме многу сигурни дали доколку успееше Граѓанската војна, КПГ ќе ни го дадеше тоа што ни го вети”, вели Трпчевски и дополнува: “Во текот на војната имаше многу предавници од редовите на ДАГ. Затоа ја одложија битката на Лерин. Нашите борци се предаваа само за да бидат со своите фамилии, а имаше и други паравоени формации. КПГ наоѓаше триста начини да н# убедува како да останеме таму. Сепак, погледнато од денешен аспект, произглегува заклучокот дека некој ја смисли оваа војна за да се исчистат Македонците од Грција. Евакуацијата на децата беше по наредба на КПГ. И денес КПГ не н# признаваат како Македонци. Страшна беше глетката кога во април-мај 1948 година ги собираа децата. Македонците наседнаа. Веројатно тоа беше намерна чистка, а пред да се евакуираат децата, грчката кралица Федерик имаше дадено наредба сите деца од тие села да се соберат и да се однесат во Атина за да ги направи јаничари. По војната, до 1950 година, таму останаа некои борци на ДАГ, а тоа беа оние кои беа затворани во концентрациони логори. Оваа Граѓанската војна во Грција многу потсетува на онаа во Македонија во 2001 година”.

Го прашавме зошто, кога веќе знаеле дека КПГ, и покрај спротивставувањето од нивна страна, продолжува да н# ги признава како Македонци, останале да се борат?

“Имавме наши организации, АФЖ, НОМС. Тие ја водеа политиката. Јас бев само војник. Всушност, уште со самото доаѓање од Гевгелија во Грција, кога се регрутиравме во Армијата, отворија книга да н# евидентираат и н# прекрстија. НОФ имаше бази во Југославија, Македонија, а нашите раководители навиваа да останеме таму. Дури и ако некој се вратеше не му даваа работа, го нарекуваа дезертер. Иако и денес н# нарекуваат славомакедонци, сепак годинава ја прифативме поканата на КПГ, ја посетивме масовната гробница во Лерин, зашто тоа ни е единствен начин да ги посетиме местата каде што се боревме и каде загинаа нашите другари”, потенцира Трпчевски.

Потсетување

Господинот Стојан Трпчевски е роден 1928 година, во Сетина. Пред да се вклучи во редовите на ДАГ бил војник во ЕЛАС, во 1944 година. Тој се потсетува на времињата кога, по демобилизацијата од ЈНА, биле собрани во еден баталјон во старата воена болница во Скопје и на 3 ноември 1947 година, преку Гевгелија, заминале на Пајак Планина во Грција. Првата битка која ја воделе била на 26 ноември, истата година во селата Струпино, Пожарско, во околината на Соботско.

“Монархофашистите н# нападнаа со авиони. Убија две-три момчиња. Таму престојувавме неколку дена, а потоа дојдовме во бањата во Пожарско и оттаму истата група, преку Кајмакчалан, замина во леринската околија. Јас бев водач на групата, зошто таму сум роден и местата ми беа познати. Во Сетина н# распоредија да спиеме по куќи. По неколку дена, преку курир кој беше испратен од Вичо, дојде наредба дека бидејќи сега теренот е чист, за разлика од претходно кога паднавме во заседа, да тргнеме од селото Сетина кон Вичо. Така, спокојно заминавме за Вичо, а претходно во Желево, па добивме распоред во кои единици да бидеме распоредени. Мене ме распоредија во 105. бригада. На Вичо останавме до крајот на 1947 година. Во 1948 година почнаа силните борби на Грамос. Не учествував на битките на Грамос затоа што ме повикаа во Главниот штаб во село Граждано, каде ми побараа да најдам свои луѓе за да формираме баталјон за известување, односно информативен баталјон. Задачата ја завршив, односно најдов луѓе од леринската околија и ја формиравме информативната група. Наша обврска беше да ги информиравме штабовите колку монархофашисти има, каде се распоредени, како се вооружени итн.”, раскажува Трпчевски.

На 28 август 1948 година, објаснува нашиот соговорник, Демократската армија од Грамос се повлекла на Вичо, зашто немала каде, загинал многу народ. По престројувањето на единиците, се воделе борби на Вичо. Еден дел од ДАГ се вратил на Грамос, а тој со неговата група водел борба на Малимади, во чија околина се селата Лапаница, Косинец, Вмбел, Дмбени...

“Откако стивна борбата се повлековме во селото Брезница. Нашиот баталјон го повикаа во штабот и ни рекоа да војуваме самостојно. Односно, ако до пред тоа бевме во ДАГ сега требаше да војуваме самостојно. Мене ме поставија за командир на 180 луѓе. На сите им дадоа по еден германски митралез, а секој имаше своја задача, да контролира три-четири села на потегот од Кајмакчалан кон Вичо и обратно”, вели Трпчевски.

Тој потенцира дека уште од октомври 1948 година се шушкало за нападот на Лерин. Со тоа “предавниците” му дале повод на непријателот добро да се вооружа. Заедно со пет-шест луѓе од групата Трпчевски го испратиле во офицерската школа” Петти ред” во селото Раби, во околината на Преспа.

“Помина 1948 година и дознавме дека Захаријадис рекол оти ќе го нападнат Лерин. Секој доби задача, јас отидов во Бела Вода, а други во Псодари. Лерин требаше да го нападнеме на 12 февруари, рано во зорите, но шпиунажата добро работеше. Иако официјално е запишано дека борбата е водена на 12 февруари, всушност битката на Лерин се случи на 13 февруари. Монархофашистите го искористија претходниот ден и добро се вооружаа, а на помош им дојдоа и авиони. Иако влеговме во Лерин, сепак не успеавме да ги поразиме монархофашистите и да го ослободиме градот. Бевме сардисани. Се вративме во Преспа и се стациониравме во Желево. Дел од армијата се врати на Грамос, а таму ДАГ капитулираше. Некои војски се стационираа во Албанија, други во Русија, Ташкент, трети во Југославија, Бугарија, Романија. Единиците се распрснаа и згасна целото движење”, посочува некогашниот учесник во Граѓанската војна во Грција, во која неколку пати бил ранет.

Првиот пат се лекувал во Албанија, вториот пат во Катлановска бања.
Тито, раскажува Трпчевски, испратил свои доктори во Катлановска бања. Оние кои не можеле да се излекуваат ги носеле во Албанија, потоа во Нови Сад.

По капитулацијата на ДАГ, борецот заминал прво во Бугарија, а потоа во Унгарија, каде се оженил, а во јануари 1955 година се вратил во Македонија. Денес тој е претседател на воените инвалиди на Сојузот на борците на Македонија - Чаир, и добива боречка пензија.

Тој вели дека соработуваат со боречката организација од Лерин. Многу грчки војници починале во болницата Катланово, па затоа сакаат да изградат заеднички споменик. Затоа и отишле во Лерин за да воспостават соработка во тој поглед.

Од книгата Аргументи од црниот тефтер на жртвуваните

Жаклина Митевска
Ташко Јованов
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom