INDIJANEC123
Женкар, Илуватар
- Член од
- 17 март 2014
- Мислења
- 3.815
- Поени од реакции
- 6.373
Тие црните комунисти најлоши се гангстакомуниста
Land of the Free, или човековите права и слободи во најголемиот светски „извозник на демократија„
- Креатор на темата Vanlok
- Време на започнување
LordDragonII
Dr.Strangelove
- Член од
- 15 август 2008
- Мислења
- 10.995
- Поени од реакции
- 5.725
Најлоши се, there must be a gun control.
Ако слушате FEMA ќе ве награди со десетодневен одмор.
РАТ ПРОТИВ СИРОМАШНИХ ИЛИ СТВАРНИ УЗРОЦИ НАСИЉА У ФЕРГУСОНУ
Текст који следи је коментар аутора који се потписује као Malooga са блога Moon of Alabama, одабрао и превео Небојша Малић
Коментатор luca k пита: „А зашто ви, људи, не сачекате да пристигну све чињенице?“ Чињенице нису попут вољене родбине, која дође у посету на породични празник, него више попут ликвидираних бивших сарадника, несталих без трага у некој заборављеној, мемљивој шумској јами.
За владајућу класу, чињенице су опасне звери. Митови и легенде су далеко безбеднији. Чињенице могу неочекивано да избију на површину на самом почетку неког догађаја, док механизми контроле још нису успостављени. После тога, све што се чује је или званична верзија приче, или – ако она не уроди плодом – званична резервна варијанта.
Како неко може да, читајући овај блог, разуме геополитичка дешавања, а да притом не разуме да исти принципи и услови доминације, контроле и силе функционишу на сличан начин и на локалном нивоу? Можда би било корисно да објаснимо те услове и принципе како бисмо се подсетили у каквим околностима се све ово заиста дешава, било житељима места попут Фергусона и полицији која у њима делује.
„Рат против дроге“ није рат против дроге. Тај рат служи ултрабогатим владарима да контролишу (и на њима профитирају) токове незаконитих прихода од трговине дрогом, да њима финансирају илегалне ратове, да дестабилизују друге земље кроз зависност од дрога и да прогласе кривичним делом намерно изазвано сиромаштво и безнађе доње трећине (или чак више) домаћег становништва (видети америчку заштиту хероина на југоистоку Азије и у Авганистану, улогу CIA у трговини креком у америчким градовима итд.).
„Рат против тероризма“ је у суштини исто: отворени рат против сиромашних и дестабилизација територија које Империја директно не контролише. Попут наводног „рата“ против наркотика, и овај „рат“ је углавном симулација: односно, лажан и без жртава, где се од починилаца потајним спонзорисањем ствара вештачки непријатељ, оно што Роуен Беркли (Rowan Berkeley) зове „псеудобандама.“
ПОВРАТАК У ДОБА ОЛИВЕРА ТВИСТА
Ови ратови нису стварни, утолико што проблеми којима се баве нису стварни по дефиницији. Ако и постоје, намерно се погоршавају како би се ојачала динамика проблем-реакција-решење.
На дрогу се не гледа као проблем који се мора искоренити, већ на средство које се може употребити за остваривање циља. Терор(изам), као што знамо, није чак ни појам, него тактика. А тактику не можете прогласити злочином, али је можете користити као средство за остварење циља.
Не морам да подсећам да САД – тзв. „земља слободних“ – имају највећу затворску популацију на свету, и по апсолутним и по релативним мерилима. А велика већина затвореника је осуђена за деликте без жртве (victimless crimes).
Али то није све. Јер, ако одрастате у гету, и одгојите дете како ваља, и неким чудом га сачувате од оружја и банди, преостају вам још два далеко већа изазова: сиромаштво и полицијско насиље.
Почнимо од сиромаштва. Званичне статистике су вишеструка лаж. Стварна стопа незапослености је далеко већа. Многи у гету не могу да нађу било какав посао или пак само повремени – попут ресторана брзе хране – и без бенефиција. Без посла нема пара, без пара нема школе, без школе нема прилике за посао, и тако унедоглед.
На домаћем терену се води нови рат, отворени рат против сиромашних, где се онима што не могу да приуште новчане обавезе – да ли зато што су незапослени или из других разлога – прети затвором кад не плате рачуне, порезе, издржавање деце, судске трошкове, казне за паркирање итд. Цело друштво се вратило у доба Оливера Твиста и дужничког ропства. Затвореници данас морају да раде као робовска радна снага за корпорације, и за њих не важе романтични концепти попут минималне зараде или закона о раду.
Затвори су приватизовани, а затвореници претворени у још једну робу на којој капиталистички систем може да заради, попут пшеничних прогноза или свињских полутки. Доказано је да и судије и полицајци имају квоте: од њих се очекује да, попут фабричких радника, испуне задати циљ и ухапсе и осуде одређени број људи сваког месеца или године. Морају да усреће власнике затвора, јер су они велики донатори изборних кампања и локални „послодавци“. И полицајци и судови су под великим притиском да затвори буду пуни.
И слепцу је јасно да ово није опис друштва какав би сачинио антрополог пре сто година, већ катаболичког процеса, у којем оболели (политички) организам незасито изједа самог себе на путу у гроб. А у мом крају тихо говоре: „Тако је како је“.
(продолжува)
Текст који следи је коментар аутора који се потписује као Malooga са блога Moon of Alabama, одабрао и превео Небојша Малић
Коментатор luca k пита: „А зашто ви, људи, не сачекате да пристигну све чињенице?“ Чињенице нису попут вољене родбине, која дође у посету на породични празник, него више попут ликвидираних бивших сарадника, несталих без трага у некој заборављеној, мемљивој шумској јами.
За владајућу класу, чињенице су опасне звери. Митови и легенде су далеко безбеднији. Чињенице могу неочекивано да избију на површину на самом почетку неког догађаја, док механизми контроле још нису успостављени. После тога, све што се чује је или званична верзија приче, или – ако она не уроди плодом – званична резервна варијанта.
Како неко може да, читајући овај блог, разуме геополитичка дешавања, а да притом не разуме да исти принципи и услови доминације, контроле и силе функционишу на сличан начин и на локалном нивоу? Можда би било корисно да објаснимо те услове и принципе како бисмо се подсетили у каквим околностима се све ово заиста дешава, било житељима места попут Фергусона и полицији која у њима делује.
„Рат против дроге“ није рат против дроге. Тај рат служи ултрабогатим владарима да контролишу (и на њима профитирају) токове незаконитих прихода од трговине дрогом, да њима финансирају илегалне ратове, да дестабилизују друге земље кроз зависност од дрога и да прогласе кривичним делом намерно изазвано сиромаштво и безнађе доње трећине (или чак више) домаћег становништва (видети америчку заштиту хероина на југоистоку Азије и у Авганистану, улогу CIA у трговини креком у америчким градовима итд.).
„Рат против тероризма“ је у суштини исто: отворени рат против сиромашних и дестабилизација територија које Империја директно не контролише. Попут наводног „рата“ против наркотика, и овај „рат“ је углавном симулација: односно, лажан и без жртава, где се од починилаца потајним спонзорисањем ствара вештачки непријатељ, оно што Роуен Беркли (Rowan Berkeley) зове „псеудобандама.“
ПОВРАТАК У ДОБА ОЛИВЕРА ТВИСТА
Ови ратови нису стварни, утолико што проблеми којима се баве нису стварни по дефиницији. Ако и постоје, намерно се погоршавају како би се ојачала динамика проблем-реакција-решење.
На дрогу се не гледа као проблем који се мора искоренити, већ на средство које се може употребити за остваривање циља. Терор(изам), као што знамо, није чак ни појам, него тактика. А тактику не можете прогласити злочином, али је можете користити као средство за остварење циља.
Не морам да подсећам да САД – тзв. „земља слободних“ – имају највећу затворску популацију на свету, и по апсолутним и по релативним мерилима. А велика већина затвореника је осуђена за деликте без жртве (victimless crimes).
Али то није све. Јер, ако одрастате у гету, и одгојите дете како ваља, и неким чудом га сачувате од оружја и банди, преостају вам још два далеко већа изазова: сиромаштво и полицијско насиље.
Почнимо од сиромаштва. Званичне статистике су вишеструка лаж. Стварна стопа незапослености је далеко већа. Многи у гету не могу да нађу било какав посао или пак само повремени – попут ресторана брзе хране – и без бенефиција. Без посла нема пара, без пара нема школе, без школе нема прилике за посао, и тако унедоглед.
На домаћем терену се води нови рат, отворени рат против сиромашних, где се онима што не могу да приуште новчане обавезе – да ли зато што су незапослени или из других разлога – прети затвором кад не плате рачуне, порезе, издржавање деце, судске трошкове, казне за паркирање итд. Цело друштво се вратило у доба Оливера Твиста и дужничког ропства. Затвореници данас морају да раде као робовска радна снага за корпорације, и за њих не важе романтични концепти попут минималне зараде или закона о раду.
Затвори су приватизовани, а затвореници претворени у још једну робу на којој капиталистички систем може да заради, попут пшеничних прогноза или свињских полутки. Доказано је да и судије и полицајци имају квоте: од њих се очекује да, попут фабричких радника, испуне задати циљ и ухапсе и осуде одређени број људи сваког месеца или године. Морају да усреће власнике затвора, јер су они велики донатори изборних кампања и локални „послодавци“. И полицајци и судови су под великим притиском да затвори буду пуни.
И слепцу је јасно да ово није опис друштва какав би сачинио антрополог пре сто година, већ катаболичког процеса, у којем оболели (политички) организам незасито изједа самог себе на путу у гроб. А у мом крају тихо говоре: „Тако је како је“.
(продолжува)
(продолжение)
ПОЛИЦИЈА УГРАЂЕНА У НАСИЉЕ
У ствари, горе је. Пред онима који успешно избегну прва три зла – дрогу, „рат против терора“ и сиромаштво – које сам укратко описао, остаје четврто: оно што социолози називају „структурно насиље“. Оно поприма два облика. Први је оно што психијатри називају „агресијом из фрустрације“. Да бисте схватили о чему се ради, погледајте окрутне примере канибализма међу индустријски узгајаним пилићима, које држе заробљене у мајушним кавезима под вештачком расветом и хране дрогама и ГМО сачмом. Гето је социолошки пандан тог кавеза, и фрустрација коју производи немогућност отпора или бекства може да доведе то поремећеног насиља против себе или других.
Други облик (структурног) насиља је системско, када се кроз намеран процес друштвене манипулације једна група или класа људи учи страху и мржњи према другој. То је процес који називам шизмогенеза, инспирисан запажањима Грегорија Бејтсона (Gregory Bateson): у суштини најсировији облик оног „завади па владај“, који производи погроме, грађанске ратове, геноциде итд.
Полиција је у потпуности уграђена у ово систематско насиље. Полицајце уче да истовремено мрзе и страхују од јавности којом господаре. И то није нимало случајно. Полицајац у патроли, специјалац (SWAT) или снајпериста – то су људи ограничених интелектуалних способности, који не разумеју како функционише геополитички систем. Они по природи нису радознали што се тога тиче, већ су обични људи који вреднују традицију, конвенције, уклапање у друштво око себе, ред и закон. Другим речима, искрено и потпуно верују у митове нашег друштва о „слободи“, и „доброти сврхе“, и „праведности срца“, и „посебности“. И очекују од других који би да буду „добри“ и родољубиви Американци да исто тако верују у те ствари. Јер како у ретком наступу елегантне речитости ономад рече Џорџ Буш јуниор: „Ако нисте с нама, онда сте против нас.“ Дакле, полиција је веома подложна пропаганди.
Полицајцима онда ограниче знање, поделе их у подгрупе, и непрекидно их обучавају да мрзе и страхују од службеног „непријатеља дана“ – а потом их обучавају насилним методама спречавања тих „непријатеља“ да остваре своје наводне циљеве. Полиција више нема палице, већ елитно наоружање које користи војска. Уче како то оружје да користе тако што гледају филмове. А све се то на крају запечати специјалном обуком коју врше они исти „специјалисти за тероризам“ који обучавају војску – јер америчка метода субверзије увек се ослања на стварање утиска посебности. Тако да сад то више нису „глупи дротови“, већ добро обучени чувари реда, којима је речено да су елитни чувари „домовине“ од оних што мрзе нашу слободу.
МИТОВИ У КОЈЕ ВЕРУЈЕ ПОЛИЦИЈА
У односу на становнике места попут Фергусона полиција је у економски привилегованом положају. Полицајци имају синдикате, можда једине у данашњој Америци које не напада владајућа класа, тако да су добро плаћени, имају бонусе, бенефиције, и могу да купују куће и одгајају децу далеко од монструозног система који сам описао горе. Они у некој мери имају користи од неједнакости у друштву, па онда са презиром гледају на народ над којим стражаре, а са обожавањем на оне „изнад“ себе: богате и „стручњаке за претње друштву“. Ако погледате полицију у богатом крају, видећете да уопште нису толико осиони. Зову вас „господине“ и „госпођо“. Ако вас зауставе због неисправних светала, готово да се извињавају – јер шта знају, можда сте судија или општински посланик. Знају, дакле, ко им је господар и према њему се односе послушнички. То очито није случај у Фергусону, где полиција годишње бележи више привођења него што место има становника, а стопа хапшења је исто тако несразмерна.
На концу, полицајац који проведе неко време у служби мора да се суочи са потпуном исквареношћу друштва: спознајом да је „правда“ фарса. Зна се ко су дилери, зна се ко су макрои, курири, купљени политичари и судије – све се зна. Али се зна и да не постоји воља да се било шта ту промени. Штавише, они сами ту ништа не могу: избор је да или учествују у поквареном систему или да се држе по страни и надају се да им пре или касније неће „напаковати“ скандал.
Полиција у нашем данашњем друштву живи у стању потпуног спознајног раскорака, односно етичке дилеме. Принуђени су да верују како смо наводно најбоље друштво свих времена – а, с друге стране, како је живот безнадежно окрутан и покварен. Морају да верују, или се бар праве да верују, у митове које су се заветовали да чувају: ратове против дроге и тероризма, да је друштво у којем живимо праведно и да су они чувари те правде, обећање напретка и малтене верско убеђење да је могуће побећи из гета кроз поштење и вредан рад. Истовремено, попут свих осталих у Америци, могу да виде како се цео систем убрзано распада. Знају да за житеље Фергусона уствари нема посла и да они могу да напусте гето колико ликови из филма Труманов шоу (The Truman Show) могу да напусте филмски студио. Овај раскорак је, дабоме, непомирљив – тако да и сами полицајци под унутрашњим притиском реагују истом фрустрираном агресијом, тј. изненадним насиљем.
„ЧИШЋЕЊЕ“ КАО У ИРАКУ
У таквим условима, једина моћ коју полиција заиста има је над становништвом којем би требало да служи. А једини начин да покажу ту моћ је кроз насиље. Социолози и криминолози знају да су методе које полиција учи јалове, исто као што економисти знају да нема „цурења надоле“ већ само „тока нагоре“. Нежније методе рада, од укључивања заједнице до правде кроз реституцију, већ постоје и доказано успевају. Али и насилне методе успевају – само служе другој сврси: застрашују народ, стварају услове да једна група постане доминантна, изолују људе и терају их на сукобе у јаловим играма без победника, затиру људскост и милосрђе. Другим речима, контролишу народ и омогућавају властодршцима да га селективно експлоатишу за сопствени профит, попут плантажне културе, која полако сазрева по врућини лета у Сент Луису.
Колико год локална полиција била лоша, не може се поредити са насиљем специјалаца (SWAT). Они су брутални колико и војне патроле које „чисте“ куће по Ираку – што не треба да чуди, јер и једне и друге уче на исти начин: ако се нешто миче, убиј.
Што нас враћа на питање полиције. Под условима које сам управо описао, у немогућем оквиру у којем су приморани да функционишу, како и не би били насилни, макар понекад? И, како не би били систематски насилни, као организација? Можда не све време, али углавном друштвене околности у којима полиција данас функционише просто налажу вршење насиља према подређенима, систематски и тоталитарно.
Управо свест о свему горе описаном наводи многе коментаторе овде да аутоматски претпоставе како полиција редовно лаже и врши насиље. Надам се да вам је сад јасније зашто. Не ради се овде о разумевању мотивације појединца (тј. полицајца који је усмртио Мајкла Брауна) – јер, дабоме, не познајемо човека довољно – већ о сагледавању целе слике друштвених и материјалних услова нашег друштва данас, у којем битишу како америчка „подкласа“ тако и њихови „пастири“.
Што се саме полиције тиче, од стотина случајева попут овог сваке године – корупције, бруталности, заташкавања, подмићивања, крађе, убиства итд. – понеки је можда случајан, ненамеран или чак измишљен. Мало је вероватно да је ово један од њих; просто, досад би се сазнало, осим у случају да су самом полицајцу намерно наместили. Али то је детаљ, и усредсређивањем на њега ризикујемо да пропустимо суштину шире слике ствари. Надам се да нам је то свима јасно.
Са енглеског НЕВОЈША МАЛИЋ
(коментари)
ПОЛИЦИЈА УГРАЂЕНА У НАСИЉЕ
У ствари, горе је. Пред онима који успешно избегну прва три зла – дрогу, „рат против терора“ и сиромаштво – које сам укратко описао, остаје четврто: оно што социолози називају „структурно насиље“. Оно поприма два облика. Први је оно што психијатри називају „агресијом из фрустрације“. Да бисте схватили о чему се ради, погледајте окрутне примере канибализма међу индустријски узгајаним пилићима, које држе заробљене у мајушним кавезима под вештачком расветом и хране дрогама и ГМО сачмом. Гето је социолошки пандан тог кавеза, и фрустрација коју производи немогућност отпора или бекства може да доведе то поремећеног насиља против себе или других.
Други облик (структурног) насиља је системско, када се кроз намеран процес друштвене манипулације једна група или класа људи учи страху и мржњи према другој. То је процес који називам шизмогенеза, инспирисан запажањима Грегорија Бејтсона (Gregory Bateson): у суштини најсировији облик оног „завади па владај“, који производи погроме, грађанске ратове, геноциде итд.
Полиција је у потпуности уграђена у ово систематско насиље. Полицајце уче да истовремено мрзе и страхују од јавности којом господаре. И то није нимало случајно. Полицајац у патроли, специјалац (SWAT) или снајпериста – то су људи ограничених интелектуалних способности, који не разумеју како функционише геополитички систем. Они по природи нису радознали што се тога тиче, већ су обични људи који вреднују традицију, конвенције, уклапање у друштво око себе, ред и закон. Другим речима, искрено и потпуно верују у митове нашег друштва о „слободи“, и „доброти сврхе“, и „праведности срца“, и „посебности“. И очекују од других који би да буду „добри“ и родољубиви Американци да исто тако верују у те ствари. Јер како у ретком наступу елегантне речитости ономад рече Џорџ Буш јуниор: „Ако нисте с нама, онда сте против нас.“ Дакле, полиција је веома подложна пропаганди.
Полицајцима онда ограниче знање, поделе их у подгрупе, и непрекидно их обучавају да мрзе и страхују од службеног „непријатеља дана“ – а потом их обучавају насилним методама спречавања тих „непријатеља“ да остваре своје наводне циљеве. Полиција више нема палице, већ елитно наоружање које користи војска. Уче како то оружје да користе тако што гледају филмове. А све се то на крају запечати специјалном обуком коју врше они исти „специјалисти за тероризам“ који обучавају војску – јер америчка метода субверзије увек се ослања на стварање утиска посебности. Тако да сад то више нису „глупи дротови“, већ добро обучени чувари реда, којима је речено да су елитни чувари „домовине“ од оних што мрзе нашу слободу.
МИТОВИ У КОЈЕ ВЕРУЈЕ ПОЛИЦИЈА
У односу на становнике места попут Фергусона полиција је у економски привилегованом положају. Полицајци имају синдикате, можда једине у данашњој Америци које не напада владајућа класа, тако да су добро плаћени, имају бонусе, бенефиције, и могу да купују куће и одгајају децу далеко од монструозног система који сам описао горе. Они у некој мери имају користи од неједнакости у друштву, па онда са презиром гледају на народ над којим стражаре, а са обожавањем на оне „изнад“ себе: богате и „стручњаке за претње друштву“. Ако погледате полицију у богатом крају, видећете да уопште нису толико осиони. Зову вас „господине“ и „госпођо“. Ако вас зауставе због неисправних светала, готово да се извињавају – јер шта знају, можда сте судија или општински посланик. Знају, дакле, ко им је господар и према њему се односе послушнички. То очито није случај у Фергусону, где полиција годишње бележи више привођења него што место има становника, а стопа хапшења је исто тако несразмерна.
На концу, полицајац који проведе неко време у служби мора да се суочи са потпуном исквареношћу друштва: спознајом да је „правда“ фарса. Зна се ко су дилери, зна се ко су макрои, курири, купљени политичари и судије – све се зна. Али се зна и да не постоји воља да се било шта ту промени. Штавише, они сами ту ништа не могу: избор је да или учествују у поквареном систему или да се држе по страни и надају се да им пре или касније неће „напаковати“ скандал.
Полиција у нашем данашњем друштву живи у стању потпуног спознајног раскорака, односно етичке дилеме. Принуђени су да верују како смо наводно најбоље друштво свих времена – а, с друге стране, како је живот безнадежно окрутан и покварен. Морају да верују, или се бар праве да верују, у митове које су се заветовали да чувају: ратове против дроге и тероризма, да је друштво у којем живимо праведно и да су они чувари те правде, обећање напретка и малтене верско убеђење да је могуће побећи из гета кроз поштење и вредан рад. Истовремено, попут свих осталих у Америци, могу да виде како се цео систем убрзано распада. Знају да за житеље Фергусона уствари нема посла и да они могу да напусте гето колико ликови из филма Труманов шоу (The Truman Show) могу да напусте филмски студио. Овај раскорак је, дабоме, непомирљив – тако да и сами полицајци под унутрашњим притиском реагују истом фрустрираном агресијом, тј. изненадним насиљем.
„ЧИШЋЕЊЕ“ КАО У ИРАКУ
У таквим условима, једина моћ коју полиција заиста има је над становништвом којем би требало да служи. А једини начин да покажу ту моћ је кроз насиље. Социолози и криминолози знају да су методе које полиција учи јалове, исто као што економисти знају да нема „цурења надоле“ већ само „тока нагоре“. Нежније методе рада, од укључивања заједнице до правде кроз реституцију, већ постоје и доказано успевају. Али и насилне методе успевају – само служе другој сврси: застрашују народ, стварају услове да једна група постане доминантна, изолују људе и терају их на сукобе у јаловим играма без победника, затиру људскост и милосрђе. Другим речима, контролишу народ и омогућавају властодршцима да га селективно експлоатишу за сопствени профит, попут плантажне културе, која полако сазрева по врућини лета у Сент Луису.
Колико год локална полиција била лоша, не може се поредити са насиљем специјалаца (SWAT). Они су брутални колико и војне патроле које „чисте“ куће по Ираку – што не треба да чуди, јер и једне и друге уче на исти начин: ако се нешто миче, убиј.
Што нас враћа на питање полиције. Под условима које сам управо описао, у немогућем оквиру у којем су приморани да функционишу, како и не би били насилни, макар понекад? И, како не би били систематски насилни, као организација? Можда не све време, али углавном друштвене околности у којима полиција данас функционише просто налажу вршење насиља према подређенима, систематски и тоталитарно.
Управо свест о свему горе описаном наводи многе коментаторе овде да аутоматски претпоставе како полиција редовно лаже и врши насиље. Надам се да вам је сад јасније зашто. Не ради се овде о разумевању мотивације појединца (тј. полицајца који је усмртио Мајкла Брауна) – јер, дабоме, не познајемо човека довољно – већ о сагледавању целе слике друштвених и материјалних услова нашег друштва данас, у којем битишу како америчка „подкласа“ тако и њихови „пастири“.
Што се саме полиције тиче, од стотина случајева попут овог сваке године – корупције, бруталности, заташкавања, подмићивања, крађе, убиства итд. – понеки је можда случајан, ненамеран или чак измишљен. Мало је вероватно да је ово један од њих; просто, досад би се сазнало, осим у случају да су самом полицајцу намерно наместили. Али то је детаљ, и усредсређивањем на њега ризикујемо да пропустимо суштину шире слике ствари. Надам се да нам је то свима јасно.
Са енглеског НЕВОЈША МАЛИЋ
(коментари)
- пегепет • pre dan
Можда неколико бројки помогне:
- црнци чине 66% градске популације
- у саставу градске полиције има 91% белаца
- међу незапосленима у граду је 6,5% белаца и 26% црнаца
Осим ових статистичких података, симптоматично је да по избијању немира долази до "медијског позиционирања" и полиције и демонстраната, па тако полиција за свог портпарола поставља црног полицајца, а демонстранти истурају испред себе белца.
Чињеница да су обављене већ три аутопсије, једна на захтев породице, говори сама за себе о општем неповерењу.
Шест метака је прича за себе, јер је шести метак једини био смртоносне природе и, наравно, испаљен је последњи и у главу, што је јасна назнака "овере".
Дакле, није спорно ништа од овога што аутор коментара пише, јер људи тамо боље знају, из те су средине, али је проблем у својој дубокој суштини типичан расни проблем и то никаква пиркања и пеглања не могу прикривати.
Zdravko Novak • pre dan
Da malo dopunim sliku najmocnije i najbogatije zemlje sveta.
-Oko 50 miliona gradjana SAD (ili 20% domacinstava) zavisi od food stamps-bonova za hranu ili "tackica" za svoj dnevni obrok.Za poslednjih 10 godina broj domacinstava koji se hrane pomocu food stamps je dupliran.
-preko 2 miliona gradjana SAD su u zatvorima (toliko imaju Rusija i Kina zajedno) a oko 5 miliona su uslovno na slobodi , tako da su ukupno oko 7 miliona pod direktnom policijskom kontrolom .Oko 40% zatvorenika su Crnci. Ovde nisu uracunati maloletni prestupnici u zatvoru , pa treba dodati još neku stotinu hiljada.
- Izmedju 12 i 30 miliona (niko ne zna tacan broj) ilegalnih imigranata koji žive i rade (ceo svoj život) na crno .
God Bless America (Bože blagoslovi Ameriku) - izgleda da joj je sada blagoslov potrebniji nego ikad.
Zdravko Novak • pre dan
Još jedan podatak :SAD ima nešto preko 300 miliona stanovnika a ima u privatnim rukama oko 300 miliona komada vatrenog oružja (od pištolja do mitraljeza). Dakle jedan komad po glavi stanovnika (3-4 po domacinstvu).To objašnjava donekle zašto americka policija mora da bude naoružana kao voska (specijalci)-jer stanovnici su vec naoružani kao prosecna policija!
Ovo je primer tzv katastrofalne ravnoteže !
I da izvucem neke zakljucke (veoma paradoksalne) iz podataka koje sam malopre izneo.
Sto je SAD bogatija to ima više sirotinje ! Kuda vodi takav trend ?
Sto su slobode i ljudska prava veca -to ima više zatvorenika i ilegalaca ! Da li ljudi u SAD imaju previše slobode i premnogo ljudskih prava ?
Evropa ocigledno ide putem Amerike, Srbija ide putem Evrope !
Bože blagoslovi i Evropu i Srbiju . I njima je potrebana milost božija
- banev • pre dan
Све је ово прича. Суштина је у САД црнци (мислим и на оне обојене из ЈА) мрзе белце, и обрнуто. При том је мржња већа са стране оних белих (јер имају власт и моћ-чист расизам). Да ли су ови и у већини, нисам сигуран.
Но, видеће се ускоро.
ЊИХОВА МРАЧНА ПРИЧА ИЛИ РОБИН ВИЛИЈАМС И РОМАНТИЧАРИ ПРОПАСТИ
ДАНИЈЕЛ ГРИНФИЛД
То је нова улога славе: да буде отеловљење не наде и ведрине, већ пропасти, да славни забављају народ, а онда страдају за народ
Робин Вилијамс је име тренутка. Од силних написа о њему могло би се помислити да је умро на врхунцу каријере. Али ти исти људи који га данас оплакују нису марили за његове филмове. У последњих неколико година имао је главну улогу само у Старим џукцима (Old Dogs), филму који је зарадио мање од 50 милиона долара. Пре тога је био у Дозволи за брак (License to Wed), који је можда гледало десетак људи. Прошле године се вратио на телевизију – док серија у којој је играо није отказана после једне сезоне.
Та иста јавност која данас гута приче о Робину Вилијамсу га је сматрала незанимљивим док је био жив. Пре седам дана не би обраћала пажњу на Вилијамса ни да им је платио. Није гледала његове филмове ни његове серије. Сад, кад је извршио самоубиство, бар накратко не могу да га се засите.
Историја се брже-боље преправља како би он био у центру приче. Али од оних који од њега праве тему дана, колико их је гледало финале његове серије Лудаци (The Crazy Ones)? Статистике веле мало.
Оно што чини Вилијамса одједном толико фасцинантним и занимљивим је самоубиство. Не толико то што је умро – већ што је умро трагично, одузевши сопствени живот. Нема сличних наслова о Лорен Бекол, могло би се рећи већој звезди. Није се убила. Није оставила занимљиву причу о дрогама, депресији и пропалим браковима о којој би могло да се расправља као узроку смрти. Једноставно је умрла.
ДРУШТВО КОЈЕ УБИЈА САМО СЕБЕ
Да је Робин Вилијамс умро природном смрћу, накратко би га споменули у вестима и наставили да се баве гардеробом неке старлете. Самоуништење је од његове судбине направило привлачну причу за друштво које се самоуништава.
Једно је кад људи успоре вожњу да блеје у место несреће. Али када то исто раде док се сопственим колима забијају у бетонску банкину је нешто сасвим друго.
Друштво које не може да се насити приче о човеку који се убио на врло сличан начин убија само себе. Има проблеме са контролисањем импулса, неконтролисано је овисно, нагло прелази из побеснелог тражења задовољства у дубоку депресију и обрнуто. Нема никакву наду у будућност, али стално збија пошалице.
Робин Вилијамс је био звезда деведесетих. А онда је његова каријера умрла. Не знам тачно шта се дешавало у његовом приватном животу, али једна очигледна ствар је да је прешао педесету. Званично је остарио. И за само неколико година, од глумца који је редовно био звезда постао је нико.
Наше друштво не воли старење. Многи који жале Вилијамса у ствари жале за својом младошћу. Листају календар, траже годину када су гледали Добро јутро, Вијетнаме (Good Morning Vietnam) или Доброг Вила Хантинга (Good Will Hunting), и чуде се зар је стварно прошло толико времена.
Али друштво које застаје да гледа како уносе лешеве у амбулантна кола – док њихова властита кола лете са литице – у нагону за самоуништење виде нешто привлачно. Жалећи њега, они у ствари жале себе. И то је нова улога славе: да буде отеловљење не наде и ведрине, већ пропасти. Да славни забављају народ, а онда страдају за народ, и тиме публици скрену пажњу са сопствене смртности.
Занимљиве приче више нису на екрану, него мимо њега. Филм и телевизија постали су позадина за ријалити-драме славних. Публику мање занима филмско призивање наде, или приче о моралу и јунаштву, а више стварне животне драме људи који су постали славни тако што су у јавности правили будале од себе, док нису сишли са позорнице или умрли. А Робин Вилијамс никада није сишао са позорнице.
Мада, ово није толико прича о Вилијамсу – који је био муж и отац. Ову државу воде, политички и културно, људи спрам којих је Вилијамс суштина праведности. Они само то не разглашавају на позорници. Или кад то и чине, попут Дејвида Кара (David Carr) или Барака Обаме, то представљају као успон. Али нема успона.
Наше друштво умире јер смо врлине карактера трампили за лажну инспирацију. А лажна инспирација је невероватно јефтина и невероватно безвредна. Ништа не захтева, али ништа и не даје.
ЛАЖНА ИНСПИРАЦИЈА
Робин Вилијамс је у безбројним филмовима глумио ту врсту инспирације. Није био једини. Обама је Америци понудио исту празну безнадежну наду призивањем лажне инспирације саткане од израза лица и интонације, али од нашег карактера није тражио ништа.
Дубоко у души, сви осећамо празнину. Зато људи и застају и блеје. Масе које траже инспирацију у ствари траже нешто мрачније: наду која ће им донети спасење од себе самих. Траже инспирацију која ће их спречити да виде какви су стварно. А, ако тога нема, онда може и изговор за сопствену и смрт целог друштва.
Глумци разумеју боље од икога да се не може побећи од себе. Публику могу да обману. Публика жели да верује у инспирацију и бесмртност. Када та вера умре, публика заплаче над телом глумца, нахрани се његовим очајем, и иде даље.
Карактер захтева тешке одлуке и преузимање одговорност за њих. У нашем друштву тога више нема. Превише нас сматра да смо жртве нечега, на неки начин угрожени, болесни итд. Карактер је ствар појединца. Нуди само један пут за бекство од сопствених мана: да признамо одговорност за њих.
Алтернатива је романтична пропаст. Кола која се залећу у банкину. Друштво које упире прстом и смеје се другима, док само пада са литице. Масе које моле за лажну инспирацију и умиру као вечите жртве јер их нико није научио како да изаберу живот.
На свакој генерацији је да преузме одговорност за сопствене одлуке. Одсуство те одговорности је смртоносни порив. Они који одбаце одговорност бирају смрт, и привлачи их жеља за нестанком. Тако постају отеловљење жеље за умирањем, природног исходишта својих идеала.
Они за које је смрт романтична су изабрали одрицање од живота. То умирање је спор процес, и може да траје генерацијама. Још има времена да се предомисле. Али идеал романтичне пропасти увек завршава у тами. Смрт карактера увек води у смрт душе и смрт друштва.
Данијел Гринфилд (Daniel Greenfield) је блогер и колумниста. Рођен је у Израелу, живи у Њујорку. Његову двонедељну колумну објављује Front Page Magazine, а блог се појављује у часопису Family Security Matters, чији је спољни уредник
Са енглеског НЕБОЈША МАЛИЋ
Блог Данијела Гринфилда/Стање ствари
ДАНИЈЕЛ ГРИНФИЛД
То је нова улога славе: да буде отеловљење не наде и ведрине, већ пропасти, да славни забављају народ, а онда страдају за народ
Робин Вилијамс је име тренутка. Од силних написа о њему могло би се помислити да је умро на врхунцу каријере. Али ти исти људи који га данас оплакују нису марили за његове филмове. У последњих неколико година имао је главну улогу само у Старим џукцима (Old Dogs), филму који је зарадио мање од 50 милиона долара. Пре тога је био у Дозволи за брак (License to Wed), који је можда гледало десетак људи. Прошле године се вратио на телевизију – док серија у којој је играо није отказана после једне сезоне.
Та иста јавност која данас гута приче о Робину Вилијамсу га је сматрала незанимљивим док је био жив. Пре седам дана не би обраћала пажњу на Вилијамса ни да им је платио. Није гледала његове филмове ни његове серије. Сад, кад је извршио самоубиство, бар накратко не могу да га се засите.
Историја се брже-боље преправља како би он био у центру приче. Али од оних који од њега праве тему дана, колико их је гледало финале његове серије Лудаци (The Crazy Ones)? Статистике веле мало.
Оно што чини Вилијамса одједном толико фасцинантним и занимљивим је самоубиство. Не толико то што је умро – већ што је умро трагично, одузевши сопствени живот. Нема сличних наслова о Лорен Бекол, могло би се рећи већој звезди. Није се убила. Није оставила занимљиву причу о дрогама, депресији и пропалим браковима о којој би могло да се расправља као узроку смрти. Једноставно је умрла.
ДРУШТВО КОЈЕ УБИЈА САМО СЕБЕ
Да је Робин Вилијамс умро природном смрћу, накратко би га споменули у вестима и наставили да се баве гардеробом неке старлете. Самоуништење је од његове судбине направило привлачну причу за друштво које се самоуништава.
Једно је кад људи успоре вожњу да блеје у место несреће. Али када то исто раде док се сопственим колима забијају у бетонску банкину је нешто сасвим друго.
Друштво које не може да се насити приче о човеку који се убио на врло сличан начин убија само себе. Има проблеме са контролисањем импулса, неконтролисано је овисно, нагло прелази из побеснелог тражења задовољства у дубоку депресију и обрнуто. Нема никакву наду у будућност, али стално збија пошалице.
Робин Вилијамс је био звезда деведесетих. А онда је његова каријера умрла. Не знам тачно шта се дешавало у његовом приватном животу, али једна очигледна ствар је да је прешао педесету. Званично је остарио. И за само неколико година, од глумца који је редовно био звезда постао је нико.
Наше друштво не воли старење. Многи који жале Вилијамса у ствари жале за својом младошћу. Листају календар, траже годину када су гледали Добро јутро, Вијетнаме (Good Morning Vietnam) или Доброг Вила Хантинга (Good Will Hunting), и чуде се зар је стварно прошло толико времена.
Али друштво које застаје да гледа како уносе лешеве у амбулантна кола – док њихова властита кола лете са литице – у нагону за самоуништење виде нешто привлачно. Жалећи њега, они у ствари жале себе. И то је нова улога славе: да буде отеловљење не наде и ведрине, већ пропасти. Да славни забављају народ, а онда страдају за народ, и тиме публици скрену пажњу са сопствене смртности.
Занимљиве приче више нису на екрану, него мимо њега. Филм и телевизија постали су позадина за ријалити-драме славних. Публику мање занима филмско призивање наде, или приче о моралу и јунаштву, а више стварне животне драме људи који су постали славни тако што су у јавности правили будале од себе, док нису сишли са позорнице или умрли. А Робин Вилијамс никада није сишао са позорнице.
Мада, ово није толико прича о Вилијамсу – који је био муж и отац. Ову државу воде, политички и културно, људи спрам којих је Вилијамс суштина праведности. Они само то не разглашавају на позорници. Или кад то и чине, попут Дејвида Кара (David Carr) или Барака Обаме, то представљају као успон. Али нема успона.
Наше друштво умире јер смо врлине карактера трампили за лажну инспирацију. А лажна инспирација је невероватно јефтина и невероватно безвредна. Ништа не захтева, али ништа и не даје.
ЛАЖНА ИНСПИРАЦИЈА
Робин Вилијамс је у безбројним филмовима глумио ту врсту инспирације. Није био једини. Обама је Америци понудио исту празну безнадежну наду призивањем лажне инспирације саткане од израза лица и интонације, али од нашег карактера није тражио ништа.
Дубоко у души, сви осећамо празнину. Зато људи и застају и блеје. Масе које траже инспирацију у ствари траже нешто мрачније: наду која ће им донети спасење од себе самих. Траже инспирацију која ће их спречити да виде какви су стварно. А, ако тога нема, онда може и изговор за сопствену и смрт целог друштва.
Глумци разумеју боље од икога да се не може побећи од себе. Публику могу да обману. Публика жели да верује у инспирацију и бесмртност. Када та вера умре, публика заплаче над телом глумца, нахрани се његовим очајем, и иде даље.
Карактер захтева тешке одлуке и преузимање одговорност за њих. У нашем друштву тога више нема. Превише нас сматра да смо жртве нечега, на неки начин угрожени, болесни итд. Карактер је ствар појединца. Нуди само један пут за бекство од сопствених мана: да признамо одговорност за њих.
Алтернатива је романтична пропаст. Кола која се залећу у банкину. Друштво које упире прстом и смеје се другима, док само пада са литице. Масе које моле за лажну инспирацију и умиру као вечите жртве јер их нико није научио како да изаберу живот.
На свакој генерацији је да преузме одговорност за сопствене одлуке. Одсуство те одговорности је смртоносни порив. Они који одбаце одговорност бирају смрт, и привлачи их жеља за нестанком. Тако постају отеловљење жеље за умирањем, природног исходишта својих идеала.
Они за које је смрт романтична су изабрали одрицање од живота. То умирање је спор процес, и може да траје генерацијама. Још има времена да се предомисле. Али идеал романтичне пропасти увек завршава у тами. Смрт карактера увек води у смрт душе и смрт друштва.
Данијел Гринфилд (Daniel Greenfield) је блогер и колумниста. Рођен је у Израелу, живи у Њујорку. Његову двонедељну колумну објављује Front Page Magazine, а блог се појављује у часопису Family Security Matters, чији је спољни уредник
Са енглеског НЕБОЈША МАЛИЋ
Блог Данијела Гринфилда/Стање ствари
Нова Македонија, број 23256 | петок 22.8.2014
Мисури во пламен и американското расно прашање
Дали во Америка сѐ уште постои расниот проблем? Изборот на Барак Обама за претседател на САД, првиот афроамерикански претседател во историјата на оваа земја, требаше да биде симбол дека расниот проблем полека бледнее од американското општество и дека Америка конечно ја остава зад себе оваа темна епизода од својата историја
Меѓутоа, експлозијата на расно мотивирано насилство во Фергусон, гратче од безмалку дваесетина илјади жители, по чудните околности околу убиството на невооружен тинејџер од страна на полицаец, ги потсети Американците дека, и покрај силната порака испратена со изборот на Обама, расниот проблем сѐ уште тлее во Америка.
Овие настани доаѓаат токму на 40-годишнината од усвојувањето на Законот за човекови права. Со овој темелен американски закон во Америка се забрануваат сите форми на дискриминација, а САД законски ги елиминираат и последните наслаги од ропството и од неславните закони на Џим Кроу со кои на американскиот Југ, и покрај укинувањето на ропството, се продолжува со практиката на сегрегација и расна дискриминација. Приказната за усвојувањето на Законот за човекови права е можеби најдобар пример за лидерство и за моќта на политиката да го видоизмени општеството. Тогашниот американски претседател, Линдон Џонсон, воопшто и не личи на човек што би пристапил кон една ваква темелна преобразба на нацијата. Тој потекнува од Тексас, од семејство со цврсти јужњачки корени, внук на војник на поразената Конфедерација и син на демократски политичар од срцето на најдлабокиот американски Југ. Џонсон е типичен производ на својот регион, човек израснат и воспитуван во духот на тогашниот бел Југ, со немерлива густина и длабочина на расната омраза, дискриминација и предрасуди. Тој стасува за политичар токму во партиската структура на тогашниот јужен разгранок на Демократската партија. Во овој период тешко може и да се каже дека постои демократија во овој дел на САД. Безмалку сите избрани национални политичари од длабокиот Југ се белци и членови на Демократската партија, како и сите гувернери, државни конгресмени и локални политичари. Републиканската партија во тогашниот Југ никогаш не успеала да изгради позначајна партиска структура затоа што таа била симбол за поразот на јужната Конфедерација во Граѓанската војна, а Абрахам Линколн бил најомразениот американски претседател помеѓу белите јужни Американци. Во овој период, и покрај укинувањето на ропството, Афроамериканците, значајно малцинство во длабокиот Југ, а во некои окрузи (Црниот појас) дури и убедливо мнозинство, се лишени од најелементарните човекови права, а благодарение на разни дискриминаторски закони, но и државно спонзорирано насилство, тие се целосно исклучени од изборите. Во Музејот за човекови права во Монтгомери, Алабама, може да се види дека некаде до почетокот на 1960-тите години Афроамериканците што „се дрзнувале“ да го искористат своето право на глас биле казнувани со линчување од белите толпи. Има ли подобра илустрација за културата на неказнивост за ваквите грозоморни убиства од фотографиите на обесен човек, со натпис на градите „оваа црнчуга гласаше“, и насмеани убијци околу него, кои воопшто не се срамат и не се плашат да ги покажуваат своите лица. Афроамериканците во овој период одат во посебни јавни училишта за „обоени ученици“, принудени се да користат посебни тоалети (онаму каде што ги има), посебни паркови, ресторани, чекалници, телефонски говорници, па дури и фонтанчиња за пиење вода. Доколку некој Афроамериканец изберел да се спротивстави на дискриминацијата, тогаш, покрај законот и институциите, тој веднаш ќе се соочел и со теророт на толпата, но и на насилниците од „Кју клукс кланот“ и слични организации, тогаш „угледни“ здруженија во кои членувале и локалните политичари, општественици и бизнисмени. Омразата одела дотаму што во некои држави меѓурасните бракови биле најстрого забранети, а реториката на тогашните бели демократски политичари денес звучи чудовишно, од повиците за зачувување на „колепката на белата англосаксонска култура“ до расните теории за инфериорноста на небелите луѓе. Ете, токму од овој и ваков длабок американски Југ, Линдон Џонсон се вивнува во височините на американската политика.
Американските историчари нему му го дале прекарот Господарот на Сенатот, а тој е опишан како хиперамбициозен американски политичар, без никакви скрупули во својот од кон моќта. Во 1960 година тој е избран како кандидат за потпретседател затоа што на Демократската партија ѝ бил потребен лик што ќе го балансира гласачкото ливче чиј носител е претседателскиот кандидат Џон Кенеди, Јенки од Бостон и католик, епитом на сето она што ги надразнува нервите на белите јужњаци. По убиството на Кенеди, Џонсон станува претседател и го презема на своите плеќи убедливо најзначајниот законодавен проект во современото американско општество, усвојувањето на Законот за човекови права од 1964 година. Со овој закон кулминира борбата за човекови права во САД и конечно законски се укинуваат сите дискриминативни практики во американското општество. Покрај овој закон, Џонсон на своето конто го има и проектот „Големото општество“, програмите „Медикер“ и „Медикеид“ (бесплатно здравствено осигурување за малолетниците и за пензионерите), проектот „Борба против сиромаштијата“, Законот за високо образование со кој им се дава можност за пристап до високото образование на американските граѓани од поскромно потекло и многу други политички иницијативи. Доколку неговиот углед не беше срушен со ескалацијата на бесмислената американска војна во Виетнам, веројатно Линдон Џонсон ќе беше запаметен како еден од најголемите американски претседатели од 20 век, рамо до рамо со Френклин Рузвелт.
Зошто велам дека епизодата на Џонсон со Законот за човекови права е најсветол пример за лидерство во современата американска историја? Па, како поинаку да се нарече носење закон што оди против неговото лично воспитување, култура и предрасуди? Легендата вели дека кога Џонсон го потпишувал овој закон рекол: „Со овој потпис го губиме Југот за една цела генерација“. Тој бил наполно свесен дека белиот Југ, неговиот бел Југ, неговата политичка база и неговата заедница, нема лесно да ги прифати овие измени. Тој ни самиот не бил свесен колку бил во право затоа што Републиканската партија веднаш пристапува кон експлоатирање на предрасудите на белите Американци од Југот и темелно ја прецртува американската политичка карта. Регионот што некогаш беше најцврстото упориште на Демократската партија, местото каде што на гробиштата знаело да пишува дека „тој никогаш не гласал за Републиканците“, денес е преобразен во бункер на Републиканската партија. Меѓутоа тој ги вложува сиот свој политички капитал и углед во усвојувањето на овој закон затоа што бил свесен за човечката и за вредносната димензија на оваа своја иницијатива. Неговото лидерство овозможува да почнат долгиот од на Афроамериканците низ институциите и бавниот процес за нивна целосна интеграција во американското општество.
Тука сум должен да направам мало отстапување од темата. И во Македонија разни странски политичари повикуваат на лидерство за решавање на проблемот за името. Но, токму овој пример со Линдон Џонсон им дава совршен одговор на овие налудничави тези. Лидерство значи да му се излезе на црта на посилниот, лидерство значи пресметување со сопствените предрасуди, лидерство значи заштита на послабиот и борба за повисоки вредности. Тоа го покажува лидерството на Џонсон при неговата борба за носење на Законот за човекови права. Лидерство не значи да му се даде право на посилниот, да се попушти пред суровиот шовинизам и злокобниот порив за поништување на поинаквиот, она што Грција ѝ го прави на Македонија. Токму оние што ја повикуваат Македонија на лидерство треба да покажат лидерство и јасно и гласно да кажат дека е во право и во името на повисоките (европски) вредности да ѝ се спротивстават на Грција и покрај цената што ќе ја платат за својата лична политичка кариера. Но такви лидери денес нема помеѓу европските политичари. Наместо храброста на Џонсон, тие го избираат кукавичиното веднење глава пред насилникот за сметка на послабиот, совршено олицетворено во Невил Чембрлен и неговото попуштање пред Хитлер.
Сепак, да се вратам на темата. Случувањата во Фергусон покажуваат дека и 40 години по усвојувањето на Законот за човекови права, САД сѐ уште се соочуваат со сенките од ропството и со расната дискриминација. Статистиките јасно укажуваат дека шансите на Афроамериканците се значително поограничени во споредба со припадниците на другите групи (сиромаштијата, семејствата со самохран родител, стапката за затвореници, платите, процентите на поединци со средно и високо образование, бројот на семејства што го поседуваат својот дом). Ова јасно укажува дека е многу е полесно да се променат законите отколку да се променат тековите на општеството, вградениот институционален и културен расизам, како и самата општествена свест. Но за такво нешто е потребно јасно насочено лидерство, токму онакво какво што покажал Џонсон при носењето на Законот за човекови права од 1964 година. Таквите лидери, во моментов, ги нема никаде на хоризонтот во САД, а тоа одлично се покажува деновиве во Фергусон. Сите потенцијални наследници на Обама, кандидати за претседател во 2016 година, без разлика дали станува збор за демократи или за републиканци, останаа неми за случувањата. И покрај огромните очекувања, Обама не успеа да даде одговор на прашањата кој е американскиот проект за 21 век и кој е „новиот американски сон“. Се плашам единствено дека вакуумот на американско лидерство ќе придонесе Фергусон и Гвантанамо да станат американските симболи на 21 век наместо Големото јаболко, Холивуд и Силиконската долина. Топката е во рацете на американските граѓани и тие треба да покажат дали ќе имаат моќ да ја преродат својата земја за предизвиците на новиот век или немо ќе следат како 21 век се претвора во век на залезот на американската воена, политичка и културна моќ, но и глобално лидерство.
Автор: Ивица Боцевски
Мисури во пламен и американското расно прашање
Дали во Америка сѐ уште постои расниот проблем? Изборот на Барак Обама за претседател на САД, првиот афроамерикански претседател во историјата на оваа земја, требаше да биде симбол дека расниот проблем полека бледнее од американското општество и дека Америка конечно ја остава зад себе оваа темна епизода од својата историја
Овие настани доаѓаат токму на 40-годишнината од усвојувањето на Законот за човекови права. Со овој темелен американски закон во Америка се забрануваат сите форми на дискриминација, а САД законски ги елиминираат и последните наслаги од ропството и од неславните закони на Џим Кроу со кои на американскиот Југ, и покрај укинувањето на ропството, се продолжува со практиката на сегрегација и расна дискриминација. Приказната за усвојувањето на Законот за човекови права е можеби најдобар пример за лидерство и за моќта на политиката да го видоизмени општеството. Тогашниот американски претседател, Линдон Џонсон, воопшто и не личи на човек што би пристапил кон една ваква темелна преобразба на нацијата. Тој потекнува од Тексас, од семејство со цврсти јужњачки корени, внук на војник на поразената Конфедерација и син на демократски политичар од срцето на најдлабокиот американски Југ. Џонсон е типичен производ на својот регион, човек израснат и воспитуван во духот на тогашниот бел Југ, со немерлива густина и длабочина на расната омраза, дискриминација и предрасуди. Тој стасува за политичар токму во партиската структура на тогашниот јужен разгранок на Демократската партија. Во овој период тешко може и да се каже дека постои демократија во овој дел на САД. Безмалку сите избрани национални политичари од длабокиот Југ се белци и членови на Демократската партија, како и сите гувернери, државни конгресмени и локални политичари. Републиканската партија во тогашниот Југ никогаш не успеала да изгради позначајна партиска структура затоа што таа била симбол за поразот на јужната Конфедерација во Граѓанската војна, а Абрахам Линколн бил најомразениот американски претседател помеѓу белите јужни Американци. Во овој период, и покрај укинувањето на ропството, Афроамериканците, значајно малцинство во длабокиот Југ, а во некои окрузи (Црниот појас) дури и убедливо мнозинство, се лишени од најелементарните човекови права, а благодарение на разни дискриминаторски закони, но и државно спонзорирано насилство, тие се целосно исклучени од изборите. Во Музејот за човекови права во Монтгомери, Алабама, може да се види дека некаде до почетокот на 1960-тите години Афроамериканците што „се дрзнувале“ да го искористат своето право на глас биле казнувани со линчување од белите толпи. Има ли подобра илустрација за културата на неказнивост за ваквите грозоморни убиства од фотографиите на обесен човек, со натпис на градите „оваа црнчуга гласаше“, и насмеани убијци околу него, кои воопшто не се срамат и не се плашат да ги покажуваат своите лица. Афроамериканците во овој период одат во посебни јавни училишта за „обоени ученици“, принудени се да користат посебни тоалети (онаму каде што ги има), посебни паркови, ресторани, чекалници, телефонски говорници, па дури и фонтанчиња за пиење вода. Доколку некој Афроамериканец изберел да се спротивстави на дискриминацијата, тогаш, покрај законот и институциите, тој веднаш ќе се соочел и со теророт на толпата, но и на насилниците од „Кју клукс кланот“ и слични организации, тогаш „угледни“ здруженија во кои членувале и локалните политичари, општественици и бизнисмени. Омразата одела дотаму што во некои држави меѓурасните бракови биле најстрого забранети, а реториката на тогашните бели демократски политичари денес звучи чудовишно, од повиците за зачувување на „колепката на белата англосаксонска култура“ до расните теории за инфериорноста на небелите луѓе. Ете, токму од овој и ваков длабок американски Југ, Линдон Џонсон се вивнува во височините на американската политика.
Американските историчари нему му го дале прекарот Господарот на Сенатот, а тој е опишан како хиперамбициозен американски политичар, без никакви скрупули во својот од кон моќта. Во 1960 година тој е избран како кандидат за потпретседател затоа што на Демократската партија ѝ бил потребен лик што ќе го балансира гласачкото ливче чиј носител е претседателскиот кандидат Џон Кенеди, Јенки од Бостон и католик, епитом на сето она што ги надразнува нервите на белите јужњаци. По убиството на Кенеди, Џонсон станува претседател и го презема на своите плеќи убедливо најзначајниот законодавен проект во современото американско општество, усвојувањето на Законот за човекови права од 1964 година. Со овој закон кулминира борбата за човекови права во САД и конечно законски се укинуваат сите дискриминативни практики во американското општество. Покрај овој закон, Џонсон на своето конто го има и проектот „Големото општество“, програмите „Медикер“ и „Медикеид“ (бесплатно здравствено осигурување за малолетниците и за пензионерите), проектот „Борба против сиромаштијата“, Законот за високо образование со кој им се дава можност за пристап до високото образование на американските граѓани од поскромно потекло и многу други политички иницијативи. Доколку неговиот углед не беше срушен со ескалацијата на бесмислената американска војна во Виетнам, веројатно Линдон Џонсон ќе беше запаметен како еден од најголемите американски претседатели од 20 век, рамо до рамо со Френклин Рузвелт.
Зошто велам дека епизодата на Џонсон со Законот за човекови права е најсветол пример за лидерство во современата американска историја? Па, како поинаку да се нарече носење закон што оди против неговото лично воспитување, култура и предрасуди? Легендата вели дека кога Џонсон го потпишувал овој закон рекол: „Со овој потпис го губиме Југот за една цела генерација“. Тој бил наполно свесен дека белиот Југ, неговиот бел Југ, неговата политичка база и неговата заедница, нема лесно да ги прифати овие измени. Тој ни самиот не бил свесен колку бил во право затоа што Републиканската партија веднаш пристапува кон експлоатирање на предрасудите на белите Американци од Југот и темелно ја прецртува американската политичка карта. Регионот што некогаш беше најцврстото упориште на Демократската партија, местото каде што на гробиштата знаело да пишува дека „тој никогаш не гласал за Републиканците“, денес е преобразен во бункер на Републиканската партија. Меѓутоа тој ги вложува сиот свој политички капитал и углед во усвојувањето на овој закон затоа што бил свесен за човечката и за вредносната димензија на оваа своја иницијатива. Неговото лидерство овозможува да почнат долгиот од на Афроамериканците низ институциите и бавниот процес за нивна целосна интеграција во американското општество.
Тука сум должен да направам мало отстапување од темата. И во Македонија разни странски политичари повикуваат на лидерство за решавање на проблемот за името. Но, токму овој пример со Линдон Џонсон им дава совршен одговор на овие налудничави тези. Лидерство значи да му се излезе на црта на посилниот, лидерство значи пресметување со сопствените предрасуди, лидерство значи заштита на послабиот и борба за повисоки вредности. Тоа го покажува лидерството на Џонсон при неговата борба за носење на Законот за човекови права. Лидерство не значи да му се даде право на посилниот, да се попушти пред суровиот шовинизам и злокобниот порив за поништување на поинаквиот, она што Грција ѝ го прави на Македонија. Токму оние што ја повикуваат Македонија на лидерство треба да покажат лидерство и јасно и гласно да кажат дека е во право и во името на повисоките (европски) вредности да ѝ се спротивстават на Грција и покрај цената што ќе ја платат за својата лична политичка кариера. Но такви лидери денес нема помеѓу европските политичари. Наместо храброста на Џонсон, тие го избираат кукавичиното веднење глава пред насилникот за сметка на послабиот, совршено олицетворено во Невил Чембрлен и неговото попуштање пред Хитлер.
Сепак, да се вратам на темата. Случувањата во Фергусон покажуваат дека и 40 години по усвојувањето на Законот за човекови права, САД сѐ уште се соочуваат со сенките од ропството и со расната дискриминација. Статистиките јасно укажуваат дека шансите на Афроамериканците се значително поограничени во споредба со припадниците на другите групи (сиромаштијата, семејствата со самохран родител, стапката за затвореници, платите, процентите на поединци со средно и високо образование, бројот на семејства што го поседуваат својот дом). Ова јасно укажува дека е многу е полесно да се променат законите отколку да се променат тековите на општеството, вградениот институционален и културен расизам, како и самата општествена свест. Но за такво нешто е потребно јасно насочено лидерство, токму онакво какво што покажал Џонсон при носењето на Законот за човекови права од 1964 година. Таквите лидери, во моментов, ги нема никаде на хоризонтот во САД, а тоа одлично се покажува деновиве во Фергусон. Сите потенцијални наследници на Обама, кандидати за претседател во 2016 година, без разлика дали станува збор за демократи или за републиканци, останаа неми за случувањата. И покрај огромните очекувања, Обама не успеа да даде одговор на прашањата кој е американскиот проект за 21 век и кој е „новиот американски сон“. Се плашам единствено дека вакуумот на американско лидерство ќе придонесе Фергусон и Гвантанамо да станат американските симболи на 21 век наместо Големото јаболко, Холивуд и Силиконската долина. Топката е во рацете на американските граѓани и тие треба да покажат дали ќе имаат моќ да ја преродат својата земја за предизвиците на новиот век или немо ќе следат како 21 век се претвора во век на залезот на американската воена, политичка и културна моќ, но и глобално лидерство.
Автор: Ивица Боцевски
- Член од
- 8 октомври 2007
- Мислења
- 4.680
- Поени од реакции
- 8.511
Не знаев каде да ја постирам оваа колумна, па ќе ја ставам овде, ако надлежниот мисли дека треба да се премести или избрише, нека го стори истото.
ВОЈНА ЗА РЕСУРСИ
Идила од ебола
http://dnevnik.mk/?ItemID=425A6B594D79AF459EF2D4261765DE4A
ВОЈНА ЗА РЕСУРСИ
Идила од ебола
http://dnevnik.mk/?ItemID=425A6B594D79AF459EF2D4261765DE4A
M
Mario Gómez
Гостин
LordDragonII
Dr.Strangelove
- Член од
- 15 август 2008
- Мислења
- 10.995
- Поени од реакции
- 5.725
Исто така помасовно дејствуваат кога треба некаде треба да се доведе демократија.
Дури и стампеда има.
Дури и стампеда има.